Аутор: Олга Четверикова

Миграциона криза у Европи и њени наручиoци

Насловна / Глобализам Глобализам - Политички процеси / Миграциона криза у Европи и њени наручиoци

Категорија: Глобализам - Политички процеси / Објављено: 24/09/2015, 12:21

Европски политичари јако поштују оснiвача Паневропског савеза, идеолога уједињене Европе, Р.Н.Куденховe-Kaлергија (1894 – 1972), кога називају „духовни отац Европске уније“. Његови радови („Пан-Европа“, „Борба за Пан-Европу“), написани ’20-х година 20.века, познати су и сматрају се за манифест изградње Европе. У њима су дати циљеви и задаци формирања Европе, који се нису променили ни у наше време.

Међу те циљеве спада и формирање јединствене „европске нације“. Сматрајући да је издвајање нације на бази крвног сродства потпуно нетачно, Куденхове-Калерги је том сродству супротстављао сродство по духу, издвајајући јединствену „европску нацију“ као духовно заједништво које поседује заједничке духовне учитеље[1]. Како би се решили национални проблеми он је предлагао да се нација одвоји од државе тако, да националност за појединца постане лична ствар. А пошто ће питање држављанства у том случају постати другостепено, то ће довести до решавања питања о државним границама: „Постоји само један радикални начин да се европско питање о границама реши праведно и на дуг период, а то је пут који се не назива пренос граница, већ њихова ликвидација“[2].

Међутим, то је само горњи слој паневропског пројекта. Своје схватање крајњих резултата перестројке Европе Куденхове-Калерги је изложио у књизи „Практични идеализам (1925)“[3], издатој у малом броју примерака, у којој је описао будућност Европе тако што је показао како ће изгледати „европска нација“.

Суштинска идеја Куденхове-Калергија је била образложење духовног вођства јудаизма у европској цивилизацији и потреба да се Јевреји претворе у „руководећу духовну расу Европе“. Међу свим Европљанима које Куденхове-Калерги назива „људи по количини“ он издваја две расе „људи по квалитету“ – племство по роду и Јевреје, који је требало, како он сматра, да заједно чине ћелију будуће европске аристократије. А „једро ћелије“ за њега су били Јевреји како због свог „специјалног етичког односа према свету“, тако и због њихове надмоћне памети – они чине такозвано племство мозга или духовну аристократију која заузима лидерске позиције у борби за управљање човечанством (типични представници „духовне аристократије“ по Куденхове-Калергију су били Ласал, Троцки, Ајнштајн, Бергсон и др.)

Што се тиче осталих – „људи по количини“, о њима је Куденхове-Калерги писао: „Човек далеке будућности ће имати помешану крв. Расе и класе ће нестати због превазилажења простора, времена и предрасуда. Будућа евроазијско-негроидна раса, споља слична на староегипатску, разнообразност народа ће заменити разнообразношћу личности“. Он је будућност Европе видео у томе, да ће се Европљани мешати са другим расама и народима и да ће нестати као националне индивидуалности, а њихову елиту ће заменити јеврејска духовна каста вођа.

Оно што се данас дешава у Европској унији се у потпуности слаже са пројектима које је изложио њен духовни отац. И потпуно је очигледно да су ти пројекти неподударни и са очувањем националних држава, па и националних граница, чак ни са самим нацијама. Тако да европски политичари, спроводећи бесмислену миграциону политику добро знају шта раде.

Газде Европе

Оно што се данас дешава пред нашим очима – добро испланиран и вођен „миграциони хаос“ у Европи – не представља изненадни налет, већ најважнију тактичку операцију на путу корените перестројке Европе, део плана за демонтажу националних држава, али и јачања Европске уније, чије руководство не служи интересима становништва, већ само крупног европског транснационалног бизниса, уграђеног у наднационалне структуре.

Ту најважнију улогу игра Округли сто европских индустријалаца или Европски округли сто (ERT), основан 1983.године, који уједињује представнике 45 најкрупнијих корпорација Европе међу којима су најутицајнији Bayer, Shell, BP, Daimler Chrysler, Ericsson, Nestlé, Nokia, Petrofina, Renault, Siemens, Solvay, Total и Unilever, чији власници редовно присуствују и састанцима Билдербершког клуба. На челу Европског округлог стола данас је Лејф Јохансон, председник савета директора шведске компаније Ериксон.

