Санкције, енергетика и бојно поље Украјина

Пре два дана амерички председник Барак Обама je изјавио „како ће циљане санкције руску слабу економију учинити још слабијом“, а Европска унија, за коју се на крају испоставило да је заједница земаља с ограниченим суверенитетом и да ће по налогу Вашингтона вући потезе у корист властите штете, послушала је наређење и увела санкције за још неколико руских и украјинских званичника и руских компанија за које се сматра „да су делимично одговорни за руску агресивну политику у Украјини“. Ово није први пут да Барак Обама подцењује Руску Федерацију, што се видело из његове изјаве у марту када је Русију назвао  „регионалном силом„.

Амерички председник осим што нема добре саветнике који му састављају говоре и потпуно је неупућен у оно што говори, остаће упамћен и као политичар који је као добитник „Нобелове награде за мир“ на крају изазвао нови Хладни рат између Русије и Запада, што је након његовог говора изјавио челник Одбора за спољну политику руске Државне Думе, Алексеј Пушков.

„Обама ће ући у историју не као миротворац, јер ће сви заборавити његову Нобелову награду за мир, него као амерички председник који је започео нови Хладни рат“, написао је Пушков.

Барак Обама је оптужио Москву за дестабилизацију ситуације у југоисточној Украјини, а нови круг санкција против Русије би овај пут требало да погоди кључне секторе руске привреде, енергетски сектор, одбрану и финансије.

Нема сумње да је америчкој администрацији трагедија малезијског авиона, након које је започела хистерична кампања сатанизовања Русије, донела велику корист. Недостојно реномираних светских агенција и „угледних“ аналитичара је да су заборавили хронологију догађаја и шта се у Украјини догодило у само неколико месеци, о чему су сви извештавали с мање или више објективности. Жртве авионске несреће су лажним хуманизмом искоришћене да се заборави ко је одговоран за „сепаратистичку побуну“ и да Кијев од првог дана оружаног преврата у фебруару уопште није хтео преговарати с локалним челницима на југоистоку земље.

За гувернере југоисточних регија постављени су украјински олигарси, осведочени русофоби, што су тамошњи становници југоистока први назвали „феудализацијом земље“. Раније, када се видело да Јанукович више неће остати на власти, руски премијер Медведев је поручио „како ће сарађивати с било којом владом у Кијеву, само мора бити легитимна“. Заборавља се и да је Кремљ након оружаног преврата у неколико наврата нагласио „како ће ипак сарађивати чак и с нелегитимном украјинском владом“. У то је време Владимир Путин овластио је премијера Дмитрија Медведева за преговоре с Кијевом, како би се постигао договор око гасних уговора и, што је за Русију било најважније, да се потврди билатерални споразум о изнајмљивању луке у Севастопољу руској Црноморској флоти, која је требала тамо остати најмање до 2042. Када је у Москви већ свима било јасно да ће Кијев раскинути уговор и да би Крим могао постати база и лука НАТО савеза, активиран је план анексије Крима. Можемо то звати како хоћемо, али је то најразумнији потез којег је Русија учинила у протеклих неколико деценија, наравно, гледано из њихове перспективе и са позиција руске националне безбедности.

Истовремено је југоисток Украјине слушао како се „због зајма ММФ-а морају донети тешке одлуке“, које су упућивале на деиндустријализацију тих региона и да ће десетине хиљада људи остати без посла. Врховна Рада је тих дана донела сулуду одлуку о укидању права на службено коришћење руског језика, медији су ширили антируску хистерију и тек онда су букнули протести у Доњецку, Луганску, Одеси, Харкову и широм југоистока земље. Потом се 2. маја догодио стравични масакр „проруских“ и „сепаратистичких“ активиста, који су испред Дома синдиката у Одеси прикупљали потписе за петицију и живи су спаљени унутар зграде у коју су „побјегли пред ултрашима два фудбалска клуба, окупљених под слоганом: „За јединствену Украјину!“. То је била „службена верзија“ данас већ заборављене трагедије, иако се испоставило да су масакр заједно организирали и водили Десни сектор и локални званичници украјинског министарства унутрашњих послова. Након тога се одржао референдум о статусу регија и проруски активисти су кренули у заузимање зграда јавне управе у Донбасу, а тек онда је букнула и оружана побуна.

