Пораз бившег „Отпор“-а у већ бившој Украјини

Уместо увода

Кључну улогу у стварању анти-Милошевићевског расположења у Србији 2000-те и масовну мобилизацију грађана на насилно рушење режима нису одиграли ни лидери ДОС-а, нити моћна страна пропаганда, већ група младих, тада непознатих људи, кроз пројекат „ОТПОР“. Иако су себе промовисали као ненасилну организацију, својим наступима константно су провоцирали насиље власти и грађана (у коме су били наводне жртве), стварали атмосферу ванредног стања и позива на линч према Слободану Милошевићу и његовој породици. Њихови црни плакати са дигнутом песницом, натписима „готов је“ и сличним, које су лепили преко изборних плаката СПС-а и председника Милошевића, много више су мирисали на фашизам него на демократију на коју су се позивали лидери ДОС-а.

Концепт ОТПОР-а првенствено је имао за циљну групу младе од 14 до 24 године и брзо је код њих распалио младалачки бунт, усмеривши га на мењање „недемократског“ режима по сваку цену. А за својом децом кренули су и многи родитељи.

Истина, српске безбедносне структуре упозориле су јавност о правим намерама и налогодавцима ове организације, али атмосфера је већ била таква да им нико није веровао, а закаснели покушаји хапшења отпораша само су појачали револт народа, што је њиховим вођама и био циљ.

Да су језгро ОТПОРА сачињавали амерички плаћеници које је финансирало више америчких извора дефинитвно се потврдило након депеши Викиликса у којима се налазила и интерна преписка запослених у америчкој организацији за геополитичку анализу „Стратфор” (1), која је првог човека ОТПОР-а, Срђу Поповића, водила као свог сарадника под шифром СР501, а на вези га је држао Марко Папић, стратфоров геополитички стратег за Евроазију. У преписци сарадника „Стратфора“ се прецизира и да је ОТПОР финансирало више америчких, полувладиних и невладиних организација, као што су: “Фридом хаус”, „Међународни републикански институт“ (IRI), Сорошов „Институт за отворено друштво“, „Институт Алберт Ајнштајн“ и „Амерички институт за мир“, преко којих су били повезани и са државним „ЈуЕс Ејд“-ом (USAID) и Стејт департментом. (2)

Али, када је ова истина из независног извора дошла до грађана Србије, било је касно. Канџе Империје биле су већ предубоко заривене у српско национално и државно ткиво, ОТПОР је еволуирао у КАНВАС (“Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије”), а Срђан Поповић као његов извршни директор постао је најтраженији извозник наручених западних “револуција”.

Кратак преглед деловања КАНВАС-а

Подигнута песница, као скупи, застрашујући српски бренд, након Београда наставила је да следи пут интереса евроатлантизма ударивши по следећим земљама:

– Грузија 2003 – обука и организација покрета “Кмара” који је покренуо “револуцију” и довео на власт анти-руски режим
– Украјина 2004 – обука и организација покрета “ПОРА” који је иницирао и водио “Наранџасту револуцију”
– Либан 2004 – обука група које су извеле “Кедар револуцију” и организовале демонстрације милиона
– Малдиви 2008 – Рушење Гајума и довођење на власт “демократски изабраног” Мухаме Рашид Анија, за шта вође КАНВАС-а од њега добијају на поклон предивно острво Тинаду у малдивском архипелагу. (3)
– Египат 2011 – Обука покрета „6 април“ и организација више грађанских група које су одиграле кључну улогу у свргавању Мубарака. (4)

Поред ових успешних акција КАНВАС је деловао и на другим локацијама у свету где њихови напори нису успели, а најпознатији такав покушај је свргавање председника Хуга Чавеза, који их је успешно разоткрио, протерао и остао на власти. Данас се заставе са подигнутом песницом поново виоре у Венецуели, а на мети је председник Мадуро. (5)

Иако се у њиховом називу (Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије) подвлачи да су ненасилна организација иза њиховог деловања остају стотине мртвих, пре свега невиних људи, чије се незадовољство усмерава ка жељеном циљу. Како би избегли одговорност која из тога може проистећи, КАНВАС је направио промене у организацији и наступу, па његови инструктори делују у већој тајности, а понекад наводно наступају самостално или под именом других организација (организационе фирме „ћерке“) при чему „КАНВАС“ формално пориче било какво учешће у пројектима где се очекује или избије насиље.

Такав случај је био и са последњим догађајима у Украјини.

Међу Украјинцима по други пут

У Украјини 2004 године активисти ОТПОР-а наступали су потпуно отворено, као група младића која је дошла да украјинском народу, пре свега младима, пренесе своја „искуства“ у свргавању недемократског режима. Поносно су истицали своје црне заставе за подигнутом песницом, груписали активисте из других земаља, играли се бојама и црно претворили у „наранџасто“ а новом светском поретку на олтар принели још једну жртву. Био је то први корак ка обнављању реализације старе Хитлерове идеје о стварању антируске словенске државе, наравно у „мекшој“ геостратешкој варијанти.

