Мултиполарни моменат

У свом чланку „Униполарни моменат“, заснованом на низу предавања која су децембра 1990. одржана у Вашингтону, Чарлс Краутхамер је написао да ниче нови светски поредак у којем ће Сједињене државе бити једина суперсила. У другом пасусу Краутхамер је изнео три главне тезе о којим се у то време расправљало у политиколошкој заједници: 1) успон мултиполарности (занимљиво је да умањени Совјетски Савез/Русију представља као један од будућих полова, чиме је предвидео распад СССР), 2) слаб консензус по питању спољне политике унутар Сједињених држава, 3) умањивање ратне претње у пост-совјетској ери. Краутхамер је одмах ова 3 аргумента одбацио као погрешне, а уместо тога је говорио о предстојећем тријумфу униполарног света под неупитном доминацијом САД и њених западних савезника. Краутхамер јесте, међутим, одмах направио једну резерву: „Без сумње, мултиполарност ће с временом доћи. За можда генерацију или две, појавиће се велике силе равномерне са САД и свет ће, по својој структури, подсећати на еру уочи Првог светског рата“.

Чини се да је овај моменат  дошао. Ипак, уздржимо се за сада од брзоплетих изјава и aнализирајмо по којим основама је Краутхамер изградио своје закључке, где је био у праву и где је погрешио. Овакав излет у историју геополитичке мисли ће освежити наша сећања о методама које Вашингтон користи.

Краутхамер представља кризу у Персијском заливу и реакцију Вашингтона као пример непоколебљиве америчке моћи: „У Заливу се нико не би умешао да није било продорних Сједињених Држава и њиховог лидерства, подстицаја, подмићивања и уцењивања. Ништа не би било урађено: ни ембарго, ни „Пустињски штит“, ни претња силом“. Другим речима, то није била мултилатерална акција како је то можда изгледало, већ ексклузивна сплетка САД. Краутхамер даље пише: „Из претежно унутрашњих разлога амерички политички лидери обавезно пресвлаче унилатералне акције у мултилатералну одећу“. Ово се очигледно ради зато што је америчким грађанима потребан легитимитет ради своје вере у демократију.

Ипак, Кратухамер се одмах надовезује на питање: Колико дуго може Америка да одржи своју униполарну надмоћ? Из овог разлога се пажња мора преусмерити на теорије опадања и империјалне пренапрегнутости. Краутхамер овде уводи неке бројке – Сједињене Државе су тада трошиле 5,4 одсто БДП-а на одбрану, док су раније трошиле скоро два пута више, а у плану је било смањење на 4 одсто до 1995. Краутхамер, међутим, додаје да „амерички пад у другоразредни статус неће бити узрокован спољашњим, већ унутрашњим разлозима“. Узмимо ово у обзир.

Узимајући у обзир равнотежу између унутрашње и спољашње политике САД, Краутхамер сугерише да је „грешка посматрати америчка инострана настојања само као исцрпљивање њене економије… Амерички ангажман у иностранству је на много начина кључни стуб америчке економије. Сједињене Државе су, попут Британије пре ње, комерцијална, поморска, трговачка држава којој је потребно отворено и стабилно светско окружење у којем може да просперира. Касније додаје да је Америка заинтересована за одржавање свог униполарног статуса, али се пита да ли би Американци подржали тако нешто.

Овде можемо видети помињање дихотомије између интереса политичке елите и обичних америчких пореских обвезника. Сам Краутхамер запажа да амерички изолационизам „делује као логична, Богом дана политика за Сједињене државе“ на основу географије и историје оснивања Америке, за које се наводи да је било мотивисано жељом за дистанцирањем од интрига и сукоба Старог света.

Краутхамер такође помиње још једну опцију коју он назива далеко „софистикованијом“ и  „озбиљнијом“ школом међународних односа у којој се инсистира на националним интересима – то је реализам. У овом контексту он говори: „Међународна стабилност никада није датост. Она никада није норма. Онда када је постигнута, она је продукт самосвесних акција великих сила, а још прецизније продукт највеће силе, што је за сада и за догледно време САД. Уколико Америка жели стабилност мораче да је створи. Комунизам… је прилично мртав. Али увек ће постојати друге претње које ће узнемиравати наш мир“. Изнад свега другог се међу овим претњама наводи пролиферација оружја за масовно уништење. Приметни су и концепти попут „одметничких држава“ и „пропалих држава“, иако Краутхамер говори само о једном типу – „оружаним државама“, у који сврстава Ирак, Северну Кореју и Либију. Према његовом мишљењу, како би настала ,,оружана држава“, једна земља само мора да развије сопствену индустрију, а из тога ће настати додатни интереси који би могли да противрече интересима других земаља. О овом закључку се не дискутује директно, али је он јасан из контекста.

