Глобалистички удар на Православље (3) – случај Буарске

Први део текста који говори о молдавском случају је доступан ОВДЕ

Други део текста који говори о јерменском случају је доступан ОВДЕ

Недавно је историчар и професор Софијског универзитета, Дарина Григорова, у једном интервјуу истакла да је и у Бугарској било „позива“ да се односи државе и Бугарске Православне Цркве (БПЦ) покваре по моделу који је већ примењен у Украјини, Молдавији и Јерменији, али да је владајућа бугарска политичка гарнитура засада успела да одоли таквим позивима (овде, овде).

Очувања добрих односа државе и БПЦ и заштита православља, уз неукључивање бугарске војске у украјински конфликт у било којој форми, по Григоровој су две најважније обавеза које стоје пред садашњом бугарском политичком елитом. Истовремено, Григорова је уверена да су црквено-геполитички процеси у регионима Источне Европе и Закавказја међусобом повезани, а да је исход рата глобалистичких елита против националних цркава на овом простору кључан за успех глобалистичког пројекта десуверенизације држава и народа.

Речју Григорове, ако „хоћете да уништите суверенитет једне државе“ и да је „лишите националних интереса“, онда јој прво „уништите националне идеале“, а главни чувар тих идеала јесу управо националне цркве.

У једном ранијем интервјуу ова бугарска историчарка је изнела тезу да је прошлогодишњи избор новог бугарског патријарха Данила био од судбинског значаја за Бугарску цркву и бугарски народ уопште (овде).

То потврђују, по њеној оцени, жестоки јавни напади и клевете којима је од момента избора континуирано изложен патријарх Данило. А према Григоровој, однос према патријарху, као духовном лидеру свих Бугара, а не тек лидеру четири-пет одсто оних Бугара који се могу сматрати истински црквеним људима, показује да ли је неко бугарофоб (или другачије речено „другобугарин“ као наш „другосрбијанац“).

Судбински избор

Зашто је прошлогодишњи избор видинског митрополита Данила (Николова) за патријарха био толико значајан за Бугарску цркву?

Након што је патријарх Вартоломеј шестог јануара 2019. издао неканонски „томос“ тзв. Православној цркви Украјине (ПЦУ), постала је све уочљивија линија поделе међу бугарским епископима по питању односа према овој фанариотској црквеној творевини. Иако је Синод БПЦ већ у јануару 2019. формирао посебну Комисију, на челу са старозагорским митрополитом Кипријаном (Казанџијевим), да размотри каноничност оснивања тзв. ПЦУ,  у једном бугарском медију тада је објављено како се наводно седам бугарских епископа обратило Синоду са захтевом да БПЦ призна тзв. ПЦУ и ступи с њом у литургијско општење (овде).

Док се један број бугарских епископа на почетку највећег раскола који је у новијој историји задесио светско Православље о овом питању изјашањавао врло уоштено, истичући да ће се решење за „украјинско питање“ наћи у оквиру канона, било је и оних епископа чије су оцене канонског деловања Цариградске патријаршије у Украјини биле знатно конкретније и оштрије.

То су пре свих били митрополит ловчански Гаврило и тадашњи митрополит видински, а садашњи бугарски патријарх Данило (овде). Њих двојица су као чланови Синода, заједно са митрополитом варненским и великопреславским Јованом, још у октобру 2018. године јавно предложили да се организује Свеправославни сабор који би канонски оценио деловање Цариградске патријаршије у Украјини, које су они сами на Синоду БПЦ и у свом јавном саопштењу окарактерисали као супротно вишевековном канонском поретку Православне цркве. (овде).

