Лутке на концу глобализације

Након више од десет година активизма ЛГБТ покрета у „ослобођеној“ постоктобарској Србији, праћеног различитим социјалним и политичким провокацијама и симптоматичним опипавањем пулса јавности, више је него јасно да крајњи циљ његових протагониста и инспиратора сеже даље од борбе против дискриминације, захтева за правном једнакошћу институције брака и истополне заједнице (уз усвајање и одгој деце) и промоције идеологије хомосексуалности („нормализовање хомосексуалних односа“, тако да се, примерице, пољубац или љубавни загрљај две особе истог пола на билбордима, у новинама, ТВ реклами и на улици третира на исти начин и посматра са истим симпатијама као када је у питању однос између две хетеросексуалне особе). Уосталом, истакнути протагонисти овог покрета то и не таје [1], истичући да се последња фаза њихове борбе завршава са деконструкцијом или демонтажом институције породице.

Због чега је ова институција толико важна, због чега је она највећи трн у оку заштитара људских права и проповедника хомосексуалности? Да ли треба да поверујемо да једна маргинална група, без обзира на интернационалну повезаност и респектабилну финансијску моћ коју поседује, има снаге да се супротстави и у догледно време доведе у питање и уруши институцију која је једно од кључних обележја цивилизације какву познајемо, цивилизације старе неколико миленијума? Иза ЛГБТ покрета и разних других међународних и домаћих организација и покрета (људскоправашких, мултукултуралних, парарелигијских) [2] стоји један исти печат, једна иста идеологија неолиберализма (либерализам доведен до свог екстрема) чији су корени настали на темељу Француске револуције и „америчког начина живота“ и која се некада скривала иза парола просветитељства, хуманизма, пацифизма, секуларизације а чије су савремене мантре: модернизација, европеизација и реформе. Сви ти покрети, организације, иницијативе и групе само су лутке на концу глобализације и инструменти најужег круга најмоћнијих корпорација и финансијских магната који, машући барјаком демократије и људских права, стављају копрену на очи целом човечанству у тежњи за глобалним економским поробљавањем, политичком доминацијом и променом свеукупног цивилизацијског кода (култура, морал, духовност).

Како ниједна сила није дугог века без отвореног или прећутног пристанка оних над којима се примењује, нови неолиберални глобални поредак захтева формирање „новог човека“. Сличне замисли имали су сви месијански политички покрети одреда, закључно са националсоцијалистичким идеалом аријевца натчовека и комунистичким концептом „ослобођеног човека.“ Добро је познато колико су обе ове идеологије и њихови протагонисти коштале човечанство и народе који су их пригрлили. Да би се створио „нови човек“, потребно је елиминисати све потпоре и снаге које учествују у креирању старог човека. Управо ту лежи срж упорних насртаја ЛГБТ покрета (који није усамљен у тој активности) на традиционалну породицу. Породица, утемељена у браку као свом институционалном оквиру, уз нацију (односно државу као њеног носиоца) и религију (тј. цркву као чувара и заштитника духовности), представља носећи стуб савремене европске цивилизације која је у дубокој дефанзиви и чије су пукотине итекако видљиве. Породица, заједно са нацијом и религијом, представља најважнији облик и налази се у сржи концепта заједнице. Заједница је облик удруживања људи окупљених око заједничких вредности, интереса и потреба, који код својих чланова рађа осећај припадности и идентитета. Важност заједнице препознао је својевремено и Алексис де Токвил тврдњом да су грађанска удружења (као облик заједнице) важна брана за успостављање тиранске и волунтаристичке власти и значајна карика демократског друштва. [3]

Дакле, заједница креира наш вредносни оквир, она нас штити од непријатељског окружења и обезбеђује, за појединца психолошки важан, осећај идентификације. У циљу успостављања новог система вредности и новог, „космополитског идентитета“ човека неопходно је институције породице, нације и религије послати на сметлиште историје. Треба разбаштинити савременог човека, оставити га дезоријентисаног и без икакве заштите заједнице (породица, нација, религија) да би постао лака жртва глобализацијских сила неолиберализма и њених моћних оружја манипулације (индоктринација насупрот образовања, заглупљивање наместо културе, цензура уместо информације). Тако, када у нашој земљи разни хуманитарни фондови и жене одевене у црно брује о ратним злочинима почињеним у име српског народа, они немају за циљ „суочавање са прошлошћу“ и отрежњење шовинистички опијеног, заблуделог српског народа (што не значи да никаквих злочина није било), него стварање колективног осећања кривице и подгревање стида и срамоте грађана због сопственог порекла, који воде до порицања и негирања националног идентитета – процес који се може назвати десрбизација.

