Нови амерички поглед на Балкан

Савет за спољне послове САД (Council of Foreign Relations), водећа америчка  невладина организација у подручју спољне политике (чија је чланица чак и Анђелина Џоли), тинк–тенк који неупитно обликује спољнополитичке стратегије свих америчких администрација још од 1921.г. у својој процени потенцијалних пријетњи за САД, Балкан је сместио на „респектабилно“ треће место, одмах након Северне Кореје и радикалног џихада. У недавно објављеној студији „Замах балканског мировног споразума“ („The Unraveling of the Balkan Peace Agreement“; Contingency Planninig Memorandum, No. 32, Center for preventive Action, November 08, 2017), пројектују се се могућа главна угрожавања стабилности и сигурности на Балкану која би, заједно, могла узроковати расплет са нежељеним последицама по Сједињене Државе. Као главне претње наводе се: радикализација балканских муслимана, нарасли утицај Русије на границама НАТО, или чак унутар држава чланица (поред Албаније и Црне Горе, изричито се спомиње и Хрватска), као и нова избегличка криза.

Радикализација босанских муслимана, наводи се у студији коју потписује Данијел П. Сервер, утицајни амерички полисимејкер (креатор политике), може резултирати терористичким нападима, усмереним према хришћанима у БиХ, Македонији, Црној Гори или Србији. Додатно, могући атентати, односно циљана убиства политичких лидера могла би покренути талас насиља из освете према муслиманима који би се, несумњиво, могао проширити и на друге земље у региону, те изазвати интервенцију суседних држава.

У студији се поново  апострофира растући руски утицај на регион, било кроз „проширену сарадњу или директно финансирање Србије или РС, уплитање у изборе у БиХ, Македонији, Црној Гори или Србији“, при чему руски медији – Russia Today и Спутњик, посебно угрожавајуће делују на стабилност опредељења држава региона према ЕУ и НАТО. Ескалирајућа регионална нестабилност пружила би могућност Русији да шири и јача свој утицај на православне земље: Македонију, Србију, РС, Црну Гору, чак и на север Косова, што би повратно довело до пат позиције већ виђене у Абхазији, Јужној Осетији, Криму, Донбасу и Придњестровљу. Русија, свакако, продире у „џепове“ америчке сфере интереса (БиХ и Косово) на подручју којих кроз привредне али све више и образовне и социјалне програме шири руску хуманитарну мисију у Републици Српској и на северу Косова.

Препоруке које студија нуди за расплет балканске кризе неизбежно захтевају коментар. Наиме, Сједињене Државе и Европска унија требале би радити заједно с Русијом на дефинисању и примени нових територијалних ангажмана који би мењали садашње етничке границе у регији. Наравно, такав приступ представља одступање од дугогодишње америчке политике према Западном Балкану, међутим, како је изградња стабилних државних заједница унутар постојећих граница напросто немогућа, Сервер предлаже започињање преговора Вашингтона и Брисела о мирној етно-територијалној подели, којима би се могла придружити и Москва.

Све карте су напокон на столу! Резултат ове нове америчке политике према региону била би подела досадашњих протектората, БиХ и Косова, као и Македоније, на занимљив начин преслагивања у којем би добитници били сви. Тако би Босна и Херцеговина могла бити подељена на три дела, при чему би подручја с већинским хрватским становништвом (западна Херцеговина) требала бити прикључена Хрватској, док би Република Српска припала Србији. Две мале муслиманске енклаве, (подручје око Сарајева, друга у западној БиХ које заокружује Бихаћ), биле би ојачане већинским муслиманским општинама на Санџаку које би се припојиле БиХ. У средишту слагалице је Косово које би српске општине северно од реке Ибар препустиле Србији, док би се већински албански део јужне Србије (Прешево и Бујановац) прикључио Косову. Косово би посебно профитирало јер би се, према овом предлогу, и већински албански северозападни део Македоније прикључио Косову, које би се, тако проширено, слободно могло прикључити Албанији, стварајући на тај начин велику муслиманску државу у срцу региона. Занимљива је и будућност Македоније, државе којој је Америка, рна неки начин, вечита заштитница. Наиме, у овом дарежљивом концепту, остатак Македоније могао би бити незвисна држава (која би у договору с Грчком напокон добила име) или се пак придружила Бугарској. Било како било, Скопље ће снаћи судбина подељеног града!

Споменуто прекрајање региона неизбежно ће подстаћи снажне миграције становништва према земљама ЕУ, али могуће и САД. Регионална подела захтева велике дипломатске напоре САД, али и размештање више десетина хиљада НАТО војника с циљем провођења контролисаних покрета становништва и смањења вероватности насиља. Све то тражи огромна финансијска средства, билионе долара, међутим, САД су се досетиле спасоносног решења – убрзати чланство у НАТО и ЕУ. Партнерство за мир и Акциони план за чланство постигли су добар ефекат, док би ЕУ морала дефинисати нову стратегију проширења – земљама региона понудити категорију „придруженог“ чланства, али их и дубље инволвирати у процес одлучивања (без да им се осигура стварно право гласа).