Осим тога, тадашњи видински митрополит, а садашњи бугарски патријарх Данило, упутио је 17. маја 2019. године писмо епископима Грчке цркве у којем је подвргао оштрој критици неканонске поступке и изјаве патријарха Вартоломеја. У том писму он је позвао грчке архијереје да подигну глас против неканонских поступака патријарха Вартоломеја који покушава да узурпира власт у васељенској Православној цркви:

„У овом случају цариградски патријарх није отац, већ човек који насиљем покушава присвоји власт. И такве његове амбиције не проститиру се само на Свештену Митрополију Кијевску, него и на целу Православну Цркву, јер патријарх Вартоломеј претендује на мешање у унутрашње послове сваке Помесне Цркве. Ако смо заиста деца наше Мајке Цркве, Православне Цркве, онда смо обавезни да подигнемо свој глас против оног што се дешава, јер у противном подржавамо оног који користи власт покушавајући да узурпира права која искључиво припадају целокупној Цркви.“

Пошто такве претензије патријарха Вартоломеја немају ни канонских, нити историјских оправдања, оне нису ништа друго него израз папистичке идеологије. Имајући то у виду, тадашњи видински митрополит, а данашњи бугарски патријарх Данило, упозорио је грчке епископе, да се Православна црква због неканонског деловања Цариградске патријаршије „налази на раскрсници“: или ће „показати своју саборну мудрост и одбранити јединство, светост, универзалност и апостолство или изабрати пут Источног папизма и поновити жалостан случај од 1054. године“ (овде).

Оваква храбра и бескомпромисна јавна оцена неканонског деловања Цариградске патријаршије и њеног актуелног првојерарха, морала је видинског митрполита Данила довести на архијерејску „црну листу“ Фанара.

Провокације Фанара

Један догађај из новембра 2019. године показао је, међутим, да бугарски епископат није јединствен око питања признања тзв. ПЦУ. Наиме, пловдивски митрополит  Николај (Севастијанов) служио је у Лангадској епархији Грчке цркве, а током литургије је локални ђакон помињао и име челника тзв. ПЦУ Епифанија Думенка, пошто је лангадски епископ Николај, као велики присталица тзв. ПЦУ, у месни диптих унео и Думенково име (овде).

Да инцидент из новембра 2019. није био случајност, већ део плана појединих бугарских епископа, да у одсуству јединственог става БПЦ, својим појединачним поступцима посредно признају каноничност тзв. ПЦУ и тиме реализују оно што Думнеко назива „хибридним признањем“ (овде), видело се 27. децембру 2021. године.

Тада је митрополит старозагорски Кипријан, који је уз то и председник синодске Комисије БПЦ, која је требало да сачини извештај о каноничности формирања тзв. ПЦУ, али то ни до данас није учинила, служио литургију у бугарском храму у Истанбулу заједно са халкидонским митрополитом Цариградске патријаршије Емануилом. Током ове литургије ђакон Цариградске патријаришије помињао је и „митрополита“ кијевског Епифанија Думенка (овде).

Према писању портала Савеза православних новинара нова фаза још активнијег и отвореног притиска Цариградске патријаршије на Бугарску цркву да призна тзв. ПЦУ, започела је након почетка Специјалне војне операције. Тако је у јулу 2023. године митрополит халкидонски Емануил отворено затражио од тадашњег бугарског патријарха Неофита да призна тзв. ПЦУ (овде).

Исте године бугарске власти су протерале старешину Подворја Руске цркве у Бугарској архимандрита Васијана (Змејева). Протеривање архимандрита Васијана, који је оптужен за никада доказану шпијунажу у користу руске државе, свакако је било у служби својеврсног притисак на БПЦ да призна тзв. ПЦУ, пошто је његовим протеривањем, те именовање бугарског свештеника за старешину руског храма у Софији, требало прекинути дотдашње везе између БПЦ и РПЦ (овде).

Иначе, архимандрита Васијана (Змејева) су својевремено поједини македонски медији означили за главног „кривца“ због којег МПЦ до данас није изашала у сусрет захтеву Цариградске патријаршије да призна тзв. ПЦУ (овде).

Да Цариградска патријаршија врши све већи притисак на епископат Бугарске цркве да призна тзв. ПЦУ, видело се по скандалу који је Фанар приредио на сахрани бугарског патријарха Неофита у марту 2024. године. Тада су се у пратњи патријарха Вартоломеја нашли челник тзв. ПЦУ Епифаније Думенко и портпарол ове фанариотске парацрквене творевине Евстратије Зорја (овде).

Иако нису саслуживали у заупокојеној литургији, коју су служили само бугарски архијереји, приуство Думенка и Зорје у храму св. Александра Невског у Софији изазвало је буран протест присутног народа, а реаговали су и поједини епископи БПЦ. Оваква скандалозна провокација патријарха Вартоломеја према БПЦ била је тим већа што се у његовој делегацији тада нашао и архимандрит Харалампије (Ничев), кога је у време патријарха Максима Бугарска црква казнила и отпустила из својих редова.

