Како је стваран глобални финансијски поредак

Када је већ болесни Џон Мејнард Кејнс отпутовао на амерички југ у марту 1946, одушевио се оним што је видео. „Пријатан ваздух и јарке љубичасте боје“ Саване пружили су му предах од хладног и влажног Лондона, како је писао по доласку, а деца на улици била су веселије друштво од „раздражљивих“ и „све уморнијих“ грађана послератне Британије. Кејнс је био у Савани на конститутивној седници управног одбора Међународног монетарног фонда и Светске банке, две институције у чијем је оснивању учествовао на конференцији у Бретон Вудсу у јулу 1944. Очајнички се трудио да убеди Американце да не поставе ове две институције у Вашингтон, где се бојао да би биле више привесци америчке државе него права међународна тела, али њихово смештање у америчку престоницу било је практично решена ствар, за шта је било потребно само неколико гласова из чудног низа савезника САД окупљених на састанку. Кејнсов последњи покушај да обузда јачање америчке силе није успео. Умро је месец и по дана касније.

По завршетку Другог светског рата, многи су мислили да ће трајни мир бити могућ једино ако научимо да водимо светску економију. Чињеница да је најгори рат у историји уследио убрзо након најгоре економске кризе изгледа да је потврђивала да међународна политичка криза и економска нестабилност иду заједно. То је четрдесетих година био релативно нов начин размишљања о међународним односима. Преговори о мировном споразуму после Првог светског рата углавном су заобилазили економска питања у корист политичких и правних – утврђивања територијалних граница, на пример, или права националних мањина.

Када је Кејнс 1919. оптужио миротворце да игноришу европске економске невоље и размишљају о новцу само као о победничком плену, био је испред свог времена: „Невероватна је чињеница да су основни економски проблеми Европе, која гладује и распада се пред њиховим очима, били једино питање за које четворка није показала интересовање“, написао је Кејнс у Економским последицама мира, мислећи на квартет националних лидера који су склопили Версајски уговор. Њихова индиферентност није била нарочито изненађујућа: национални лидери у то време нису имали непосредног искуства у вођењу економских послова ван својих граница. Светски трговински систем који је изникао у деценијама пре рата у великој мери је функционисао ослањајући се на приватни бизнис и финансије; златни стандард је одредио правила размене, али државе су се углавном држале по страни, осим када су снижавале трговинске баријере или наметале извршавање уговора. Када би ствари пошле наопако, нису покушавале да интервенишу.

То је почело да се мења након 1918. Како се Европа тетурала од једне до друге економске кризе, постало је очигледно да се морају пронаћи трајнија решења. Овог задатка се прихватила новоформирана Лига народа, испуњавајући економске и финансијске функције много шире од оних које су предвидели њени утемељивачи: спасавање средњих и источних европских држава од послератне хиперинфлације, прикупљање и тумачење статистичких података и сазивање низа (углавном неуспешних) међународних конференција о трговини и финансијама, од којих је најпознатија била она у Лондону 1933. До тог тренутка, европске привреде почеле су да измичу контроли, како се зараза депресије убрзано ширила по континенту и Британији, уништавајући банкарски систем готово сваке државе коју је дотакла. Инвеститори су пребацивали новац од једне до друге земље, остављајући за собом траг у виду јурњава штедиша на банке и валутних криза.

У првим годинама Другог светског рата, када су и савезнички и стручњаци Осовине почели да замишљају како би послератни свет могао да изгледа, најважније питање за њих било је како спречити повратак економског хаоса из 1930-их. У низу преговора који су почели 1941. и кулминирали у Бретон Вудсу јула 1944, британски и амерички званичници расправљали су како да обнове стабилну и отворену капиталистичку светску економију на начин који би ублажио ексцесе капитализма и обезбедио државама већу слободу да следе своју националну економску политику. Очигледно је био потребан нови облик међународне управе: стални систем, регулисан законима и под надзором међународних тела, који би усмеравао интеракцију националних економија. Ништа слично никада раније није постојало. Тај нови, интервенционистички модел организованог капитализма – по угледу на њудиловску америчку државу – биће проширен на читав свет.