По свим изјавама руских званичника могло се наслутити да југоисточне украјинске области никада нису биле у плану припајања Руској Федерацији, а слање помоћи од стране Русије људима који тамо живе – директне и индиректне, хуманитарне, потом и војне, никада није довођено у питање. Чак и у тим околностима, Путин је због Европске уније до посљедњег тренутка Кијеву нудио сарадњу у гасном сектору, али је украјинска влада тражила смешно ниске цене гаса и попусте које је имао свргнути председник Јанукович, односно цену од 285 долара за 1000 кубних метара руског гаса. Тада је Москва увела принцип аванса и сада је Кијев остао и без Крима, и без гаса.

Вашингтон је започео своју смртоносну игру у којој не може попустити Москви и сада је мора играти до краја. Сасвим лако је пратити службени став Москве, као и унутрашње и спољно политичке активности руског председника од почетка украјинске кризе и првих протеста на Тргу независности у Кијеву па све до данас и видети јасну принципијелност руских ставова.

Након обарања малезијског авиона више уопште није важно све горе наведено и Русија је, иако се међународни истражни тим још увијек није изјаснио, и постоје индиције да је несрећу могла узроковати и једна и друга страна, сада постала главни и једини кривац за све. За Запад дилеме нема: „Убица невиних путника и агресор на Украјину су Путин и његова свита, а Русију треба економски уништити!“.

С друге стране критике Москве на рачун Запада нису тако агресивне. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је, упоређујући његове изјаве с оним Барака Обаме и његових јастребова, дословно речено, благо критиковао Запад.

„Запад не подузима никакву политичку иницијативу за решавање ситуације у Украјини. Само од Русије се нешто захтева и мора слушати како јој се прети санкцијама. Под маском геополитичких интереса покренут је пројект Мајдан, који је преузео Украјину. Због таквог става наших западних партнера, Русија може постати самостална, што је такође корисно“, рекао је Сергеј Лавров и додао „како Москва неће одговорити реципрочним санкцијама Западу“.

Сада се вратимо на изјаву Обаме који је раније говорио о Русији као „регионалној сили“, а сада говори о „слабој руској економији“, која ће по рачуну „стручњака“ који пишу за The Economist  „изгубити чак 1000 милијарди долара због лоше политике Кремља“.

Ова теза захтева дубљу анализу руске економије, а одговор се деломично крије и у чињеници да Владимир Путин, осим телефонских разговора у којима је изразио саучешће Француској због авионске несреће у Малију и неколико контаката којим је покушао да осигура независну међународну истрагу у вези пада малезијског Боеинга 777, недељама не разговара са западним лидерима.

Све до пре месец дана руски председник је свакодневно контактирао са западним колегама, а све како би се успоставило трајно примирје у источној Украјини и супротстављене стране присилиле да преговорима дођу до политичког решења кризе и спроведу уставне реформе потребне за спас Украјине. То се због „мировног плана“ украјинског председника Петра Порошенка није догодило и Кремљ изгледа више не види никаквог смисла у губљењу времена таквим контактима.

Дакле, је ли Русија „на коленима“, како тврди Обама, који је више него задовољан одлуком европских челника да Москви уведу санкције с врло сумњивим учинком? Пре него појаснимо да је сценарио Хладног рата између Сједињених Држава и Русије остварење најгоре ноћне море Европске уније, која ће на крају платити рачун политичке кратковидности својих лидера, направимо неколико поређења америчке и руске привреде из којих ће се видети зашто за сада у Русији не показују знакове забринутости. Будући да се амерички председник у својим изјавама опасно приближио гласноговорници Стејт Депртмента, Јен Псаки, која би „пред обале Белорусије послала америчку Шесту флоту“, како би схватили која је од две земље у стварним проблемима, треба се држати службених података, а не написа „независних економских стручњака“.