ERT представља једну од најбитнијих група притиска која има одлучујући утицај на највише политичаре и која обезбеђује стратешку алијансу између крупног бизниса и Европске комисије.

Главни задатак ERT-а је промена начина управљања Европом у интересу крупног бизниса, уз формирање јединственог центра који ће доносити одлуке.

Обрада највиших личности менаџера и одговарајући избор кадрова је довео до тога да ако је ’80-х година унутар ERT-а још било могуће разликовати групе протекциониста и глобалиста, почетком деведесетих међу његовим члановима је већ била постигнута потпуна сагласност о свему што се тиче отворености тржишта, граница и привржености атлантизму.[4]

Данас најважније питање на дневном реду ERT-а представља формирање Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства (ТТИП) које је енглески премијер Дејвид Кемерон назвао „најважнијим билатералним трговинским уговором у историји“[5]. ТТИП, како је замишљено, треба да обезбеди потпуну контролу корпорација над економијом и социјалном сфером, сводећи на минимум државно регулисање. Зато су преговори о том пројекту одржавани иза затворених врата, сакривено од европске јавности.

Хронологија о припреми споразума ТТИП је следећа: 1990 – донета је „Трансатлантска декларација“, 1995. – формирана је иницијативна група у којој су били представници бизниса „Трансатлантски бизнис-дијалог“ (TABD), 1998. – консултативни комитет „Трансатлантско економско партнерство“, 2007. – „Трансатлантски економски савет“ у коме су били представници највећих западних фирми. Најзад, 2011. је формирана група експерата највишег нивоа који су препоручили да преговори о закључивању споразума почну 2013.

Потребну документацију припрема Трансатлантска политичка мрежа (ТПМ) – утицајни институт који ради на формирању не само трансатлантског тржишта (до 2020), већ и евро-америчког војно-политичког блока. ТПМ је формирана 1992. и она удружује европске парламентарце, чланове конгреса САД и руководиоце приватних компанија. Њу финансирају најкрупније корпорације и банке (Boeing, Ford, IBM, Microsoft, Siemens, BASF, Deutsche Bank, Bertelsmann), ослања се на пројекте највећих западних центара мозгова (Краљевски институт за међународне односе [Chatham House], Институт Аспена, Европско-амерички бизнис савет, Савет за међународне односе, Брукинсков институт и др.[6]

Јасан показатељ главне улоге Европског округлог стола у том пројекту је чињеница да је у марту 2013. као резултат састанка А.Меркел и Ф.Оланда са руководством ERT-а дошло до формирања Француско-Немачке радне групе чији је циљ био да се направи јединствена међународна трговинска стратегија која је требало да служи приватним интересима највећих компанија Европе, чији су представници такође били у саставу поменуте групе. Како је рекао један од посматрача „захтеви ЕRT-a су да се ЕУ нађе на услузи предузећима, и ништа више од тога“.[7] Група је дaла 312 препорукa ултралибералног и антисоцијалног карактера, које су се нашле као база предлога за европско-америчке преговоре о формирању ТТИП. Најважније је било: отвореност тржишта, заштита инвестиција и реформа тржишта рада ради „повећања конкурентности“.

У јулу 2015. Европски парламент, користећи полуге притиска какве су „претња од Руса“ и обавезно постојање евроатлантске солидарности донео је резолуцију као подршку ТТИП-у (436 европских посланика је гласало „за“, против – 241). Без обзира што та резолуција није била обавезујућег карактера, она је ипак показала расположење чланова Европског парламента, од чије позиције ће зависити ратификација уговора о ТТИП-у. Да приметимо да ни на тој етапи власти нису дозволиле никакву јавну дискусију, јер већина Европљана не подржава споразум који води свевлашћу корпорација и који ће заувек сахранити још постојеће остатке вредности европског човека.[8]

На жалост, никаквог због озбиљног отпора том плану неће постојати због дубоке дезинтеграције европског друштва под утицајем (већ 2 деценије) демографске револуције као једног од главних фактора јачања власти корпорација.

Замена европских нација

Садашњу револуцију многи истраживачи називају „демографска катастрофа“, обзиром да је Европа прекинула обнављање свог становништва. До 2050.године, не узимајући у обзир имиграцију, уместо садашњих 728 милиона Европљана на континенту ће бити њих 600 милиона, што је једнако губитку становништва који данас живи у Немачкој, Пољској, Данској, Норвешкој, Шведској и Финској заједно. Толико умањење броја становника је у Европи било само за време епидемије куге 1347 – 1352.године[9].