Човек снује, Бог одлучује

Цариградска патријаршија је по свему судећи била сигурна да ће на бугарски патријарашки трон бити изабран њој наклоњени кандидат, па је вероватно стога одлучила да пре избора патријарха, који су заказани за јун 2024. године, на врућем „украјинском питању“ открије своје адуте у бугарској црквеној изборној партији.

Наиме, 19. маја у Истанбулу је патријарх Вартоломеј служио литургију, а саслуживали су му, поред четири епископа Цариградске патријаршије, и два „клирика“ тзв. ПЦУ Еврстратије Зорја и Аврамије Лотиш, као и пет епископа Бугарске цркве – митрополит пловдивски Николај, митрополит старозагорски и председник Комисије Синода БПЦ за оцену каноничности формирања тзв. ПЦУ Кипријан, митрополит доростолски Јаков, епископ велички Симоније и епископ смоленски Висарион.

У беседи на крају литургије патријарх Вартоломеј је истакао да је „знак вечног присуства Господа међу нама, сабрање са браћом првосвештеницима из две вољене ћерке Цариградске цркве – из аутокефалних Цркви Бугарске и Украјине“ (овде, овде). После овог догђаја Руска црква је одмах прекинула молитвено општење са поменутих пет бугарских епископа (овде).

За већину бугарских епископа, који су први пут саслуживали са „клирицима“ неканонске и од стране БПЦ непризнате тзв. ПЦУ, бугарска јавност је и пре тога знала да су блиски Фанару, нарочито за пловдивског митрополита Николаја. Литургија служена 19. маја у патријаршијском ставропигијалном манастиру Живоносног Источника само је потврдила оно што се пре тога међу клиром и у народу незванично говорило.

Такође, показало се да су раније уздржане изјаве старозагорског митрополита Кипријана биле само део тактике скривања правих намера до наступања повољнијих околности. А оне су, према процени Фанара и његове „партије“ у бугарском епископату, наступиле после смрти патријарха Неофита.

Многи у Бугарској цркви и на Фанару, као и њихови ментори у световној политици, веровали су да избор фанариотског кандидата на бугарски патријарашки престо ништа не може да угрози. Чак је и делегација састављена од пет епископа, који су 19. маја саслуживали са представницима тзв. ПЦУ, претходног дана предала „на своју руку“ позив патријарху Вартоломеју да присуствује избору и интронизацији новог патријарха.

У овој незаваничној делегацији БПЦ, поред поменутих пет епископа, налазили су се и Радомир Чолаков посланик партије „Грађани за европски развитак Бугарске“ и оснивач ове „тврде“ евроатлантске партије (која је у једном периоду 2000-тих имала подршку чак 40 одсто бирача) и некадашњи градоначелник Пловдива Здравко Димитров (овде). Све је тада опомињало на оно што се догодило у Украјини 2018. године, када су поједини политичари, пре свих Порошенко, преузели главну улогу у контактима са Фанаром и послу формирања тзв. ПЦУ.

„Човек снује, Бог одређује“, кажу православни народи, и управо се тако десило код избора новог бугарског патријарха крајем јуна 2024. године (овде).  Неочекивани избор видинског митрополита Данила за новог патријарха БПЦ, Би-Би-Си је одмах прокоментарисао речима: „За патријрха Бугарске православне цркве изабран је Москви лојалан митрополит Данило“ (овде). Би-Би-Си је посебно замерао новом бугарском патријарху што је у новембру 2022. године издао упутство својим свештеницима, у коме је критиковао тендецију „сејања мржње према само једној од зараћених страна (у украјинском сукобу, прим. аут), која се означава као једини и ничим изазвани агресор“.

У изјави водећем британском медију директор за комуникацију Центра православних истраживања њујоршког Универзитета Фордам и уредник сајта Public Orthodoxy, Рус Сергеј Чапнин, потврдио је да је избор митрополита Данила за патријарха „за многе неочекиван“, те да „поједини бугарски свештеници сматрају да је тај избор права катастрофа за Бугарску цркву и размишљају о свом преласку у Васељенску (тј. Цариградску, прим. аут) патријаршију“.