Дакле, национални дуг Руске Федерације у овом тренутку износи 228 милијарди и 384 милијуна долара. Годишње камате тог дуга су око 15 милијарди долара, што значи да је сваки од 143,3 милиона Руса дужан 1 594 долара. Руски БДП износи скоро 2 117 милијарди долара годишње, а унутарашња јавна потрошња у односу на БДП је 10,79%. Ове године ће руски БДП уз привредни раст од 1% бити 2 308 милијарди долара, а постоји и разлог зашто Централна Банка Русије убрзано купује злато на светским тржиштима. Пре неколико дана је један „угледни“ аналитичар изјавио „како је руски БДП сада на нули, а да се након америчких и европских санкција не очекује рецесија“. Прилично тужан призор је било гледати новинара са скоро 20 година каријере, који говори оно што „треба“ рећи, а не оно што доиста јесте, јер да је отишао у руско Министарство финансија добио би све макроекономске показатеље и статистике који потврђују раст руске привреде од 1% у првом полугодишту ове године, што је у складу с пројекцијом владе у светлу напетости и претњи санкцијама од самог почетка украјинске кризе. Коначно, то су потврдили и у Кијеву, а руска агенција УНИАН (UNIAN) наводи „како Москва у контексту украјинске кризе предвиђа раст БДП-а од 1,1% на годишњем нивоу, што је након резултата другог тромесечја врло лако оствариво“. Само неколико дана пре објаве података је украјинска агенција са задовољством цитирала Блумберг, који је Русији предвиђао банкрот, а Ројтерс рецесију, али „тек у другом полугодишту“, да би сада одједном променили ставове.

Што се Америке тиче, службени подаци Стејт Департмента и америчког Министарства финансија говоре да је амерички дуг у овом тренутку нешто мањи од 17 625 милијарди долара. Удео унутарашње јавне потрошње у односу на БДП се креће од 72 до 78 %, зависно од извора, али будући да амерички БДП према подацима Светске банке износи 16 800 милијарди долара, национални дуг у односу на амерички БДП реално износи 113,8 посто. Према процени у Сједињеним Државама живи 318,7 милиона људи, тако да је удео сваког грађанина у националном дугу 55 298 УСД. Национални дуг је и даље у порасту и то у просеку 2,33 милијарде долара дневно од 30. септембра 2012. Ове је податке тешко прикрити и објављују их најугледније западне агенције. За фискалну годину 2015. (1. октобра 2014.-30. септембра 2015.) амерички савезни буџетски дефицит ће бити 564 милијарде долара, односно расходи ће за толико бити већи од 3,9 трилиона долара пројектованих прихода америчке владе.

Већ је објављено да је амерички БДП у првом кварталу остварио пад 2,9% у односу на исто раздобље 2013., али је у другом кварталу дошло до поправка и раста од 4%, који опет није довољан за покрије дефицит и национални дуг.

Руско Министарство финансија објавило је да је буџетски суфицит у првој половини ове године износио око 649,3 милијарде рубаља, што је еквивалент од 1,9% БДП-а. Савезни буџетски приходи за првих шест месеци 2014. године су укупно износили око 7,12 трилиона рубаља (1 УСД = 35 Руб цца.)

Руски Финансијски Весник преноси податке за прво полугодиште 2014. и према међународним уговорима је у реалном времену повезан са руском берзом МИЦЕКС и РТС, Руском Централном Банком и међународним финансијским тржиштима, и објављује само службене податке компанија, као и осврте независних аутора који говоре „за“ и „против“ политике Кремља. Међутим, држимо се службених података и добитака и губитака остварених у првом полугодишту 2014.

Пре тога треба нагласити да је након дивље приватизације руска држава повратила контролу над кључним секторима, па је говорити о добити Газпрома или Росњефта, исто као и говорити о добити руског савезног буџета. Наиме, руски економиста и аутор бројних радова иу области привреде, К. Спренгер, иначе велики заговорник планске привреде и државног власништва у свим секторима, наводи како су, упркос масовној приватизацији у Русији током ’90-их, предузећа у државном власништву успела одиграти важну улогу у руској привреди.

„Ова појава није својствена Русији, него у свим развијеним земљама и земљама у развоју које имају нафтне компаније, банке, инфраструктурни сектор, и друге, под државном контролом. У Русији у најмање пет важних сектора привреде доминирају компаније у државном власништву: инфраструктура (железница, гасоводи, нафтоводи, нуклеарна енергија), рударство (нафта и гас, дијаманти), војно-индустријски комплекс, финансијске услуге (банкарство, осигурање, пензиони фондови) и масовни медији“, објашњава К. Спренгер, који то види као идеално решење за напредак и суверенитет било које државе. Наравно да овакве радове нећете наћи преведене код нас или на неке од светских језика на Западу, будући да је држава као власник у земљама неолибералне економије табу тема.