Краутхамер пише: „При успону ‘оружаних држава’, не постоји алтернатива конфронтацији, одвраћању и, уколико је неопходно, разоружавању држава које машу и користе се оружјем за масовно уништење. А нема никога другог да то уради осим САД, подржаних од стране онолико савезника колико их се придружити таквим напорима. Алтернатива оваквом робусном и тешком интервенционизму (алтернатива униполарности) није стабилан, статичан мултиполарни свет. Ово није осамнаестовековни свети у којем зреле силе попут Европе, Русије, Кине, Америке и Јапана маневришу за позицију у игри нација. Алтернатива униполарности је хаос.“

Према томе, Краутхамер признаје да је мултиполарност не само могућа, већ да има и историјски преседан и да, штавише, може помоћи у успостављању статичне стабилности (иако је улога Јапана из 18. века, као уосталом и улога Америке, дискутабилна).

НАКОН 11. СЕПТЕМБРА

Краутхамеров следећи чланак на исту тему се појављује 12 година касније под насловом „Подсећање на униполарни моменат“. Он почиње истом тезом као и раније, питајући се да ли ће се САД суочити са опадањем. Краутхамер тврди да је трећа епизода америчке униполарности дошла са претњом рата коју представљају одметничке државе које се опскрбљују оружјем за масовно уништење. Вреди напоменути да је овај чланак објављен годину дана након терористичког напада у Њујорку и непосредно пре инвазије на Ирак (која је покренута без одлуке УН или подршке америчких партнера из Европе). Краутхамер пише: „Америчка доминација није прошла незапажено. Током деведесетих година прошлог века, углавном су Кина и Русија одбацивале униполарност у својим повременим заједничким саопштењима. Како се нови век примицао сви су почели да причају о томе. Француски министар спољних послова је САД назвао не супер-силом, већ хипер-силом.“ Другим речима, многим земљама се није допадала америчка доминација, а то се показало у контексту бомбардовања Србије и окупације Авганистана, што су били нешто попут показних ратова са дистанце, чиме је требало читавом свету показати нове облике америчке моћи.

Ако су пре терористичких напада од 11. септембра многи разматрали могућност формирања анти-хегемонистичког савеза, онда су након њих многи почели да нуде своју подршку Америци, чиме је „акцентована историјска аномалија америчке униполарности“. То се десило захваљујући „америчком анти-терористичком ултиматуму“, који је у суштини био мандат за широку употребу америчке војне силе. Превентивне операције су кршиле традиционалне доктрине праведног рата, што је довело до кризе униполарности. Према Краутхамеру, ова униполарност је пронашла своју коначну формулацију у речима шефа Пентагона Доналда Рамсфелда о Авганистану и „Рату против тероризма“: „Мисија одређује коалицију“. А мисију одређују САД.

Oвде је важно Краутхамерово признање да је тзв. мултилатералност била пуко средство „либералног интернационализма“ за спасавање Америке од непријатних ситуација у којим би друге земље, које се не би слагале са САД, могле да једноставно „изолују“ Вашингтон и почну да доносе одлуке самостално. Уколико трезвено анализирамо „мултилатерални“ приступ Медлин Олбрајт током администрације Била Клинтона, као и исту реторику којој су прибегавали Барак Обама и Хилари Клинтон у њиховом „ресетовању“, очигледно је да су „отвореност“ и „заинтересованост“ САД била само покрића за наметање сопствене агенде. Према Краутхамеровим речима, све је ово било „у служби веће визије: преуређивања међународног система према имиџу домаћег цивилног друштва“, тј. америчког модела.

Са овог становишта, држава-нација се посматра као анархично наслеђе прошлости. Краутхамер стога објашњава како је важно да либерали убрзају ерозију суверенитета путем нових технологија и неометаног кретања капитала преко граница. Али Америка, као велики суверен, мора бити „припитомљена“ од стране либерала и за либерале који осећају „непријатност“ услед доминације САД. Ово, заузврат, постаје изазов униполарности, јер се доминантни пол неизбежно разређује кроз међународне споразуме, међузависности и нове норме.