Све државе западног Балкана предмет су интереса и планова Сједињених Држава. Након што су се Румунија и Бугарска 2007. придружиле НАТО, администрација Џорџа Буша, млађег, усмерила је своју пажњу на “недовршени посао” на западном Балкану. Издвајање Црне Горе (2006. године) из државне заједнице са Србијом, те проглашење самосталности Косова 2007, дефинитивно су утицали на промену геополитичких односа у региону. Наиме, територијалним ”сужавањем” Србије, Сједињене Државе су знатно ослабиле њен утицај на суседне земље, делујући тиме на успостављање регионалне равнотеже. Даље, трећим кругом проширења, тј. чланством Хрватске и Албаније у НАТО (2009. године), Сједињене Државе су безбедносно ”заокружиле” простор западног Балкана, геополитички изузетно важан за контролу Јадранског базена, источног Средоземља и Црноморске регије.

Администрација председника Трампа, у својим предизборним обећањима, имала је нешто другачију визију односа с Русијом и њеним председником Путином. Међутим, још увек снажан утицај бивше администрације као интегралног дела америчке „дубоке државе“ свакако дефинише америчке интересе и циљане акције на простору Западног Балкана, регије коју САД желе напокон и заувек ставити „под своје“. Регион је протеклих неколико година постао поприште врло различитих утицаја – Русије, Турске, Кине, Саудијске Арабије, Немачке, а такви мултиплицирани утицаји, ако се наставе, могли би довести до ерозије и слабљења америчког утицаја у региону. Геополитичке односе на западном Балкану, поред („малигног“) руског утицаја усложњава и појава Кине која на овим просторима никад није била присутна, као и геополитичких позиција у свету – Босфор и Дарданели.

Свој план за Балкан Сједињене Државе обликују већ дуже време, а бројни аналитичари од доласка нове администрације циљано дају прогнозе и препоруке. Тако је недавно у Вашингтону, у организацији Атлантског савета (Atlantic Council), још једног америчког утицајног тинк-тенка, блиског НАТО и америчком Стејт департменту, одржана конференција врло симболичног назива – „Долазећа олуја? – Обликовање будућности Балкана у ери неизвесности“. Претходила јој је, такође, студија „Балкан напред – нова америчка стратегија за регион“ у којој је Атлантски савет представио своје виђење стања у региону, те америчкој администрацији понудио препоруке и предлоге како би земље западног Балкана снажније везали уз транс-атлантску заједницу, првенствено уз НАТО. Циљеви претходне студије усклађени су и с студијом Атлантског савета, те закључцима одржане конференције. Међутим, нови приступ америчке администрације према региону може изазвати даљње турбуленције, те појачати могућности избијања сукоба, барем у односу на два аспекта.

Као прво, успостављање сталног америчког војног присуства у Југоисточној Европи указује на чињеницу да Сједињене Државе желе успоставити потпуну контролу над регионом у којој су Србија и БиХ (РС) проблематичне с аспекта придруживања НАТО-у. Наиме, смањење америчког војног присуства у региону започело је још у време војних интервенција у Авганистану и Ираку, настављено је током Арапског пролећа, стога је амерички план да база Бондстил поновно постане окосница америчког деловања у региону. Америчке су снаге стациониране и у војним базама у Македонији, као и у Босни и Херцеговини, међутим најава отварања нове велике америчке војне базе на територији Брчко дистрикта, а којом би се ослабила позиција РС, узбуркала је страсти у регији.

Оно што брине америчку администрацију свакако је реакција Русије на нова преслагивања на простору БиХ, особито сценарио будућности Републике Српске у којој би Русија, слично деловањима које је применила у деловима Грузије, Молдавије и Украјине, одлучила снажно подржати Милорада Додика у његовим сепаратистичким настојањима. Референдум о независности РС могао би провоцирати муслиманске власти да заузму Брчко, дистрикт који повезује два крила РС и кључан је за њен опстанак. У случају успеха референдума, Србија ће се наћи пред изазовном одлуком – хоће ли интервенисати како би подржала издвајање РС из БиХ (бити уз Русију) или ће се приклонити САД и НАТО. Таква ситуација одразила би се и на Хрвате у Босни и Херцеговини, додатно појачала напетости и отворила могућност сукоба у који би били укључени и НАТО савезници (Хрватска).

Према Централној обавештајној агенцији (CIA), руски председник Владимир Путин има тајни договор с Милорадом Додиком, те планира брзу изградњу три руске војне базе на територију РС (Бањалука, Соколац, Требиње). Посебно је проблематична могућа војна база Маховљане код Бањалуке (ваздушна лука), са које би Москва могла  најсавременијим ракетним системима контролисати Медитеран, посебно Јадранско море. Ако ова информација није тек део хибридног ратовања, земље региона (и Хрватска) морају бити свесне ризика могућег сукоба на простору БиХ.