Дакле, статистички подаци за прво полугодиште говоре да је руска компанија Сургутњефтегаз од планиране нето добити остварила 87%, односно „подбацила“ је за 13%. Међутим, проблем се не види јер још увијек послује с врло виском нето добити од 134,6 милијарди рубаља. Росњефт је удвостручио нето добит и зарадио 260 милијарди рубаља. Лукоил је у првом полугодишту остварио већу добит за 30% у односу на исти период прошле године и зарадио нешто више од 203 милијарди рубаља. Компанија РусХyдро, која регулише хидроенергетски систем у Руској Федерацији такође је премашила добит за 33,6% . Високе добити су остварили компаније Газпром и Ростелеком, рафинерија Башњефт, потом Сбербанка и тако даље унедоглед јер би требали навести Росатом, Рособоронекспорт и многи који нису поменути.

Губиташи, али не у значајној мјери, су произвођач камиона КамАз, АвтоВаз, који је успео смањити губитак за милијарду рубаља и сада дугује још 2,7 милијарди. Мецхел, највећи произвођач кокса за црну металургију, али како ова компанија у 30 индустријских предузећа запошљава више од 80 хиљада људи, руска влада је пронашла модел којим ће репрограмирати дугове и тако очувати радна места. На крају 2013. Росстат наводи како је у Русији било 30% непрофитабилних подузећа с укупним губицима од 5,7 до 6,9 милијарди рубаља, што не представља нерешив проблем, па руска влада не затвора ове погоне нити гаси та радна места, већ се ови губици отписују или покривају из засебних фондова.

Као што је речено, БДП у Русији расте по плану од 1%, можда и боље, будући да је саветник руског председника Андреј Белоусов планирао раст од 0,5%. Савезни буџет је у суфициту, баш као и спољнотрговински суфицит који је порастао за 19%.

На седници кабинета владе 28. јула руски председник је наредио да све компоненте војно-индустријског комплекса и производња оружја морају бити са територије Руске Федерације.

„Ми смо данас овде како би размотрили низ питања везаних за спровођење нашег програма о производњи оружја и испуњење наших обвеза у војном сектору и технолошкој сарадњи. У обрамбеној индустрији морамо направити најширу могућу примену руске производње материјала, резервних делова, посебне опреме и наоружања, која мора супституисати увоз у обрамбеној индустрији. Ова питања су кључна за нашу војску и економску сигурност, нашу технолошку и производну самосталност и суверенитет. Наш задатак је да се заштитимо од ризика страних партнера који не испуњавају своје уговорне обвезе. Такво понашање укључује превелике ризике политичке природе.

Прво, ми дефинитивно можемо произвести све што нам је потребно. У то нема сумње. Друго је цена, што је једнако важно, а треће је питање квалитета. Морамо осигурати да цена буде разумна и да нема никаквих проблема с квалитетом, а морамо се држати распореда кога смо испланирали за обнављање нашег програма оружја и не допустити да се догоди било какво кашњење. Ја стварно не видим никакве велике потешкоће до сада, али сам размишљао пре свега о технолошким проблемима, а мислим да ћемо на крају имати велику корист, јер ће нам све то дати потребни подстицај за развој наших производних могућности у подручјима у којима то још нисмо учинили.

Морамо узети у обзир да су нека од оружја која смо добијали већ помало застарела. Технологија која се користи је застарела, такође и опрема која се користи у процесу производње. Сада имамо прилику и обвезу изградити модерну, високо-технолошку базу, а то можемо учинити ако смо организовали рад на правилан начин. Овде морамо бити истрајни и доследни и не смемо бити расипни с нашим новцем. Потребно је направити детаљне прорачуне трошкова који су укључени. Кренимо на посао“, рекао је окупљенима у Кремљу руски председник.

Шта је дакле Европска унија добила одлуком о санкцијама? Рејтинг агенција Фич упозорава „како Европска унија неће моћи преживети без руског гаса и Газпрома“, а Financial Times пише „како санкције неће имати учинка на руску привреду“. Агенција Морган Стенли наводи „како су Вашингтон и Брисел у потпуности гурнули Русију у савез са Кином“, као и да ће санкције довести до неочекиваних геополитичких последица.