Већ ова изјава особе од посебног поверења Фанара, која је Би-Би-Сију дата само неколико дана након избора новог бугарског патријарха, јасно показује да се Цариградска патријаршија није помирила са избором видинског митрополита Данила за новог бугарског патријарха, те да је Фанар спреман да у опструкцији његовог деловања оде толико далеко да изазове раскол у Бугарској цркви и да ја за такав развој догађаја већ раније спремио кадровске ресурсе унутар БПЦ.

Не трудећи се да очува макар привид објективности, фанариота Чапнин, у маниру новинара најгоре „жуте штампе“, закључује за Би-Би-Си, да ће у симболичком смислу „патријарх Данило бити лице Бугарске православне цркве.“, али „на том лицу биће од сада московска гримаса“ (овде).

У поменутој изјави Би-Би-Сију Чапнин је победу „промосковског“ кандидата у БПЦ објашњавао између осталог и тезом, да је РПЦ успела да наводно има два од три кандидата за избор патријарха – митрополита ловчанског Гаврила (Динева) и митрополита видинског Данила (Николова).

Након тога се све одвијало супротно од очекиваног. Наводни фаворит „промосковске“ партије митр. Гаврило испао је већ у првом кругу са освојених 19 гласова (овде). Тако се „најслабији“ кандидат у трци за место патријарха, митрополит видински Данило, неочекивано нашао у другом кругу са „фаворитом“ фанариотске партије и местобљуститељем (чуваром) упражњеног патријаршиског трона митрополитом врачанским Григоријем (Цветковим). У другом изборном кругу митр. Данило добио је 69, а митр. Григорије 66 гласова, од укупно 138 чланова Изборног сабора (три гласачка листића била су неважећа, овде).

Компромисни кандидат

За разлику од Би-Би-Сија, руски медији су знатно уздржаније коментарисали  избор новог бугарског патријарха. Тако је Независна газета објавила како је избором митр. Данила за новог патријарха „Софија изабрала Москву, али није се одвојила од Цариграда“ (овде). Руски стручњак за црквена питања, Алексеј Макаркин, оценио је тада за Независну газету, да је избор митр. Данила за патријарха показао, с једне стране, она расположења која преовлађују међу архијерејима БПЦ и верујућим народом у Бугарској, код којих је „популарна идеја очувања односа са Русијом“, пошто је Русија „за већину бугарских верника – заштитник традиционалних вредности“, док „Европска унија, насупрот томе, те вредности подвргава ревизији“.

С тим у вези, претерано зближавање БПЦ са Цариградском патријаршијом, која је блиска бриселским структурама, очигледно се не допада оној групи архијереја која је пресудила код избора новог бугарског патријарха. И поред тога Макаркин је закључио, да је „сада у Бугарској цркви направаљена компромисна конструкција, која ће помоћи да се сачува јединство Цркве и спречи раскол“.

Овакве умерене оцена руских медија и стручњака показале су се тачнијим од Би-Би-Сијевих једностраних пропагандних закључака, јер патријарх Данило није испунио жеље Фанара да БПЦ призна тзв. ПЦУ, али Бугарска црква током годину дана његове патријаршијске службе није прекинула богослужбено општење са Цариградском патријаршијом. По томе је његова позиција и позиција БПЦ, веома блиска позицији патријарха Порфирија и СПЦ.

Кампања диксредитације

Фанариотска струја у БПЦ, коју чине пре свега они архијереји који су 19. маја 2024. године први пут у Истанбулу служили са „клирицима“ тзв. ПЦУ, а чији је предводник пловдивски митрополит Николај, врло брзо након избора покренула је кампању дискредитације новог патријарха. У тој кампањи поменути епископи нису, међутим, узели непосредно учешће, већ су то чинили преко појединих нижих клирика или световних лица.

С тим у вези поједини црквени коментатори закључују: „Нажалост, интензитет објава против патријарха Данила од стране „сорошоидних“ и(ли) профанарских бугарских ресурса, потврђују претпоставку да одређене спољне силе, уз подршку својих помагача у Бугарској и појединаца у Синоду који су незадовољни исходом избора патријарха, стварају вештачке поводе за раскол у Цркви“ (овде).