С друге стране, идеја „историјског помирења са Србијом“ укључује неколико нивоа који ће тестирати америчке могућности управљања конфликтима. Када је реч о Србији, у средишту нових битно бољих односа са Сједињеним Државама свакако је однос Србије и Русије. Наиме, Сједињене Државе не желе прихватити позицију војне неутралности Србије или балансирање на „две столице“, за њих није прихватљив било какав облик привредне или војне сарадње Србије с Русијом. Стога предлажу смањивање зависности од увоза руског природног гаса, те коришћење других извора – америчког текућег гаса (LNG), или азербејџанског или оног из Израела или Кипра. Сједињене Државе управо улажу 20 милиона долара у електронске и друштвене медије у регији како би отежали позицију Москве, за коју држе да шири анти-ЕУ и анти-НАТО пропаганду. Формирање „Медијског центра за борбу против руских дезинформација у Србији“, одвија се преко Атлантског савета, немачког Маршаловог фонда и америчке Националне задужбине за демократију (НЕД). Међутим, активна логистичка улога припада НАТО-у, али и америчкој и британској амбасади у Београду. Америку, додатно, мучи и однос Србије с Кином и Турском, који такође доживљавају као претњу властитим националним интересима, што желе спречити.

Амерички предлози нуде и посредовање у врло осетљивој ситуацији решавања косовског питања. Односи Србије с Косовом према америчком предлогу требају бити стабилизовани српским прихватањем чланства Косова у УН, међусобном разменом амбасадора (након чега није потребно признање), а занимљива је и идеја прихватања формирања Косовске војске која не би била „дизајнирана“ за одбрану територије, већ за размештај у међународним мисијама. Прихватањем ових предлога, Србија би неизбежно требала приступити промени властитог Устава из чије би преамбуле требала избацити „Косово и Метохију“. Косово је још од 1999. изван јурисдикције Србије којој се нуди могућност трампе Прешева и Бујановаца за север Косова.

Даље прекрајање граница Србије (територијално сужавање) отвориће питање делова Санџака (Рашка област) с муслиманском већином или Војводине с мађарском већином. Србија се овим америчким предлогом заправо налази у незавидној позицији, тиме што би требала признати независност Косова, те га третирати као јединствен случај или „sui generis“, што би свакако појачало захтеве сепаратистичког водства Републике Српске за самоодређењем и припајањем Србији. Надаље, Србија има „отворена питања“ и на Санџаку и у Војводини, где сепаратистички оријентисани лидери (Сулејман Угљанин, Ненад Чанак), упорно раде на „цепању“ територије Србије. Према српском историчару Чедомиру Антићу овакав сценарио није прихватљив ни Мађарској која има велику мањину у Војводини, али ни Турској која јача односе са Србијом и Русијом и која ће настојати деловати као фактор стабилности у Санџаку и БиХ. Будући да Турска своју геополитичку позицију јача преко економије, могуће је очекивати судар економских интереса са САД и ЕУ.

Брајан Хојт Ји, нови амерички амбасадор у Македонији, али и врло утицајна особа америчке администрације у региону понудио је финансијску и логистичку помоћ лидерима у регији који испуњавају своје обвезе. „На Балкану не функционише политика стратешког стрпљења“, изјавио је пре неки дан, што значи да ће земље региона интензивно, без одлагања, бити подвргнуте врло софистицираним облицима „меке моћи“ или „наранџастим“ идејама америчке администрације. Београд се нашао под изразито снажним дипломатским притисцима, а Америка настоји деловати и преко блока православних земаља чланица ЕУ којима, искрено речено, не верује до краја. Под притиском су и остале земље региона које су у процесу приступања ЕУ, а пред које се кроз политику условљавања намећу бројни услови које не могу испунити. Босна и Херцеговина још увек нема статус кандидата, Македонија већ десет година чека на отварање приступних преговора, Албанија три, Косово је тек прошле године започело с применом Споразума о стабилизицији и придруживању. Србија и Црна Гора споро се крећу према циљу, због чега се и ЕУ (под америчком палицом) одлучила прикључити коначном „окршају“.

Наиме, приступ према коме би Србија била стављена на чекање, док друге земље регије не достигну потребне стандарде за чланство, ускоро ће бити замењен другим, знатно оптимистичнијим сценариом – новом стратегијом ЕУ за процес проширења која би земље регије у „пакету“ покупила у ЕУ. Стратегија би требала бити усвојена тококом фебруара, што показује колико Запад жури с придруживањем земаља регије својој интересној сфери. Ипак, овај приступ у себи крије бројне опасности и по саму ЕУ, као и односе међу земљама региона. Србија је одувек била у блиским односима с Русијом, међутим, никада није била сфера руског интереса, попут Грузије и Украјине.

Извор: Geopolitika.news/ЦЕОПОМ Истина