Овде Краутхамер укратко сумира расправу између две школе међународних односа – либерализма и реализмa – у контексту „папира или моћи“, тј. споразума или претњи и употребе силе. Краутхамер успут подсећа читаоца на питање мултиполарности и заправо противречи самом себи. Ако је у свом претходном чланку говорио прилично позитивно о мултиполарности као нечему што се једном већ догодило и што је можда поново у успону, онда се овде тај тон драматично променио. Он пише: „Мултиполарност је суштински промењива и непредвидива. Европа је практиковала мултиполарност вековима, при чему се она показала толико нестабилном и крвавом, кулминирајући 1914. катастрофалним колапсом деликатно избалансираних система савеза, да је Европа тежила њеном трајном напуштању кроз политичку и економску унију. Одричући се мултиполарности за регион, крајње је чудно заговарати мултиполарност за свет“.

Прототипови мултиполарности заправо су постојали на више места него само у Европи до 20. века. Пре доласка европских колонизатора у Азији, Африци и обе Америке постојали су слични системи који су користили посебне механизме контроле и равнотеже који су се разликовали од европских норми. Штавише, европске државе су се развиле у парадигми рационализма и просветитељства, што оставља Краутхамеров аргумент неубедљивим. Краутхамер се, међутим, може схватити уколико препознамо ауторов западноцентрични ментални склоп и склоност типичну за америчке политикологе да оправдавају двоструке стандарде. Осим тога, природа ове промене се може објаснити као интерес многих земаља да развију мултиполарност током овог периода (укључујући не само Кину и Русију, већ и ,,леви заокрет” у Латинској Америци и оснивање Афричке уније јула 2002.).

Краутхамер нешто даље открива своју поруку: ,,Главни циљ је одржавање стабилности и релативног спокоја тренутног међународног система кроз наметање, одржавање и ширење тренутног мира. Облик реализма који ја заговарам – назовимо га новим унилатерализмом – је јасан у својој одлучности да самосвесно и самоуверено употреби америчку силу у постизању тих глобалних циљева“. Дакле, за разлику од изолационистичког реализма, овај приступ предлаже да се САД посвете ни мање ни више него глобалним циљевима у Европи, Азији, Африци, Јужној Америци и светским океанима.

Али присетимо се шта се заправо догодило у периоду од 2002-2003. НАТО је званично позвао Бугарску, Летонију, Литванију, Румунију, Словачку и Словенију да се придруже Алијанси; држава Југославија је престала да постоји поделом на Србију и Црну Гору; америчке трупе окупирале су Авганистан и Ирак; Израел је извршио казнене операције против Палестинаца; бројни терористички напади су се догодили на руском и турском тлу; а низ обојених револуција отпочео је на пост-совјетском простору након ефикасног тестирања ове нове врсте државног удара у Југославији. За Краутхамера, ово све мора да је „стабилност и релативни спокој“. Иронија је што је то можда тако за САД, пошто се све ово десило уз директно или прикривено охрабрење из Вашингтона и ван граница Сједињених Држава (изузев терористичког напада 11. септембра 2001. године, који до данас остаје предмет озбиљних дебата). Одржавање ове униполарности подразумева и очување постколонијалног наслеђа са њеним вештачким дељењем света на први, други и трећи свет, што подразумева немилосрдну експлоатацију природних ресурса земаља неспособних да ефективно бране свој суверенитет од транснационалних корпорација, предаторске политике ММФ-а и Светске банке, као и, наравно, права САД на војне интервенције у другим земљама под лажним изговорима. Као што је добро познато, концепт „одговорности за заштиту“ је тестиран на Хаитију 1994. и у Југославији почетком деведесетих и поново 1999. године у циљу одвајања Косова и Метохије.

Према Краутхамеру, САД би требало да „унапређују демократију и чувају мир тако што ће деловати као крајњи фактор баланса“, а „остале земље ће са нама сарађивати, пре свега, из сопственог интереса, а затим из потребе и жеље да негују добре односе са светском велесилом“. Другим речима, друге државе немају право избора.

Иако се Вашингтон на сличан начин користи и унилатералним и мултилатералним приступима како би остварио своје интересе, између та два постоји једна главна разлика коју Краутхамер разматра у виду питања: „Шта ћете да радите ако, на крају дана, Савет безбедности одбије да вас подржи?“ Као што добро знамо, чак и након што је Савет безбедности УН блокирао резолуцију о Ираку, САД су деловале како им се прохтело. Чак и пре него што је ово ступило на снагу (подсећамо да је други чланак Краутхамера објављен неколико месеци пре инвазије на Ирак 2003), Краутхамер је веровао да је униполарни тренутак већ постао униполарна ера.