Тако је у јануару ове године архимандрит Дионисије јавно оптужио патријрха Данила, да је пре двадест година наводно учествовао у једном убиству које је извршила група људи у околини града Банско. Међутим, тужилаштво је одмах реаговало и оповргло клеветничке изјаве архимандрита Дионисија. Иначе, овај архимандрит није својевремено успео да се домогне епископске службе у дијаспори, а потом је због бројних канонских преступа од стране Синода био осуђен на десетогодишњу забрану свештенослужења, која му је „скинута“ уочи избора новог патријарха, како би учествовао у њиховој организацији (овде, овде).

И после брзе реакције Окружног тужилаштва из Благоевграда на клевете изречене против патријарха Данила, архимандрит Дионисије је наставио са нападима, тврдећи да су докази против патријарха Данила уништени у тужилаштву, под утицајем оне стране силе која је наводно и довела новог патријрха на чело БПЦ. А патријарх Данило, по циничним речима овог клеветника, створио је имиџ „спаситеља Православља“ од спољних и унутрашњих сила које хоће да га уруше.

С тим у вези, архимандрит Дионисије оптужио је патријарха да жели да врати јулијански календар у Бугарску цркву, и то само како би за то „добио орден од амбасадора Митрофанова“ (овде). Помињање Митрофанова требало је да пошаље јасну поруку да је патријарх Данило „руски човек“, са свим последицама које таква оптужба носи у земљи чланици евроатлантског блока и под бриселским диктатом русофобне cancel culture.

Занимљиво је да се исти архимандрит Дионисије ове године нашао у улози главног предлагача темељног преуређења БПЦ. Његов план реформи подразумева сазвање Седмог црквено-народног сабора, који би потом донео одлуку о сазивању проширеног врховног Сабора, кога би чинили сви архијереји, клирици, монаси и монахиње, као и поједини мирјани. Такав проширени врховни Сабор изабрао би делегате за проширени и стални Седми црквено-народни сабор, који би у наредних пет година био највиша власт у Бугарској цркви и који би имао задатак да морално преуреди БПЦ.

То тело би, по угледу на парламенте, имало две годишње сесије од по четрдесет дана, док би Синод био пуки извршилац његових одлука и налога. Не ради се ни о чему другом него о реплици обновљенске (=протестантске) идеје развлашћивања епископата, која се својевремено јавила у Руској цркви на таласу бољшевичке револуције. У овом револционарном псеудосаборном телу делегате би имале и најстарије хришћанске Цркве, које су некада чиниле систем Пентархије, чиме се, заправо, излази у сусрет источнопапистичком учењу Цариградске патријаршије о условности и ограничености установе аутокефалије (овде).

Вишестрани притисци

У фебруару ове године бивши игуман познатог тзв. Црногорског манастира Св. Козме и Дамјана недалеко од града Перника (овде), архимандрит Никанор (Мишков), отворено је запретио патријарху Данилу расколом, налик оном који је 1992. године погодио Бугарску цркву уз асистенцију ондашњих државних власти (овде). Архимандрит Никанор, иначе познат по својим отворено фанариотским ставовима (чак на својој фејсбук страници, уместо фотографије бугарског патријрха, држи слику патријарха Вартоломеја, овде), навео је и број од осам архијереја БПЦ, који би због незадовољства могли да смене патријарха Данила (овде).

У јуну се у пропагандни рат против патријарха Данила укљичила и посланик Демократске партије Бугарске Кристина Петкова, која је тражила од тужилаштва да провери информацију из „жуте штампе“ да се патријарх Данило бави шпијунском делатношћу у корист Русије (овде).

Притом се ова оптужба за шпијунажу пре свега заснивала на чињеници да се бугарски богослови уз благослов патријарха Данила шаљу у Русију како би наставили школовање на тамошњим богословским факултетима и институтима. Иако је тужилаштво врло брзо одговорило Петковој, називајући такве информације о патријрху „лажима“ и „манипулацијама“, она је наставила свој пропгандни рат против првојерарха БПЦ (овде).