Међутим, Русија се не окреће само Кини, јер је управо ових дана директор руског нафтног дива Росњефта, Игор Сечин, потписао уговор с Венецуелом и тамошњом државном нафтном компанијом ПДВСА везано за пројекте у лежиштима Рио Карибе и Мејлонес, чиме 5 тренутних заједничких пројеката Русије и Венецуеле имају укупне геолошке резерве нафте које се процењују на више од 20,5 милијарди тона.

Практично је немогуће у једном чланку навести све уговоре које је Владимир Путин потписао с Кубом, Никарагвом, Бразилом, Аргентином, земљама скупине ЦЕЛАЦ и скупине БРИКС на путовању по Латинској Америци средином овог месеца, о чему је данима извјештавао РТ Актуалидад, програм медијске куће РТ на шпанском језику. Уколико некога занима свих четрдесетак чланака и извештаја о склопљеним споразумима можете их наћи у посебном издању „РТ Актуалидад – Зближавање Русије и Латинске Америке“ (Acercamiento entre Rusia y América Latina), а сабравши све можемо говорити о уговорима вредним на десетине, дугорочно и на стотине милијарди долара.

Руски Финансијски Вјесник пише како су за циљане санкције већ била спремна четири одговора и наглашава да ће САД и Русија имати занемариве реципрочне губитке, а што се тиче Европе, европски произвођачи ће бити једини који ће се наћи у проблемима, јер ће таква ограничења погодити привреде земаља ЕУ и губитак европских компанија је већ у старту процењен на 20 милијарди евра.

Први корак Русије је гасна стратегија. Као што се зна, европске санкције против Русије ће наводно утицати само на нафтну индустрију, али не и гас. То је пре неколико дана рекао председник Европског већа Херман Ван Ромпеј. Оваква одлука не чуди, обзиром на зависност ЕУ о руским испорукама гаса. Према мишљењу многих стручњака, укључујући и рејтинг агенцију Фич, у Европи још не постоји алтернатива Газпрому, будући да је прошле године потрошња гаса у Европи износила од 541 милијарду кубних метара. Напетост око снабдевања биће све већа приближавањем зиме, будући да се већ од јесни очекује крађа транспортног гаса од стране Украјине.

Наиме, од укупне потрошње гаса у Европи увезено је 253 милијарде кубних метара (46,7%), а залихе Газпрома у Европи, укључујући Турску, прошле године су достигле 161,1 милијарде кубних метара, односно, удео Газпрома на европском плинском тржишту је порастао на 29,9%, при чему се већина испорука још увијек обавља преко територије Украјине. Капацитетима гасовода „Северни ток“ и „Јужни ток“, од 110 до 120 милијарди кубних метара, стабилизоваће се снабдевање уз избјегавање тзв. „украјинског фактора“. Гасовод „Јужни ток“ би требало да буде пуштен у погон крајем 2015., што оставља целу годину дана неизвесности. Тек тада ће се ризици повезани с кризом у Украјини почети смањивати. Међутим, иако ЕУ планира смањити зависност о руском гасу, све постојеће алтернативе још увек изгледају атрактивно само на папиру и напуштање руског гаса ће бити могуће само у дугорочном раздобљу.

Други руски адут је група БРИКС, а да би се разумела динамика која влада унутар групе, препоручујемо информисање са службеног портала БРИКС Пост, а мало ређе оно што пишу „реномирани“ мејнстрим медији, гдје је већина анализа написана по наруџби у дневно политичке сврхе.

Наиме, БРИКС не скрива своју тежњу за већом самосталношћу. Основао је своју Банку и Фонд резервних валута. Темељни капитал БРИКС Развојне банке је договорен прије две недеље и биће 100 милијарди долара, биће намењен за подршку привредама групе, а врата финансијских институција групе су отворена и спољним партнерима.