Али, Владимир Путин вратио је у политику Русије геостратешку димензију, која је недостајала његовим претходницима, па се кретања у Украјини нису одвијала како су глобалистички планери замислили, и Украјина је кренула да им клизи из руку. Велика корупција довела је практично до урушавања антируске политичке елите, па је Виктор Јанукович преузео власт.

Иако би се пре могао назвати интересџијом него проруским политичарем Јанукович је био довољно паметан да прозре праве циљеве Запада и да се од њих опрезно дистанцира, па је Запад проценио како је време да се КАНВАС врати у Украјину.

За носиоца је одређен Марко Ивковић, некадашњи активиста ОТПОР-а, који је из стратешких разлога приликом реорганизације у КАНВАС остао у сенци (што значи да се не води као званичан члан ове организације). Марко Ивковић је иначе и члан Америчког националног демократског института (U.S. National Democratic Institut), скраћено НДИ, кога спонзоришу Демократе.

Његов први долазак у Украјину, по новом задатку, десио се почетком фебруара 2012, а покривен је тиме што је формално ангажован од стране партије Арсенија Јацењука, Баткившчина („Batkivshchyna“) да поправи њен политички имииџ.

Овде је тренутак да кажемо да су Поповић и Ивковић лично, као и КАНВАС (претходно ОТПОР) били директно повезани са тадашњим америчким амбасадором у Москви Мајклом Макфолом, специјалистом за тзв. „обојене“ револуције који је искуства у раду са њима описао у неколико својих књига и био један од главних лобиста да њихов рад буде финансиран америчким фондовима (6).

Ова повезаност има утицаја и на њихово ангажовање у покушају организовања тзв. „руског пролећа“ због кога је Мекфол и доведен у Русију, али које је Путин успешно предупредио и решио. Колико ми је познато Ивковић је тада у Русији проглашен непожељном особом („persona non grata“). Но, да се вратимо Украјини.

Након снимања стања у украјинској опозицији, којим није био ни најмање задовољан, Ивковић са Поповићем прави план оперативног деловања по фазама, како би се успоставио неопходан степен јединства, адекватно обучили потребни домаћи кадрови и будућим процесима обезбедио смер који ће у први план ставити остварење америчких (не европских или немачких) интереса.

Након тога он својим налогодавцима (НДИ и НЕД) упућује детаљан извештај на бази кога су крајем 2013 представници Стејт департмента и Конгреса САД направили свеобухватан план за деловање у Украјини, који је представљен на састанку Атлантског савета (Atlantic Council) 03.12.2013. Том састанку присуствовали су и Збигњев Бжежински, Фридом Хоус и Адриан Каратницки, кога сматрају једним од директора „наранџасте револуције“ (7).

Пошто су на поменутом састанку донете одговарајуће одлуке о деловању, Марко Ивковић се са групом активиста КАНВАС-а враћа у Кијев, где постаје саставни део мајданских активности, усмеравајући ток догађаја у складу са интересима својих налогодаваца. Очигледно да је његов рад био регистрован од стране безбедносних служби Украјине, али није ометан све до озбиљног заоштравања ситуације, када је на предлог посланика тада владајуће Партије региона у Врховној Ради Олега Царева, заједно са неколико других страних плаћеника, депортован из Украјине, са забраном уласка. Само, као и обично, било је превише касно. Одапета стрела већ је летела према Јануковичу.

КАНВАС и даље у Украјини

Занимљиво је да се након депортовања Ивковића из Украјине, извршни директор КАНВАС-а, Срђа Поповић, огласио у медијима и формално оградио од учешћа у мајданским догађајима, а за Ивковића устврдио да га и не познаје, иако су одлични пријатељи.

Но, печат оперативног деловања КАНВАС-а постао је превише препознатљив да би га једна таква изјава могла поништити. Грађевинске машине којима се иде на полицијска возила, ударне групе које провоцирају сукобе са полицијом, говор симбола који позива на насилне промене, напад и заузимање државних институција, организовано блокирање полицијских и војних објеката људском масом, позив на линч водећих људи режима и њихових породица, поткупљивање водећих војних и полицијских личности или претње и притисак на њих (у Украјини су непосредно пре мајданских догаћања на Интернету објављена имена свих чланова анти-терористичке јединице Беркут), све су то заштитни знаци КАНВАС-а.

Али, оно најважније што одликује њихов рад је постепено увлачење лидера, планираних да дођу на власт, у ток догађања на улици које уствари не контролишу (мада испочетка мисле другачије), до тренутка када схвате да су порушили мостове за собом и да им једино преостаје да следе ДИРЕКТНЕ и СВЕ налоге представника западних земаља, чиме се практично сви атрибути суверенитета земље предају у руке евро-атлантизму, а они сами постају лутке на танком концу.