Ово није био лак задатак: захтевао је комплетну ревизију правила међународног финансијског пословања. Али када су британски и амерички званичници отворили разговоре, прво су поставили политички неугодно питање трговине. То је био несрећан почетак. Тридесетих година, Стејт департментом је завладала фундаменталистичка тржишна филозофија тадашњег државног секретара Кордел Хала, а будући да се Америка ближила отвореној подршци британским ратним напорима 1941 – и банкротирана и ратом изморена Британија постајала све очајнија да добије помоћ САД – искрсла је прилика да се Халове laissez-faire визије спроведу у дело. Чланом ВИИ Закона о зајму и најму прописано је да, у замену за америчку помоћ, Британија мора да се одрекне свих будућих дискриминација против увоза из САД. То је практично значило укидање система британских империјалних преференцијала. (Један конзервативни лорд описао је овај захтев као „обрнуту Бостонску чајанку“.)

Многи су империјалне преференцијале сматрали не само носећим стубом империје, већ и средством за ублажавање сасвим изгледне слабе послератне британске позиције: одустајање од система трговинских баријера и контроле размене претило је да изложи Британију јефтиној страној конкуренцији и да је остави фатално везаном за САД ако ова падне у рецесију након рата (што су многи предвиђали). Кејнс се слагао са преовлађујућим мишљењем у Британији када је у марту 1941. приметио да амерички званичници третирају Британију „горе него што смо ми сами сматрали да ваља третирати чак и најубогију и најнеодговорнију балканску земљу“.

Да ли су Британци били присиљени да пристану? Многи конзервативци и империјалисти су веровали да јесу, и ово је једна од основних тврдњи које Бен Стил износи у својој новој књизи о преговорима који су довели до Бретон Вудса. По Стиловом мишљењу, Британија је била приморана да склопи „фаустовску погодбу“: да одустане од онога што је наизглед једино гарантовало продужетак њене империјалне егзистенције у замену за довољно новца и робе да преживи рат. Према Стилу, Америка је тако водила економске преговоре да себи обезбеди послератну доминацију. „На сваком кораку у Бретон Вудсу,“ пише Стил, „Американци су подсећали Британце, ако треба и брутално, да у новом поретку нема места за остатке британске империјалне славе.“

У августу 1941, Кејнс, сада у улози саветника министра финансија и шефа послератног економског планирања, вратио се са преговора о Зајму и најму у Вашингтону да направи нацрт за ново међународно монетарно уређење. Током неколико састанака у лето 1942, Кејнс и његов амерички колега, економиста и званичник министарства финансија САД Хари Декстер Вајт, препирали су се о томе да ли треба осмислити нова монетарна правила међународне економије.

Био је то необичан спој: Кејнс, светски познати економиста и интелектуалац, против Вајта, опскурног технократе и касно стасалог научника, радничког сина јеврејских имиграната из Литваније, кога је америчко министарство финансија довело са малог универзитета у Висконсину. Ниједан није уживао у друштву оног другог: Кејнс се презриво односио према, како је сматрао, инфериорном интелекту „естетски несносног“ Вајта , чији му је „груби храпави глас“ био нарочито непријатан. Кејнс је, с друге стране, био типичан надмени енглески лорд; како је Вајт набацио британском економисти Лајонелу Робинсу, „ваш барон Кејнс сигурно пишки парфем“.

Ако занемаримо размирице, њих двојица су се на крају углавном сложили око основних циљева новог међународног монетарног система: стабилизовати курсеве; олакшати међународну финансијску сарадњу; забранити конкурентску депресијацију валуте и произвољне измене вредности валута, и ограничити међународни проток капитала како би се спречиле краткорочне, спекулативне инвестиције за које су сви веровали да су дестабилизовале међуратни монетарни систем. Такође су се сложили око потребе да се успостави нова међународна институција која ће пружати финансијску помоћ државама са трговинским дисбалансима и спроводити правила о вредности валута (будући Међународни монетарни фонд), и још једна која ће обезбеђивати капитал за послератну обнову (будућа Светска банка). Строго контролисани и регулисани међународни финансијски систем замениће некоординисани и конкурентски систем из међуратних година. А када се валуте стабилизују – надали су се они – светска трговина ће моћи да се настави.

Један од најиновативнијих аспеката англо-америчког договора био је то што је за приоритет постављена потреба пуне запослености и мера социјалне заштите на националном нивоу, као важнији циљ од дубоке међународне економске интеграције. У том погледу договор је био кејнзијански и представљао је драматичан заокрет од старих претпоставки о начину функционисања финансијског система. Под златним стандардом, који је олакшао период финансијске и трговинске глобализације крајем 19. и почетком 20. века, државе нису имале много могућности да реагују на економске кризе, осим смањења потрошње и повећања камата у нади да ће цене и наднице толико пасти да привреда може сама да се опорави.