Неколико познатих западних економиста упозорава да је стварање БРИКС Банке јасан сигнал губитка поверења дела земаља у прозападни финансијски систем под водством Сједињених Држава и да је јасан правац у коме ће се кретати БРИКС. На примјер, фонд девизних резерви је једини начин да се створи алтернатива америчком долару. Боља интеграција земаља чланица групе укључује и развој трговинских односа. Повећање промета је осетно у сектору ваздухопловства, железничке и енергетске опреме. Таква врста преусмеравања подстиче и развој робног извоза, а фокус је на тржиштима Кине, Индије и осталих земаља у азијско-пацифичкој регији.

Трећа ставка је преусмеравање продаје нафте и гаса Кини и Индији, а четврта, која је већ споменута, велико отварање Русије земљама Латинске Америке. Ту је наравно и Евроазијска економска унија у оквиру које Русија ужурбано ради на спровођењу своје политике „окретања Истоку“.

Можда је сада јасније због чега руски председник готово и не комуницира са западним лидерима.

Сагледавши све релевантне и проверене податке, поставља се питање који је уопште био циљ Вашингтона. Русија ће сигурно преживети „санкције“, али се мора признати да је Обама постигао можда свој главни стратешки циљ, а то је раскол између Русије и Европске уније.

Амерички часопис Национални Интерес (The National Interest) у издању од 29. јула говори управо о томе, и пише „како се остварила највећа ноћна мора Европске уније, а то је сукоб између Вашингтона и Москве“, у којем је Брисел на своју штету морао одабрати „савезничку“ страну.

„Русија се учи живети у новом суровом окружењу у коме против ње економске санкције и политичку конфронтацију предводи Wашингтон. Више од пет месеци након промене режима у Кијеву, што је Москву увело у нову еру спољне политике и међународних односа, препознаје се нови нацрт руске безбедносне стратегије у настајању. Он је тако дизајниран да ће веројатно дуго утицати на глобалну сцену. Средишња претпоставка у тој стратегији је да Русија реагује на политику САД-а на начин као што се у боксу удара врећа и држи на одстојању. Кремљ апсолутно није могао игнорисати развој догађаја у Украјини, земљи од изузетне важности за Русију. Оружани устанак у Кијеву је довео на власт коалицију ултранационалиста и про-западних политичара , најгору могућу комбинацију коју Москва може замислити.

Председник Путин је то видео као изазов за Русију на међународном и унутрашњем плану. Прихвативши изазов, Русија је пристала на дугорочни сукоб са Сједињеним Америчким Државама. Вербално противљење америчкој глобалној хегемонији није било довољно. За разлику од рата у Грузији 2008., Украјина није епизода која се могла локализовати и ограничити. Међународни поредак ће од сада бити прожет америчко-руском борбом за нови међународни поредак“, пише Национални Интерес.

Часопис Foreign Policy пише да „ако је истина да Путин свет жели вратити у 19. век, онда је исто тако истина да Обама свет жели какав је био 1991.“, односно, с Америком као глобалном хегемонистичком силом у униполарном свету. Сада је ваљда јасно због чега је дошло до анексије Крима и због чега Москва неће, не може и не смије попустити. У догледној будућности, Украјина ће у тој борби бити главно поприште сукоба.

Тактика Москве се може променити, али њени кључни интереси не. Главни циљ Москве је да удаљи НАТО савез и америчку војску из Украјине. Остали циљеви укључују одржавање руског културног идентитета на југоистоку Украјине и задржавање руског Крима. Дугорочно, статус Крима ће бити кључна тачка сукоба.

У ширем смислу, Вашингтон и Москва се неће сукобљавати толико због Украјине, колико због Европе. Подсетимо да је у најави Евроазијске уније Путин најавио могућност стварања „персоналне уније“ између ЕУ и ЕЕУ, што му Вашингтон није могао опростити, једнако као када је на Конференцији о сигурности у Минхену у фебруару 2007. нагласио потребу стварања мултиполарног света, а већ тада је ББЦ писао како „Русија покреће фазу новог Хладног рата“. Очигледно британски новинар који је коментатисао Путинов говор није чуо ништа друго, осим потребе да САД престане бити глобална хегемонистичка сила, а заборавио је део у коме руски председник наглашава „како свим народима света треба јамчити да се развијају слободно и независно од спољних фактора“.