Посебно је озбиљна ситуација у Немачкој (до 2050.године број становника може да се смањи са 82 на 59 милиона људи), као и у Латвији, Мађарској и Португалији. У земљама у којима је наталитет релативно висок (Велика Британија, Француска, Шведска), он се обезбеђује углавном захваљујући муслиманима. Како је отворено признао некадашњи директор одељења за Русију и Заједницу Независних Држава Немачког савета за спољну политику А.Рар: „Ми смо на раскрсници, и тешко је рећи где ће нас то довести… Да, може да се каже да „бела раса“ одумире… Отворено о томе дискутовати за сада је мало компликовано, зато што постоји бирачко тело“.

Политичка немоћ у наведеном питању чини да Европска унија постаје неспособна да сачува социјалну равнотежу: врло брзо ће се појавити невероватно јака потреба за радним рукама, а то ће утицати на одржавање система социјалне заштите. За сада у Европи још раде оне генерације које су рођене у време демографског бума после Другог светског рата, али када они оду у пензију све ће се из корена променити. Зато грозничави поступци европских политичара који се односе на продужење пензијског стажа, преиспитивања шема за подршку инвалидима, и т.д. у ствари имају везе са покушајем да се колико год је то могуће задржи садашњи пад, после кога ће уследити потпуна пропаст високог нивоа социјалних стандарда и потрошње.

То може да успори све јачи доток имиграната. Али, како је још почетком 2000.године наведено у једном тајном извештају француске владе, у ЕУ не постоји алтернатива за позивање 75 милиона миграната.[10] То је цена очувања Европске уније. Француски експерти су признавали да ће то створити врло озбиљне проблеме у будућности , у расном друштву-хибриду.

Међутим, садашња генерација европских политичара неће скренути са свог досадашњег пута: да, она ће изјављивати да је дошло до пропасти мултикултурализма, као пример ће организовати антиимиграционе акције, али ће улог на мигранте остати без алтернативе – то је стратешки правац којим иде транснационална класа, правац која у потпуности задовољава њене најдубље интересе.

До почетка овог века на европском континенту је сваке године прибежиште тражило (према званичним подацима) око 400 хиљада људи, али је преко различитих нелегалних канала сваке године дотицало још око пола милиона. До данашњег дана укупна бројност илегалаца у Европи износи 5 – 7 милиона људи (процене су приближне, јер званична европска статистика о њиховој бројности не постоји). Највише незаконитих имиграната је било у Француској, Немачкој, Италији и Шпанији. У свакој тој земљи било их је од 1 до 1,5 милион, а сваке године се тај број повећавао још за 100.000. Пут их је водио, а води и даље, из Северне Африке у Шпанију и из Турске преко Грчке и Албаније у Италију. Прекретница на том плану је 2011. година – година „арапских револуција“, када је само у првих 9 месеци констатовано 113 хиљада илегалних прелазака граница Европске уније.[11] А већ 2014. број избеглица које су стигле у Европу преко Средоземља је износио 626 хиљада људи.[12] Ове године тај ће се број до краја године битно повећати.

Данас, према подацима Међународне организације рада (МОР), од 175 милиона миграната у свету 56 милиона живи у Европи, а од њих 27,5 се бави привредом. У неким европским земљама, на пример у Луксембургу и Швајцарској, учешће странаца у укупном броју радне снаге достиже 25%.[13] Они углавном раде на оним радним местима која не привлаче локалне становнике: раде прљаве, тешке послове за које није потребна квалификација, послове за које је потребна нижа или средња квалификација у сфери услуга, раде на одржавању чистоће и послуге у приватној сфери, сезонске послове у домаћинствима и туризму.

Нелегални мигранти који према подацима МОР-а чине 1/3 свих међународних миграната представљају многобројни и практично неконтролисани сегмент светског тржишта рада. Они су углавном запослени у ситном или у сивом сектору економије, чије се сразмере сваког дана повећавају. Европска комисија процењује да у појединим европским земљама тај сектор обезбеђује између 8 и 30% БДП-а, а у самој Европи укупно 20%.

