Глобалистички удар на Православље (4) – Српска црква

Први део текста који говори о молдавском случају је доступан ОВДЕ

Други део текста који говори о јерменском случају је доступан ОВДЕ

Трећи део текста који говори о бугарском случају је доступан ОВДЕ

Иако је из садржаја претходно обајвљених делова ове анализе, који су се односили на црквену ситуацију у Молдавији, Јерменији и Бугарској, већ довољно јасно да се аутор у њој бави спољним, политички мотивисаним нападима на поједине националне Цркве (Православну Цркву Молдавије Москвске патријаршије, дохаликодноску Јерменску Апостолску Цркву и Бугарску Православну Цркву) на геополитички значајном простору Балканско-црноморског и Закавкаског региона, није згорег да се на тај предметни оквир поново укаже и на почетку четвртог и последњег дела анализе који је посвећен глобалистичком удару на Српску Православну Цркву.

Следствено томе, у делу посвећеном СПЦ аутор се неће бавити или свако не примарно, озбиљним вишегодишњим унутрашњим канонско-организационим проблемима, теолошким размимоилажењима и из угла канона и светог Предања спорним праксама у Српској цркви. Уместо тога, аутор ће покушати да се стави у позицију савремене западне глобалистичке елите, те да из угла њене агенде и њених стратешких циљева маркира потенцијална „слаба места“ унутар СПЦ која могу бити искоришћена од стране поменутих структура.

Пошто су „слаба места“ у јерархијском организму Српске цркве, која могу бити потенцијално искоришћена у рату глобалиста против ове православне аутокефалне помесне Цркве, резултат, између осталог, и поједних ранијих канонски спорних одлука и ставова највиших органа Цркве, те одлуке ће бити превасходно тумачене у спољном кључу, односно из угла геополитичких интереса спољног противника Српске цркве, док ће њихова детаљнија канонска анализа, као и последице по унутрашњи живот СПЦ, овог пута изостати.

На линији ватре

Актуелна агенда западних глобалиста према појединим помесним православним црквама, као и Православљу уопште, пре свега је дефинисана под снажним утиском оног што се после 2014. године, а нарочито после 2022. године, десило у односима Колективног запада и Русије.

У великој мери изненађене оштрим и одлучним Путиновим суверенистичким и евроазијским заокретом, најављеним још 2007. године, западне глобалистичке елите су врло брзо покушале да детектују идејно исходиште таквог заокрета и пронашле су га у православљу. Тако је, између осталог, један од високо котираних и утицајних глобалиста, Карл Билт, 2014. године упозорио, да је „потцењен нови антизападни и антидекадентни Путинов курс“, који се „ослања на дубоко конзервативне православне идеје“ (овде).

Свесни тачности Хантингтоновог увида да управо православље обезбеђује Русији, али и другим православним земљама цивилизацијску другост у односу на Запад и еманципацију од културне колонијалнизације која се одвијала под видом модернизације и успостављања глобалне универзалне цивилизације, глобалисти су после 2014. године покренули прави крсташки рат против Руске Православне Цркве, али и оних аутокефалних православних Цркава које су с њом традиционално блиске.

Западни глобалисти су истовремено, уз помоћ појединих православних црквених структура, а пре свега, Цариградске патријаршије, започели конструисање посебног прозападног, прогресивног и демократског типа „православља“, као антитезе руском империјалном и аутократском „православљу“.

Прозападно „православље“ Фанара требало би, поред осталог, и да сузбије утицај Русије и Руске цркве унутар западног света, у конзервативним круговима САД и Европе, који је јачао према мери ресувренизације Русије, нарочито после 2014. године (овде, овде). Тако је створен садашњи раскол у васељенској Православној цркви, који  само потврђује тачност закључка Семјуела Хантингтона, да „правило уздржања од мешања у сукобе у другим цивилизацијама јесте први услов мира у мултицивилизацијском, мултиполарном свету“ (овде).

У таквим околностима Српска црква се због своје вишевековне присне везе са Руском црквом сасвим очекивано нашла на линији ватре овог, у правом смислу речи, цивилизацијског рата. Стога није случајно да је у години у којој је патријарх Вартоломеј неканонски формирао тзв. Православну цркву Украјине, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи и сарадник америчког Центра за анализу политике Источне Европе, генерал Бен Хоџис, оптужио СПЦ за „проруски малигни утицај“ (овде).