За разлику од прошлог Хладног рата, који је био обележен „страхом од комунизма“, тренутна ситуација у Украјини и сукоб Америке с Русијом може довести до подела унутар ЕУ. Западни Европљани углавном још увек не виде претњу од Русије, а такође зацисе од руских енергената и руског тржишта за свој извоз.

Русија ће настојати спасити што већи део својих гпривредних веза са земљама ЕУ. Такође, напорно ће радити како би заштитила тржиште за своје енергетске залихе у Европи. У том настојању, Москва ће се усредоточити на Немачку, Италију, Француску, Шпанију и низ мањих земаља, од Финске и Аустрије до Грчке, с којом Русија има изграђене јаке трговинске везе.

У идеалном случају, Русија би желела видети Европу како победнички враћа стратешку независност у односу на Сједињене Државе. Москва рачуна да ће економске санкције које условљавају САД, а које само штете Европи, пре или касније довести до подела унутар ЕУ и самог „Трансатлантског савеза“. Међутим, Руси већ осећају да ће у догледној будућности Европа ипак следити Сједињене Државе и краткорочно морају рачунати на „непријатељску Европу“.

Дугорочно Москва рачуна на везу са стабилном Немачком, која је у 21. веку de facto постала лидер Европе. Овај процес би током времена Европској унији могао дати карактер правог стратешког играча и односе ЕУ и Wашигнтона учинити праведнијима. Иако се интереси Берлина и Москве знатно разликују, руско-немачки односи су и даље приоритет Кремља. Ова стратегија тражи више времена, а Русија данас настоји компензовати губитке јачањем веза у Азији, Латинској Америци и Африци.

За Русију је важно да расте кинеска привреда, јер је то један од главних стратешких играча који ни у примисли не може прихватити америчке санкције. Забринута да потенцијално постане превише зависна од Кине, Русија ће се настојати бавити свим земљама у Азији које пристану на сарадњу, а њих није мало.

Група БРИКС може послужити као добар инструмент у стварању нових веза, као што је преко Кине Индију приближила Пакистану.

Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка су природна платформа за тако нешто. Русија је осим економских јемстава добила и одређену моралну потпору од својих партнера, а ради на побољшању односа са другим земљама у Латинској Америци, Азији, Блиском Истоку и Африци. Међутим, да стварно ојача своје везе са незападним земљама, Русија ће морати значајно проширити привредне односе са осталима, у чему је Индија кључни приоритет, након чега следи АСЕАН.

Политички, Русија се већ поставила као предводник свих земаља које су незадовољне америчком глобалном доминацијом. Ове земље гледају на сукоб Русије са Сједињеним Америчким Државама са великим занимањем и извлаче одговарајуће закључке.

Конкретно, данас све у свету занима шта земља попут Русије може учинити и које ће трошкове за то морати да сноси. С обзиром на врло разнолику природу незападног света, можда није реално очекивати превише солидарности од руских партнера. Ипак, руско-кинески двојац у Савету безбедности Уједињених Нација може постати упориште за све оне који желе алтернативу западној доминацији.

Кремљ разуме како најозбиљнија потенцијална пријетња руској националној безбедности нису санкције нити НАТО, већ она долази из земље. У својим посљедњим упуствима руски предсједник је нагласио приоритете Кремља следећим редоследом: побољшање међуетничких односа у огромној и врло разноликој земљи, јачање уставног поретка и политичка стабилност у Русији, подстицање привредног и друштвеног развоја, с посебним освртом на далеке, угрожене или депресивне регије Руске Федерације. Путин је уверен да сваки озбиљан проблем у било којем од тих подручја САД могу искористити како би поткопали руски суверенитет и територијални интегритет.

Затражио је већу државну контролу над унутрашњом ситуацијом, нове мере економске политике у реиндустријализацији Русије, смањивање њене зависности од Запада у критичним областима привреде, пажљиву прерасподелу средстава, као и освајање што више савезника власти у различитим групама у друштву.