Ако се не рачуна Источна Европа, земље у којима је највише сиве економије су Грчка (30 – 35% БДП-а), Италија (27,8% ), Шпанија (23,4%) и Белгија (23,4%). Средишње позиције заузимају Ирска, Канада, Француска и Немачка (од 14,9до 16,3%)[14]. Сиви сектор је почео да се развија посебно брзо после кризе 2008.године. Њен најважнији сегмент је трговина дрогом, чија је главна претоварна база у Европи на Косову. Наркотрговина је врло разграната, у њој раде косовски Албанци, бугарска и турска мафија, чешки курири, енглески дилери, италијанска Коза ностра[15]. А све то је само најнижа карика наркомафије која чини утицајну општеевропску међудржавну структуру са јаким ослонцем у тајним службама. Наркомафија у владама европских земаља игра улогу „невидљивог менаџера“. Илегална миграција у томе представља за њу незаменљив извор из кога у армију превозника наркотика у сенци пристижу све нови и нови људи, које европско друштво доводи у безизлазан положај.

Европа је постала место дубоке етнокултурне перестројке која води њеном претворању у „топионичарски котао“. Европљане замењују другим етносима који, мешајући се међу собом, стварно формирају нацију „нових номада“.

Поклон бизнису

Садашњи миграциони талас до сада није виђен. Ка Европи се креће добро организована река избеглица која је изазвана углавном догађајима у Сирији, одакле је у суседне земље већ отишло преко 4 милиона људи. Према подацима Агенције УН за избеглице у последњих четврт века то је најозбиљнија криза те врсте.[16] У Европу је од почетка године стигло преко 500 хиљада, а за само један месец – август – регистровано је 156 хиљада избеглица. Према проценама, ове године на северну обалу Средоземља може да пређе до 1 милион миграната.[17]

Карактеристично је да када се описују тешкоће избеглица медији прећуткују питање ко финансира и организује те реке људи и зашто већи део њих представљају млади здрави мушкарци који врло зналачки кидају ланце који их задржавају на границама. Истина, у последње време су почеле да се појављују информације о спонзорима сеобе, које омогућују да се закључи да је ова криза изазвана вештачки. Конкретно, аустријски новинари који се позивају на изворе у тајним службама јављају да у томе учествују америчке организације и фондови који плаћају услуге „водичима“ за пребацивање миграната у Европу. Има новинара који говоре да су то „организације за заштиту права“ (њих финансирају Ротшилди) . А српски магазин “Печат“, пошто је проучио детаље добро организованог исељавања косовских Албанаца до којих је дошло у току августа (разлог за то нико није могао да им објасни) поставили су верзију да иза тога стоји „Исламска држава“ (ИД) која је себи дала задатак да организује 4 хиљаде бораца за Западну Европу (њих 2.000 су већ стигле на одредишна места).[18]

Карактеристично је и да се нагло променио однос према избеглицама, па и сам тон медија. И раније су мигранти преживљавали трагедије јер нелегална миграција траје од самог почетка рата у Сирији, али се нико због тога није претерано бринуо. А сада се одједном ситуација променила. Како пише сиријски новинар и писац Мустафа Ал-Микдад, „сада, када је њихов терористички рат против нас извукао велики део наших природних добара, организација имиграције наше младежи почиње да јача, што нас подстиче да закључимо да је припреман нови план усмерен на то, да Сирија изгуби свој потенцијал у људима и научницима, играјући пред западним друштвом на осетљивост „невероватних патњи миграната“… Могуће је чак да ће они донети посебне прописе који, рекло би се, представљају последњи корак који стварно може Сирију да лиши људи одређене старосне доби који би могли да победе тероризам и обнове земљу, а такав њихов поступак значи наставак ратне западне политике, али сада другачијим средствима…“ [19]

Почела је да се оцртава општа слика онога што се дешава. У „миграционој кризи“ се појављује дупла стратегија европске класе са власти: да се у центру Европе сконцентришу корисни економски мигранти који ће радикалне елементе такозваних спавајућих агената ИД слати у Источну Европу.

Мада медији и говоре о слабости бриселске бирократије и о њеном страху пред најездом река избеглица, за европски крупни бизнис то је прави поклон или „невероватно изненађење“ које омогућује да се уочи доношења споразума о ТТИП добије још јефтине радне снаге. Како је написао А.Рар „Сада ће избеглице носити на рукама“.