Стога се у чланку закључује следеће:

„Нови унилатерализам експлицитно и без трунке стида заговара одржавање униполарности ради одржавања ненадмашне доминације Америке у догледној будућности. Будућност униполарне ере зависи од тога да ли Америком управљају они који желе да одрже, појачају и искористе униполарност како би спроводили не само америчке, већ и светске циљеве, или ће Америком управљати они који ће желети да је предају – било допуштањем распада униполарности повлачењем у ,,Тврђаву Америка“, било тако што ће постепено пренети власт на мултилатералне институције као наследнике америчке хегемоније.“

Краутхамер зато понавља да ће униполарност бити угрожавана не толико споља, колико изнутра.

КРАЈ ЈЕДНЕ ИЛУЗИЈЕ

Сада, пређимо на сумирање. Краутхамер је делимично у праву када каже да је униполарни режим зависио од америчке политичке елите. Недостатак јасног консензуса у њој и све већи јаз између тежњи америчког народа и корпоративних интереса естаблишмента који непрекидно нагиње глобалзму су довели до феномена популизма и помогли Доналду Трампу да победи на изборима са делимично изолационистичким слоганима.

Краутхамер је погрешио у својој паници поводом пролиферације оружја за масовно уништење. За скоро 20 година реална равнотежа у овој сфери остала је практично непромењена. Само је Северна Кореја увећала своје војно-технолошке способности до нивоа који изазива паничне реакције у америчким војним и политичким круговима. Нема сумње да је у овом писању неопходно истаћи још једну важну тачку, а то је одлука руководства Русије да упути трупе у Сирију како би помогла у борби против тероризма.

Униполарна ера није стигла. Униполарни моменат је, нажалост, дуго трајао – готово две деценије. Али то није била ера. Краутхамер је био у праву у свом првом чланку када је тврдио да ће мултиполарност стићи након једне генерације. Заиста, уколико пратимо критеријуме постављене за изазове са којима се суочавају САД, онда, према документима као што су Стратегија националне безбедности САД и Стратегија националне одбране, САД се сада суочавају са конкурентима у виду одређених сила које следе мултиполарне декларације Русије и Кине. Иран и Северна Кореја отворено су оспоравали униполарност и Вашингтон их је ставио у клуб „одметничких држава“. Током протеклих неколико година, додатна истраживања све чешће су указивала на то да Америка губи свој статус глобалног центра власти с обзиром на растућу мултиполарност.

Према томе, можемо рећи да је Краутхамер погрешио што је рекао да ће униполарност бити угрожена унутар Сједињених Држава. Претње су увек долазиле споља и, у различитим условима, било ембрионално или замрзнуто, су усмеравале одговарајуће промене националних стратегија. Тако су бројне земље искористиле прву прилику да побегну од контроле Вашингтона. Ови случајеви могу се назвати различитим именима – било да је то „опортунизам“, „прелазак на активну анти-колонијалистичку сцену“, „потрага за новим решењима“ или „реакција на америчке акције“ – у зависности од идеолошког оквира и школе међународних односа која се примењује.

Оно што је важно схватити је да униполарност заувек нестаје.

Чак и ако глобалисти из Демократске странке замене Трампа, они ће правити стратегију како да еродирају суверенитет као такав, па самим тим и онај амерички, па ће морати да се, пре свега, носе са својим пореским обвезницима, који су јасно показали своје опредељење избором Трампа. Штавише, имајући у виду повећане способности других земаља, глобалисти ће морати да направе озбиљне уступке и мало је вероватно да ће моћи да постигну исте резултате које су направили током успона униполарног момента под Клинтоном или каснијим покушајима Обамине администрације да поново подигне мултилатерализам. На овај или онај начин, вера у САД већ ће бити потпуно поткопана – нарочито што ново-објављени документи још једном демонстрирају читавом свету прљаве методе Стејт департмента, чиме се формира снажан аргумент у корист кидања односа са Вашингтоном – и како бивши савезници буду почели да преферирају нове савезе, равнотежа снага ће се значајно променити у свим регионима „шаховске табле“.

Сада се налазимо у мултиполарном моменту. Наш задатак је да претворимо овај мултиполарни моменат у мултиполарну еру.

Превео – Андреј Цвијановић

Извор: Геополитика.ру/Нови Стандард