Он, такође, позива на национално свесном, елитном и патриотском васпитању млађе генерације Руса. Све су то мере којима Кремљ планира смањити или потпуно отклонити притисак Запада. Сумња ли ико у њихово спровођење, довољно је да се присети какву је Русију на управљање добио овај исти председник, прво као премијер 1999., потом као председник 2000. Руски олигарси су претња Путину, а о његовом односу са њима најбоље сведочи део документарног филма западне копродукције о руском председнику у коме Путин расправља са Ходорковским, а одмах потом тече расправа са власницима компаније који су „због малог профита хтели затворити погоне у којима је радило десетак хиљада радника“. Те две сцене у којима Путин не моли, него наређује олигарсима што требају чинити и да говора о затварању фабрика нема, најбоље описују став руског председника према олигарсима које је наследио од Јељцина и на који се начин опходи с њима.

У погледу војне безбедности, главна претња Русији је инфраструктура НАТО савеза која се приближава Русији, што је са тзв. „противракетним штитом“ готова ствар. Амерички часопис Национални Интерес пише да су амерички пројектили усмерени на одвраћање руског нуклеарног потенцијала, а ту су и конвенционални системи који могу напасти руске циљеве с великом прецизношћу. Русија мора удвостручити труд у војној модернизацији, с нагласком како на нуклеарне снаге које би требале бити веродостојне, као и на конвенционалне снаге које се могу користити у разним сценаријима у близини руских граница и иностранству. Сједињене Државе и НАТО се опет појављују као руски противници.

Тешко ће доћи до сукоба, али ће асиметрично супарништво бити тешко и дуго. Санкције неће Путина одвратити од зацртаних циљева. Он такође зна да би се, када би учинио само један корак назад, притисак на њега још више повећао, јер би се то протумачило као знак слабости. Руска елита ће можда морати проћи кроз велики преображај, доћи ће до смене особља, као последица растуће изолације од стране Запада, али ће због спољњег притиска у руском народу у цјелини вероватно све више расти патриотско расположење. Путин се ионако све теже носи са службеном корупцијом и бирократском самовољом. Мора ипак пазити да Кремљ не претвори у опкољену тврђаву и не почне спроводити масовну репресију, јер ће тада сигурно изгубити. За сада је подршка руског народа неупитна, а доказ за то су политичка истраживања Левада Центра, који врши широка испитивања на узроцима од неколико стотина хиљада људи из свих руских регија.

Прерано је нагађати како ће такмичење Вашингтона и Русије завршити. Улози су врло високи. Сваки озбиљан уступак од стране Путина брзо би га довео до губитка власти у земљи, а сваки озбиљан уступак од стране Вашингтона у смислу мирења са Русијом, био би доказ смањења америчког глобалног утицаја, што би довело до последица у Азији, на Блиском Истоку и другим деловима сцета. Иронично је да ће промене у свету веројатније узроковати Русија, коју су још пре нешто више од десетак година сматрали пропалом државом, а не САД које су десет година биле глобална сила без премца. Међутим, бројке са почетка ове анализе су тачне, потврђене и неумољиве и говоре саме за себе.

Без обзира на прадавне идеолошке сукобе између тумачења марксистичке мисли, који су знали довести и до оружаних сукоба на руско-кинеској граници, Кина мора бити задовољна таквим исходом, а амерички аналитичари упозоравају и ту кривицу опет приписују Обаминој администрацији, која је Русију од привредног партнера Кине, претворила у стратешког партнера у сваком смислу, што је такође почело са Путином и споразумом Русије и Кине из 2001. Тада је америчка фондација „Херитаж“ упозоравала америчке званичнике да је ера хладних односа Москве и Пекинга завршена и да није ријеч о никаквом „пријатељском и привредном уговору“, него се ствара „евроазијско стратешко партнерство“ између ове две земље. Требало је 13 година да се Вашингтон у то увери.

Колико ће требати европским званичницима да схвате да не треба водити туђе ратове, посебно не оне које су осмислили стратези у Вашингтону?

Срећом, сада историја тече много брже и можда се Брисел уразуми већ ове зиме, будући да Москва нипошто не сме попустити, посебно не Кијеву и транзиту гаса за Европу преко Украјине. У завршници постоји и амерички течни гас, 40-50% скупљи, али је „мали проблем“ што нема изграђених терминала. Русија ће оставити отворена врата Европској унији за сарадњу, а Вашингтон ће и даље називати „америчким партнерима“, иако ће чинити све да амерички лидери напокон схвате како је време униполарног света заувек прошло и да силе у настајању никада више неће пристати на такав сценарио.

---

Извор: Advance