Током лета је и Цариградска патријаршија напала бугарског патријарха у свом гласилу Orthodox Times. Аутор текста, јеромонах Никита из светогорског манастира Пантократора, жестоко је критиковао патријарха Данила због односа који има према тзв. ПЦУ, као и због његовог наводног ниподаштавајућег односа према светогорском монаштву. У овом тексту пропагандно-памфлетског карактера, бугарски патријарх се оптужује да је прихватио „лажну“ еклисиологију Руске цркве, те да БПЦ због страха од Москве није признала „аутокефалну“ тзв. ПЦУ.

Представљајући патријарха Данила као пуког послушника РПЦ, јеромонах Никита га критикује што ни после годину дана од избора није дошао у канонску посету патријарху Вартоломеју. Истовремено, овај светогорски монах оптужује бугарског патријарха да преувеличава случајеве насиља које примењују присталице тзв. ПЦУ, те да занемарује да случајеве „напада на свештенике Руске православне цркве Украјине (УПЦ Московског патријархата, прим аут)“, иако их „не треба оправдати, треба их разумети у контексту дубоког бола украјинског народа према онима који подржавају убице њихове деце“ (овде).

Бугарски патријарх је у скорашњем разговор са водитељем једног популарног бугарског подкаста (овде) врло смирено и мудро одговорио својим клеветнцима на оптужбе да су његове симпатије на страни Москве, а не Цариграда. „Ја нисам чуо ни оправдање, нити доказе за такве тврдње“, вели патријарх Данило и додаје: „Претпостављам да их шире људи којима је нелагодно када међу другима владају разумевање и љубав. Они траже повод да то наруше“.

Што се тиче непризнавања тзв. ПЦУ од стране БПЦ, патријарх је истакао, да „једанаест од петнаест Помесних Цркава није признало ову црквену структуру, коју je основао цариградски патријарх“ и већ то „сведочи о постојању канонских препрека“ за њено признање.

У интервјуу који је дао на годишњицу избора за патријарха (овде), 29. јуна ове године, патријарх Данило је истакао да БПЦ није прекинула литургијско општење са оним помесним Црквама које су признале тзв. ПЦУ и да такав „разумни приступ омогућава да се превлада подела“ која сада постоји у Православној цркви. Истовремено, патријарх Данило је приметио да је у почетку читав низ светогорских манастира примао представнике тзв. ПЦУ, а да данас већина њих то не чини, јер, имеђу осталог, види насиље које та структура примењује према верницима и клиру канонске УПЦ МП како би се домогла њених храмова.

Крајњи циљ

Да фанариотска струја у БПЦ, на челу са пловдивским митрполитом Николајем, у дискредитацији патријарха Данила користи методе које су опробане још почетком 90-тих година прошлог века, види се по томе што се оспорава и легалност његовог избора за патријарха.

Наиме, исто онако како су почетком 90-тих, пре свих, митрополит Пимен и јеромонах Христофор (Сибев), уз подршку нових прозападних власти из Савеза демократских снага, оспоравали регуларност избор патријарха Максима од 1971. године, због наводног мешања совјетских власти, па су због тога изазвали велики дугогодишњи раскол у Бугарској цркви (овде), тако и данас противници патријарха Данила оспоравају регуларност његовог избора због канонски наводно спорног статуса једног члана Изборног сабора.

Реч је о садашњем викарном епископу Клименту (Страхилову), који је учествовао у раду Изборног сабора у јуну 2024. године као делегат бугарског светогорског манастира Зографа (овде, овде).  Он је након тога, у децембру 2024. године, изабран за викарног епископа БПЦ за Канаду, САД и Аустралију, а да пре тога није, по речима противника патријарха Данила, добио канонски отпуст из Цариградске патријаршије, већ само благослов игумана Зографа, што је Синод БПЦ сматрао довољним за његов избор за викарног епископа Бугарске цркве.

Иначе, занимљиво је да је Климент поставаљен за викарног епископа на место коме се својевремено надао напред поменути архимандрит Дионисије, један од предводника медијске кампање против патријарха Данила (овде).