Становништво је једноставно морало да прегура периоде дефлације и масовне незапослености, јер држава није могла много да им помогне: гурање експанзивних фискалних и монетарних мера (што државе обично данас чине) угрозило би конвертибилност државне валуте у злато. Из тих разлога, златни стандард је био погодан за деветнаестовековни свет где није било много организованих радничких партија и синдиката, али он више није одговарао замршеном свету масовне демократије. Кејнзијанска револуција у економском управљању дала је држави низ нових јаких алатки за одговор на унутрашње економске невоље – али оне неће моћи да прораде све док се игра по правилима златног стандарда.

Оно што је било потребно и што су Кејнс и Вајт желели да успоставе био је систем фиксних али прилагодљивих курсева, који ће омогућити државама да воде унутрашњу политику не бринући много о томе како ће то утицати на њихов међународни економски положај. Уз контролу капитала, овај систем ће радити на стабилизацији валуте, као и златни стандард, али тако да државама обезбеди више простора за интервенционистичке и социјалне методе националног економског управљања, које су нешто пре тога ушле у моду из атлантског света. Компромис који су Кејнс и Вајт постигли заснивао се на овом основном увиду и одражавао нови (додуше краткотрајни) консензус: да држава својим грађанима дугује основну економску сигурност.

Скуп Монетарне и финансијске конференције Уједињених нација, где је Кејнс-Вајтов договор требало да се одобри, био је заказан за 1. јул 1944, три недеље након савезничке инвазије на Нормандију. Поред очигледних проблема које је тај датум представљао за прекоокеанска путовања, Вашингтон је чувен по неиздрживој летњој жези. Већ болесни Кејнс инсистирао је да се састанак одржи на неком хладнијем месту, ако је могуће на Стеновитим планинама. На савет Стејт департмента, министар финансија САД Хенри Моргентау изабрао је луксузни хотел Моунт Wасхингтон у малом њухемпширском селу Бретон Вудс.

На отварању конференције, главна атракција је по свему судећи био Кејнс. Према Лајонелу Робинсу, „фотографисан је из најмање 50 углова… лорд Кејнс стоји; лорд Кејнс седи, лорд Кејнс размишља, лорд Кејнс лебди…“ Када је прави рад почео, текао је убрзаним темпом (пребрзим за Кејнса, који је претрпео мањи срчани удар после две недеље). Прва тачка дневног реда била је оснивање два нова међународна тела. Неке незападне државе озбиљно су се побуниле због тога како ће глобална хијерархија бити организована у оквиру новог система. Најспорније питање било је какво ће права гласа имати различите земље у ММФ-у – што је било кључно за избор директора и доживљавало се као ствар престижа. Записници са седница конференције показују колико су се страствено неке од сиромашнијих земаља, попут Кине и Индије, бориле да поправе своју заступљеност. Како је један индијски делегат тврдио (на крају безуспешно):

Није у питању само величина Индије, нити само становништво Индије – а могу да додам да је сваки четврти човек заступљен на овој конференцији Индијац – него Индија према чисто објективним економским критеријумима сматра да је она веома важан део света, а вероватно ће бити још значајнија у предстојећим годинама.

Планови за међународни економски развој такође су били спорни, јер су се делегати из Индије и других земаља борили да се ММФ обавеже на амбициозан програм послератног развоја у „економски заосталим земљама“. Прилично неуспешно: ове нове институције осмишљене су тако да се водило рачуна о америчким и европским интересима.

Америчку доминацију над овим системом гарантовала је још једна кључна чињеница: 1944. године амерички долар је био једина расположива довољно распрострањена валута да омогући међународну размену према новом „златном стандарду размене“. Ово је требало да буде модификована верзија златног стандарда која би практично омогућила државама да одреде вредност своје валуте у односу на долар онако како сматрају да треба (у зависности од тога да ли им је приоритет економски раст, на пример, или контролисање инфлације), док се долар могао заменити за злато по фиксној стопи од 35 долара за унцу. То је значило да ће, по окончању рата, амерички долар практично постати светска резервна валута – што је остао до данас (иако више није везан за злато).