У тој фази, обично, КАНВАС се лагано повлачи а „управљање“ преузимају амбасадори западних земаља, специјални посматрачи, изасланици и остали глобалистички намесници. Но, јасна, одлучна и добро организована акције Русије на више нивоа (војном, обавештајном, дипломатском, медијском итд), спречила је такав развој догађаја и разобличила праве мотиве и методологију кијевских пучиста, пре свега пред сопственим становништвом. Будући да је евидентно да садашња украјинска власт нема ни легалитет ни легитимитет, нити контролише свој целокупни политички простор (при томе не мислим на Крим, који је већ део Русије, већ на остали део земље) посао КАНВАС-ових плаћених „револуционара“ у Украјини, овај пут, није био завршен успешно изведеним пучем, па је организација наставила рад.

Током марта 2014. КАНВАС је поставио видео клип посвећен Украјинским дешавањима на ЈуТјуб а реч је наводно о кампањи за превод књиге „Making Oppression Backfire” на украјински језик. Подигнута песница КАНВАС-а у наранџастој боји (као симбол организовања “наранџасте револуције) и остављени клик за директан контакт не остављају више места никаквој дилеми о ангажованости КАНВАС-а на украјинском пројекту.

Њихова главна активност била је усмерена на стварање политичке нестабилности и подривање локалних власти у срединама које нису признавале власт кијевских пучиста, а то су углавном области насељене руским становништвом (Харков, Доњецк, Луганск, Одеса и остале). При томе, КАНВАС и његови налогодавци, имали су намеру да превасходно остваре следеће циљеве:

– максимално отежавање започетих процеса само-организовања ових области у смеру расписивања референдума попут кримског, као и њиховог међусобног организационог и политичког повезивања
– стварање напетости и ексцеса који би, барем формално, оправдали намеравану употребу силе централних власти против руске популације.

Током последња два месеца (април и мај 2014.) имали смо прилику да јасно видимо деловање у два наведена правца, но труд им је био узалудан. Референдуми су се, мада на граници регуларности због оружаних дејстава, ипак одржали, а њихови резултати су такви да не остављају места сумњи шта је стварна воља народа у тим областима. Одмах након њих кренули су процеси политичког и територијалног обједињавања проруских територија који ће се, вероватно, завршити стварањем “Новорусијске републике”. И то ће бити ТО. Та република не мора чак ни да се отцепи од Украјине, (мада не видим ко би је спречио), она ће толико променити њену слику и прилике на терену да ће данашња Украјина престати да постоји.

Што се тиче оружаних дејстава, они су потпуно обесмишљени услед слабости и неорганизованости кијевских узурпатора власти, као и услед неповерења које у њих имају све оружане формације на терену (и домаће и стране). Отуда се оружане акције тих формација, у буквалном смислу те речи, могу посматрати само као кажњеничка експедиција према сопственом становништву и неће, нити могу, донети никакву промену стања на терену.

Уместо закључка

Дакле, у Украјини имамо занимљиву ситуацију да је КАНВАС формално успешно одрадио посао за који је ангажован (смена старог и имплементација жељеног руководства), али да су ефекти били дијаметрално супротни од очекиваних и да су штете по налогодавца овог пројекта вишеструко веће од користи.

А то већ значи да је концепт “обојених револуција”, овакав какав смо до сада познавали, на издисају, те да ће након подробних анализа уследити значајно модификована или потпуно нова платформа за ову врсту активности. Шта ће то донети на Великој шаховској табли видећемо, а до тада пратићемо завршницу партије у Венецуели, последњој земљи којој прети дигнута песница КАНВАС-а.

______________________________________

ОДРЕДНИЦЕ:

(1) – “Стратфор“ има статус приватне америчке обавештајне компаније која се због изузетног утицаја често назива „ЦИА у сенци“ или „Мала ЦИА“. Основана је 1996 у Остину (Тексас), а њен оснивач је амерички обавештајац Џорџ Фридман. Оперативно деловали у Србији током НАТО бомбардовања шаљући извештаје о ефектима и тада врбовали Поповића.

(2) http://www.intermagazin.rs/placeni-revolucionari-srdu-popovica-i-otpor-placaju-amerikanci-da-svrgavaju-legalne-rezime-u-pohodu-na-rusiju/

(3) У време када је Поповић боравио на Малдивима, председник Анија је признао Косово, што је први објавио Беџет Пацоли.

(4) http://www.nadlanu.com/pocetna/info/politika/Dosije-Vikiliks-quotCIA-u-senciquot-saradjivala-sa-bivsim-otporasima.a-209825.291.html

(5) http://www.kurir-info.rs/asanz-srbin-stoji-iza-revolucije-u-ukrajini-clanak-1117535

(6) своје везе са активистима „Отпора“ и „Канваса“ Мајкл Мекфол детаљно је описао у својим књигама „Ширење демократије у иностранству: Зашто смо дужни да то урадимо и како то можемо да урадимо“(2009), „Демократија и ауторитет у посткомунистичком свету“(2009), „Наранџаста револуција: Узроци демократског пробоја Украјине“(2006), и „Између диктатуре и демократије: руска посткомунистичка политичка реформа“(2004).

(7) http://srbin.info/2013/12/16/ko-rezira-revoluciju-u-ukrajini12/

Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Коментари

Један коментар на Пораз бившег „Отпор“-а у већ бившој Украјини