Крајњи циљ патријархових противника није оспоравање канонске ваљаности Климентовог избора за викарног епископа, него оспоравање валидност његовог чланства у Изборном сабору, мада за то не постоји никакав основ, пошто је тадашњи јеромонах Климент учествовао у раду Изборног сабора као делегат Зографа, а за то му је био довољан благослов игумана овог светогорског манастира.

Уколико би успела у овом науму, фанариотска струја у БПЦ би добила аргумент за преиспитивање избора патријарха Данила. Притом, погрешно је мислити да је смена или ревизија избора патријарха Данила сама по себи циљ ове групе епископа БПЦ. Пошто делују у координацији са Цариградском патријаршијом, а преко ње и са оним западним политичким круговима које руководе Фанаром, ови епископи БПЦ у коначници представљају само средство притиска на патријарха Данила и Синод БПЦ, не би ли се од њих издејствовала промена досадашње канонски јасне и чврсте позиције према тзв. ПЦУ.

Посматрач који се држи устаљених стереотипа када оцењује поједине појаве, тешко може разумети да су епископи фанариотске, а то би значили и глобалистичке струје у БПЦ, често најгласнији заступници великобугарских ставова. Једном речју, Цариградска патријаршија је преузела тактику својих световних ментора, па подржава све што може срушити јединство Православне Цркве и њен вековни канонски поредак, како би се у условима таквог хаоса њен првојерарх лакше наметнуо као источни папа.

Тако се незванични вођа фанариотске струје у БПЦ, пловдивски митрополит Николај, јавно залаже за измену места БПЦ у Диптиху Православне цркве. Наиме, он и његови истомишљеници се залажу да све помесне Цркве прихвате да је БПЦ стекла аутокефалност још 927. године, чиме би Бугарска црква у редоследу помињања Помесних Цркава дошла испред Руске и Српске цркве (овде).

Бугарски епископи блиски Фанару очекују да им патријарх Вартоломеј учини ову „контрауслугу“ за признање тзв. ПЦУ од стране Бугарске цркве, уколико би се наравно домогли власти у БПЦ или уколико њихов притисак на патријарха и Синод уроди плодом, па ови измене досадашњи курс.

Један други припадник фанариотске струје, напред помињани критичар патријарха Данила архимандрит Никанор (Мишков), уочи избора новог владике дебарско-кичевског Македонске цркве упутио је отворено писмо архиепископу Стефану у коме је од првојерарха Македонске цркве тражио да се за новог владику изабере игуман Бигорског манастира Партеније (Фидановски), познат по својим истовремено пробугарским и фанариотским ставовима. Овакво мешање буграског клирика у послове друге аутокефалне помесне Цркве одмах је јавно осудио патријарх Данило (овде).

И док патријарх Данило покушава да очува добре односе са свим Помесним црквама, епископи-фанариоти чине све да отежају положај бугарском патријарху и покваре односе Бугарске цркве са другим словенским православним Црквама, а пре свега са Руском црквом. Искључиво с тим циљем је митрополит пловдивски Николај у марту ове године произвео у чин архимандрита Петра Јермејева, инчае рашчињеног клирика Руске цркве (овде).

Игра на „старокалендарце“

Као што Фанар игра на различите „карте“ не би ли остварио своје вишевековне источнопапистичке претензије, тако и Колективни запад врши притисак на Бугарску цркву, с циљем њеног слабљења и потчињавања, не само посредством Цариградске патријаршије, већ и другим средствима која му стоје на располагању у Бугарској. Полазећи од тога да догађаји из периода 1992-2005. показују да у Бугарској постоје реални предуслови за изазивање озбиљног црквеног раскола, Колективни запад из врло прагматичних разлога не подстиче раскол само „играњем“ на фанариотску струју у епископату БПЦ, већ и злоупотребом старокалендарског раскола.

С тим у вези,  Касациони суд Бугарске је 16. децембра 2024. године донео одлуку којом је наложио да се у Регистар вероисповести упише и тзв. Бугарска православна старокалендарска црква (овде, овде). Тиме је Касациони суд преиначио одлуке Градског суда Софије и Апелационог суда и прихватио мишљење Европског суда за људска права из Стразбура, садржано у пресуди из 2010. године (као и у пресуди истог Суда од 2021. године), којом се од Бугарске тражило да измени тадашњи Закон о вероисповестима и омогући регистрацију више од једне православне цркве (овде, овде).