Овакав аранжман ће Америци омогућити повлашћени положај да се према свету „бесплатно“ задужи, како је касније говорио Шарл де Гол, али ће функционисати само док Америка буде препознавала свој национални интерес у одржавању златне конвертибилности. Хари Декстер Вајт очигледно није предвидео сценарио по коме се то не би десило, али управо се то догодило седамдесетих година, када се дефицит створен финансирањем рата у Вијетнаму толико нагомилао да је почело јуришање на златне резерве САД. Године 1971, Ричард Никсон је уклонио везаност долара за злато – практично окончавши Бретон Вудс – јер није желео да подигне каматне стопе да заустави одлив злата, што би вероватно изазвало рецесију (ближили су се избори). До тада, успех златног девизног стандарда је био прилично добар: у годинама док је био на снази, имали смо стабилан курс, незапамћен глобални економски раст, препород светске трговине и релативно ниску незапосленост. У том периоду такође су створени бројни различити модели социјалне државе – у Европи, САД и Јапану – баш као што су економисти у Бретон Вудсу намеравали.

***

Шта да кажемо о чињеници да је један од тих економиста био совјетски доушник? Заједно са својим познатијим колегама Алџером Хисом и Витакером Чемберсом, Вајт је био одговоран за предавање поверљивих америчких докумената Русима током рата, углавном у вези са информацијама за које је сматрао да ће помоћи СССР-у да обезбеди позамашан послератни зајам. Вајтови поступци довели су га пред Одбор Представничког дома за антиамеричке активности 1948, али размере и разлози његове сарадње остали су нејасни. Већина историчара сматра да је он играо релативно малу улогу, и да су његови поступци били вођени не толико идеологијом колико жељом да помогне ратним савезницима. Ако послератни мир буде зависио од трајне америчко-совјетске сарадње, владало је мишљење, боље је задржати добре односе са Русима.

Глобализација с краја 20. века покренута је док се кејнзијански консензус распадао. Државе су примораване да навуку, како каже Томас Фридман, „златну лудачку кошуљу“ у виду једнообразних тржишних мера, како би одржале националну конкурентност у либерализованој светској економији. Заговорници Кејнсове и Вајтове креације тврде да би нови регулаторни систем по угледу на Бретон Вудс ублажио оштрице глобализације у интересу државног и националног социјалног система. Стилова критика Бретон Вудса написана је једним делом у намери да обузда њихов ентузијазам: увек ће постојати непомирљиве напетости између вођења националне економске политике, пише он, и поштовања међународних правила. То је усуд система Бретон Вудса и биће усуд сваког његовог наследника. Трајни систем међународне монетарне сарадње, тврди он, не може постојати без неког облика златног стандарда који спречава државе да петљају са својим валутама. (Он твди да би у будућности томе могла да послужи нека дигитална замена за злато.)

Али Бретон Вудс је такође био систем осмишљен да гарантује једној сили, Сједињеним Америчким Државама, несразмеран утицај у диктирању правила по којима ће се водити светска послератна економија. Амерички долар је устоличен као глобална резервна валута, а институције Бретон Вудса изграђене су тако да осигурају САД последњу реч о томе како ће те институције радити. Кејнс је с правом био забринут у Савани 1946. да ће ти органи на крају радити не толико као међународне институције, колико као средства за обезбеђивање доминације САД. Али ствари се нису развијале тачно онако како је он предвидео. Тек су по укидању система Бретон Вудса седамдесетих година ММФ и Светска банка почеле да играју улогу која ће их довести на зао глас крајем века – улогу строгих утеривача правила либерализоване међународне економије диктиране из Вашингтона.

Од тог тренутка, државе које су примале помоћ ММФ-а присиљаване су да извршавају типичан низ дисциплинских и либералних политичких налога: уклањање контроле капитала и царина, приватизација, дерегулација, разбијање синдиката и обуздавање јавног дуга. Неолибералне догме замениле су етатистичке и кејнзијанске идеје које су првобитно руководиле овим институцијама. Осамдесетих и деведесетих година, ММФ је постао слушкиња Вашингтонског консензуса, захтевајући да се различите националне економије света обликују у складу са његовим строгим правилима. То није било оно што су Кејнс и Вајт имали у плану.

Текст је део ауторове књиге „Битка за Бретон Вудс“

Извор: Пешчаник.нет