Пословни кругови Немачке су једногласно подржали пријем миграната. Тако је председник Федералног удружења немачке индустрије (BDI), члан Билдербершког клуба Улрих Грило још крајем 2014. године изјавио да је Немачка одавно земља миграната и да то мора и да остане…[20] (Грило је био индустријалац који је осудио своје колеге због симпатија према Русији тако што је рекао да је позиција немачке привреде по најважнијим питањима спољне политике увек представљала важан фактор у међународним односима.[21]

Његову изјаву је прихватио и министар економије Немачке и подпредседник Зигмар Габриел, који је изјавио да најезда миграната помаже Немачкој да у низу привредних грана изађе на крај са старењем нације и глађу за кадровима. „Уколико успемо да брзо научимо оне који нам долазе, и запослимо их, решићемо један од главних будућих проблема наше привреде, а то је мањак квалификоване радне снаге“[22]. У интервјуу немачком јавном телевизијском каналу ZDF он је навео да у неколико следећих година Немачка може да прихвата минимум 500 хиљада избеглица годишње („Ја сам сасвим сигуран у то. Можда и више од тога.“) Стварно, само у овој години Немачка ће, очекује се, примити између 800 хиљада и милион избеглица, што је четири пута више него 2014.[23]

Симптоматично је и то, да је Ангела Меркел, пошто је изјавила да је доток миграната у Европу запањујући, те да ће тај процес да промени Немачку, истовремено обећала да ће убрзати процедуру за давање прибежишта и да ће издвојити још средстава за помоћ избеглицама, на шта је позвала и друге земље.[24]

Како признају немачки аналитичари, 2030.године Немачкој ће недостајати 6 милиона радних места у сферама какве су хотелијерство, логистика, здравство и брига о старијим. A BDI каже да уз незапосленост од 6,4% у земљи недостаје 140 хиљада инжењера, програмера и техничара. У систему професионално-техничког школовања, од кога зависи већина предузећа у земљи, упражњено је 40 хиљада места. А аналитички центар Prognos наводи да уколико се ништа не промени, дефицит радника ће се до 2020. повећати на 1,8 милиона, а до 2040. – на 3,9 милиона.[25] Постоје прогнозе да ће до 2030. немачка економија морати да се бори са мањком од 10 милиона запослених.

У таквим условима оних 10 милијарди евра које се Немачка спрема да потроши за прихват избеглица у 2016.години (захваљујући профициту буџета који износи преко 21 милијарду евра), баш и нису неко велико оптерећење.[26] Што се тиче избегличке интеграције у сам рад, Немци намеравају да прошире програм The Job of my Life (који важи од 2013.године, у коме постоји и учење језика и обука занатима) који је донет за странце који траже посао у ЕУ. Већ сада, како каже Грило, на локалном нивоу је све више компанија које отварају врата новим људима. Бизнис је припремио списак понуда за убрзање процедуре признавања професионалне и образовне квалификације и предлаже да се учење језика плаћа.

Морално су припремљени и сами Немци. Према анкети ZDF – ако је у у јулу избеглице прихватало 54% Немаца, већ у августу се тај број попео на 60%. А према подацима „Шпигла“ крајем августа је половина Немаца хтела да Немачка прихвати још више избеглица.

Некоме купус, а некоме месо, или Ред на немачки начин

Како је све више избеглица стизало у Европу, медији су активно обрађивали Европљане у духу прихватања и гостопримства, не либећи се да праве чак и фалсификате (као у случају са фабрикацијом фотографије сиријског детета, избаченог на турску обалу).[27] Европска комисија је неуморно подсећала на морални дуг, Женевску конвенцију и Повељу ЕУ о основним правима. Најкрасноречивији је био Ж.-К. Јункер који је у Европском парламенту одржао надахнут говор о Европи као „мирној луци и месту надања људи“. Парламентарци су га поздравили бурним аплаузом. Резултат је био да је Европски парламент позвао да се у центар савезне политике постави солидарност и да се од ЕУ формира „хармоничан и ефикасан систем прибежишта како би се молиоци прибежишта распоредили праведно“.

А затим је почела проза. Пошто су изјавили да свих 28 земаља треба да буде у систему прихвата избеглица, А.Меркел и премијер Шведске су захтевали да се подели и одговорност.[28] Тај план су изнели Бон и Париз, објавио га је Ж.К.Јункер и одобрио Европски парламент.