Свесни опасности које оваква одлука Касационог суда може произвести по јединство не само канонске Бугарске Православне Цркве, већ и бугарског народа у целини, посланици Собрања (186 од укупно 240 посланика) су 31. јануара изменили постојећи Закон о вероисповестима. Изменама је предвиђено да само канонска Бугарска црква може користити у називу реч „православна“, а да су друге регистроване црквене организације дужне да у року од два месеца измене своје акте, јер ће у супротном бити брисане из регистра (овде, овде, овде).

Један од најжешћих критичара овакве законске измене био је посланик Демократске партије Атанас Славов. Реч је о познатом уставном правнику и политичару, који је као министар правде 2023. године предводио акцију отимања имовине Подворју РПЦ у Софији. Славов је и познат као писац бројних текстова и једне недавно објављене књиге (овде, овде, овде), у којима пропагира тезу о постојању, од времена Критског сабора, „два политичка света у Православљу“ – „демократског“ и „цивилизованог“ оличеног у Цариградској патријаршији и „аутократског“ и „неоимператорског“ оличеног у Руској Православној Цркви.

Славов истовремено напада Бугарску цркву да „све више потпада под утицај одговарајућих антиевропских и ултраконзервативних токова“, чији је предводници Руска црква и руска држава (овде).

Свој глас против измена Закона о вероисповестима одмах је подигао и Савет Европе (овде). С тим у вези, занимљиво је истаћи да је представник Бугарске у Суду за људска права у Стразбуру, као органу Савета Европе, од 2015. до 2024. године био Јонко Грозев (овде), чији је партнер у адвокатској канцеларији био девет година заступник тзв. Бугарске православне старокалендарске цркве (овде).

Последњи удар на јединство православља у Бугарској од стране неолибералне судократије, коју и у Бугарској оптужују да је обилато „подмазивана“ Сорошевим парама (овде), дошао је током лета, када је Градски суд у Софији одбио захтев тужилаштва да овај Суд правно ликвидира тзв. Бугарску православну старокалендарску цркву, пошто у року од два месеца није свој назив усагласила са одредбама измењеног Закона о вероисповестима (овде).

Тим поводом је у бугарским медијима примећено да је судија Градског суда у Софији који је донео овакву одлуку, Светослав Василев, члан „изразито лобистички и политички зависне“ струковне организације – Савез судија Бугарске. Занимљиво је да су утицајни чланови ове организације и троје судија Касационог суда које су у децембру прошле године донели одлуку о упису „старокалендараца“ у Регистар вероисповести (овде).

Када је аутор овај текст већ привео крају, медији су објавили две врло индикативне вести. Према првој вести, у Синоду Бугарске цркве недавно се одлучивало да ли ће патријарх Данило присуствовати једној значајној црквеној свечаности у Солуну, 29. и 30. септембра. Ово гласање на једно наочиглед бенигну тему, потврдило је да у бугарском епископату постоје два јасно одвојена блока. Наиме, за одлазак патријарха на свечаност Солун, којој ће иначе присуствовати и патријарх Вартоломеј, подржало је осам, док је против било пет епископа и то управо оних пет који су у мају 2024. године у Истанбулу први пут саслуживали са представницима тзв. ПЦУ (овде).

Из друге вести сазнаје се да је на поменутом скупу у Солуну дошло до сусрета и врло садржајног једночасовног разговора између патријарха Данила и Вартоломеја (овде).

Да је Цариградска патријаршија ових дана у својеврсној офанзиви на бугарском правцу види се по томе што се патријарх Вартоломеј пре неки дан срео и са бугарским премијером, честитавши му том приликом још један успешан акт одрицања од државне суверености, улазак Бугарске у еврозону (овде). Сама по себи оваква офанзива Цариградске патријаршије не би требало да нарочито ослаби позицију бугарског патријарха и синодске већине, нити да утиче на промену њихових досадашњих ставова по питању тзв. ПЦУ. Положај патријарха и синодске већине се може озбиљно погоршати тек уколико се и бугарски државни врх буде приближио ставовима Фанара, те промени досадашњи свој однос према патријарху БПЦ.

---

Извор: Нови Стандард