Када различити криптоаналитичари и морални душебрижници оспоравају и дискредитују свештенство и СПЦ (што не значи да извесних афера није било), они немају за циљ одбрану моралног здравља нације, већ стварање антицрквеног расположења у јавности и подгревање осећаја гађења према институцији и, последично, вери без које српски народ, кроз векове тешких искушења, не би опстао – процес дехристијанизације и атеизације. Узгред, за разлику од римокатолицизма, који је нагрижен и угрожен многобројним протестантским деноминацијама, православни Исток је у великој мери успео да одоли искушењима секташтва и очува јединство вере и народа. Најзад, када пропоненти ЛГБТ права захтевају толеранцију, равноправност и правно признање истополних бракова (уз усвајање деце), они немају за циљ друштво ослобођено дискриминације, већ им је намера да доведу у питање институцију породице коју је изнедрила европска цивилизације и какву данас познајемо – процес трансформације и демонтаже савремене породице.

Када једном дође до урушавања и нестајања кључних облика људске заједнице (породица, нација, религија) поставља се питање – шта остаје? Како изгледа тај врли нови свет коме модерни и напредни грађани и народи широм светских меридијана тако горљиво теже? Какве карактеристике поседује тај нови човек неолибералног кова, космпополита, грађанин света?

Остаје само усамљени, отуђени, изоловани појединац. Атомизирана креатура која само подсећа на човека. Космополита није адекватан назив за свеже продукованог, у кухињи социјалног инжењеринга иштанцованог, новог човека неолибералног глобализма, већ је његово право име – зомбирани хуманоид – човек без душе. Ту је коначан циљ, ту се завршава пут. Зомбираног хуманоида карактеришу следећи елементи: егоцентрични индивидуализам, хедонизам и жеђ за задовољштином, потрошачко-материјалистички однос према стварности.

Зомбирани хуманоид не зна за саосећајност, солидарност и одговорност према другима зато што он више не обитава у оквиру заједнице. Он држи да су му сви непријатељи и конкуренција коју треба надвладати служећи се свим средствима и без икаквих скрупула или обзира (ако је потребно, газећи по лешевима). Ако са неким и другује, ту нема љубави, него је та особа само инструмент путем кога се долази до неког личног (махом материјалног) интереса. Има високо мишљење о себи и води се крилатицом: „Искористи или ћеш бити искоришћен“.

Одбацивши морални компас (јер морала нема без заједнице) и ослобођен социјалне контроле, гледа увек и искључиво себи да угоди, и то у оним најприземнијим (телесним) и најпримарнијим страстима и поривима. Кроз различите експерименте које врши над својим телом (нпр. непостојање сексуалних инхибиција или утапање у паралелни свет опијата) зомбирани хуманоид на несвестан начин покушава да надомести и компензује значајну потребу која му недостаје, а која не постоји без заједнице – изражавање и узвраћање емоција.

Бег од стварности завршава уљуљкан у крилу потрошачког менталитета и материјалистичког односа према животу. Задовољство и осећај среће проналази у куповини (праћеној логиком брендирања и подстакнутом агресивним рекламним кампањама) и гомилању ствари, што временом само себи постаје сврха. На тај начин најмоћније корпорације и финансијски магнати репродукују своју економску моћ. Успаван примитивном забавом (ријалити програми), лаким нотама и културним смећем (шунд уметност, сапунске опере) и ружичастим светом медијске цензуре, зомбирани хуманоид се држи подаље од политике, истинских културних вредности и правих информација и знања о свету који га окружује. Он је без жеље и без шансе да се промени и самим тим утиче на промену реалности око себе. На тај начин најмоћније корпорације и финансијски магнати одржавају своју политичку моћ.

Србија је данас у раљама неолибералне глобализације. Самосвесни појединци, којима је малтене одузето право грађанства, су кап у мору свеопште апатије. Њихов усамљени глас отпора не допире далеко и њему се за сада мало ко одазива. Да ли и колико нас је неприметно постало шраф у глобалној машинерији која немилосрдно меље? Ставите прст на чело, замислите се и одговорите искрено, али понајпре себи.

__________________________________

[1] http://www.vestinet.rs/tema-dana/lezbejka-masa-gesen-nas-krajnji-cilj-je-razaranje-i-unistenje-porodice

[2] Biljana Đurđević – Stojković: Religija novog doba, u „Verske sekte“, Narodna knjiga, 2002, str.173.

[3] Aleksis de Tokvil: O demokratiji u Americi, IKZS, 1990.

Извор: Нови Стандард