Он предвиђа расподелу 160 хиљада избеглица међу 22 земље (120 хиљада из Италије, Грчке и Мађарске и 40.000 оних који су већ у Европи), и то тако, да 26% прихвати Немачка, 20% Француска, 12% Шпанија. При том систем квота мора да буде обавезан за извршење (поезија нам уопште не треба“ – изјавио је Јункер), а на земље које одбију да прихвате избеглице могу да се примене финансијске санкције. План је приказан као хитна мера после које ће се направити „стални механизам за помирење“. Објављено је да ће бити формиран специјални фонд од 1,8 милијарди евра уколико би дошло до нових криза.[29]

Међутим, прихватајући тај план, Немачка се осигурала од радикалних елемената. У сред „миграционог хаоса“ европски комесар за енергетику Гинтер Етингер је изјавио да у Устав СРН треба да се унесу измене које би убрзале доношење одлуке о давању статуса избеглице, али и о његовом одбијању. При том друга варијанта ће се односити само на мигранте из такозваних безопасних земаља, међу које су убројали оне у којима нема ратних конфликата: све земље ЕУ, Гана, Сенегал, као и балканске земље – Србија, Македонија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Албанија и Косово. А досељеници са Балкана, укључујући и Албанце, представљају 40% избеглица те, према томе, њих ће или одбити, или вратити назад.[30]

Питање квота је ујединило Немачку и Француску, али је изазвало опозицију коју представљају чланови Вишеградске групе, а који немају искуства на размештају избеглица, и који не желе да прихвате број који им се намеће. Међутим, Немци имају довољно начина да приморају суседе. 13. септембра Берлин је увео пасошку контролу на граници са Аустријом, тако што је за известан период ставио у мировање своје прихватање Шенгенског споразума. То је направило утисак, тим пре што је немачки министар унутрашњих послова изјавио да ће наведена мера да се односи на све границе у земљи. Као резултат – решавање питања је одложено за разматрање на ванредном савету министара унутрашњих послова и правде 14. септембра, али и тамо није дошло до сагласности.

* * * *

А у међувремену, 12. септембра, познати идеолог глобализма, члан Бнај-Брита и Представничког савета јеврејских установа у Француској (CRIF) Жак Атали је дао интервју белгијском листу Л’суар у коме је поздравио мешање националности и раса које је постало сасвим извесно: „Од тренутка како признајемо да слободе представљају фундамент, прва међу њима је слобода кретања, – изјавио је он. -Ти људи ће Европу да претворе у прву државу у свету која … Оно што се дешава са мигрантима ће довести до изградње још уједињеније и снажније Европе… Њихов долазак је незамислива шанса, јер ће она променити европску демографију…“ [31]

___________________________________

Упутнице:

[1] Куденхове-Калерги Р. «Пан-Европа» //http://www.paneuropa.ru/home.php?id=4&id2=0&id3=6&lang=

[2] Исто

[3] См.: Coudenhove KalergiR. Praktischer idealismus. Adel – Technik – Pazifismus. Wien-Leipzig. 1925 // http://www.mediafire.com/?wwyl5p4stattbqm

[4] Balanya B., Doherty A., Hoedeman O. Ma’anit A. & Wesselius E. Europe Inc. Comment les multinationals construisent l’Europe et l’economie mondiale. Marseille cedex 20, 2005, р. 58.

[5] http://ec.europa.eu/trade/policy/in-focus/ttip/index_fr.htm

[6] http://www.agoravox.fr/actualites/international/article/bloc-euro-atlantique-unifie-en-55452

[7]http://www.politis.fr/Ces-industriels-qui-conseillent,22807.html

[8] http://inosmi.ru/op_ed/20150713/229060533.html

[9] http://crisis-blog.ru/documents/1287.html

[10] Уткин А. Полюс богатства против полюса населения // НГ – 2003 г. 26 марта. – № 59 (2896).

[11] http://www.centrasia.ru/newsA.php?st=1321686240

[12] http://www.voltairenet.org/article188621.html

[13] http://sr.fondedin.ru/new/fullnews_arch_to.php?subaction=showfull&id=1290498889&archive=1290499075&start_from=&ucat=14&

[14] http://polbu.ru/shadow_economy/ch02_all.html

[15] http://www.contrtv.ru/common/2651/

[16] http://www.unhcr.fr/559e2ca6c.htm