Врло брзо након почетка руске Специјалне војне операције у Украјини, у март 2022. године, Европски парламент (ЕУ) је донео Резолуцију у којој се истицало да ЕУ „примећује да се страно мешање такође може остварити утицајем и инструментализацијом верских института, као што је руски утицај у православним црквама, посебно у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини а посебно у њеном ентитету Републици Српској“.

Истом Резолуцијом СПЦ је нападнута због покушаја „да у земљама као што су Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина, посебно у ентитету Република Српска, промовише Русију као заштитницу традиционалних породичних вредности и ојача односе између државе и Цркве“ (овде, овде).

Једном речју, већ дужи низ година СПЦ је предмет синхронизованих напада западних глобалистичких елита и њихових локалних клијената, пре свега због своје блискости са Руском црквом, која је посведочена непризнавањем неканонске фанариотске творевине тзв. Православне цркве Украјине, усаглашеним радом на признању Македонске Православне Цркве и, на симболичком плану, посетом патријарха Порфирија и митрополита Иринеја (Буловића) Москви априла ове године.

Малигни руски утицај

Други разлог агресивне кампање коју западни глобалистички кругови воде против СПЦ јесте чињеница да је на насилно политички дезинтегрисаном српском националном простору (Србија, Црна Гора, Република Српска и територија бивше РСК), Српска црква једина јединствена српска национална установа. Она је притом успела да успешно одоли свим озбиљним искушењима децентрализације и дезинтеграције у првој и другој деценици 21. века.

Као таква, СПЦ располаже озбиљним кадровским и материјалним, а пре свега духовним ресурсима, помоћу којих може пресудно допринети очувању духовног и националног бића српског народа. Сасвим је разумљиво да се такав национални потенцијал Српске цркве не уклапа у планове западне глобалистичке елите, пошто је директно супротстављен њиховој намери да Србе на простору Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске и тзв. Републике Косово претопе у синтетичке политичке нације, као једине титуларе државности, и тако трајно осигурају контролу над овим регионом.

Стога се СПЦ у актима Европске уније, а пре свега њеног парламента, као и у изјавама високо позиционираних појединаца из САД и земаља ЕУ, оптужује и за „подизање етничких тензија у региону“, те његову „дестабилизацију“, као и за спољно „мешање у унутрашње ствари“ других држава (овде, овде, овде, овде). Само се поставља питање како то, примера ради, Црна Гора, може бити туђа држава са становишта Српске цркве.

Сходно пропагандним стандардима западне кенсел-културе, а у циљу потпуне маргинализације СПЦ из јавног живота балканских држава и њене дифамације, наводна деструктивна улога Српске цркве у међуетничким односима у региону по правилу се доводи у везу са „малигним руским утицајем“ и тобожњом намером Кремља да подстиче националне сукобе на Балкану.

Тако је у поменутој изјави из 2019. године амерички генерал Бен Хоџис поручио, да би у вези са коначним признањем тзв. Републике Косово, требало „помоћи Србији да се одупре притисцима Православне цркве везане за Русију“ (овде) Да се наводна деструктивна улога СПЦ у међуетничким односима на простору бивше Југославије по правилу доводи у везу са утицајем Русије на Српску цркву, види се из садржаја поменуте Резолуције Европског парламента, која је донета на почетку рата у Украјини (овде), али и из изјава критичара патријархове посете Москви априла ове године.

Патријарх Порфирије је тада нападнут због тога што је руском председнику поручио: „Наш став у вези с Косовом, Републиком Српском и Црном Гором, сматрам и осећам да зависи и од става Руске Федерације на глобалном нивоу. Моја жеља, и жеља већине у нашој Цркви, јесте да у будућности, ако дође до новог геополитичког прегруписавања, будемо блиски том руском окружењу, у руском свету“.

Наравно да су тада реакције стигле са оних адреса које садашњу политичку мапу Балкана, коју је исцртала НАТО агресија на српски народ, као и последичну доминатну евроатлантску геополитичку оријентацију региона, сматрају „свршеним чином“. Тако је тадашњи вршилац дужности министра спољних послова тзв. Косова Доника Гервала оценила, да „изјаве поглавара СПЦ у Москви подривају суверенитет Косова и подстичу нејединство у целом региону“.

Дословно преузимајући службени наратив западних глобалиста, Гервала је том приликом закључила: „Српска православна црква је кроз историју била део националистичких идеологија које су храниле ратове у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову 1990-их. Нажалост, то наслеђе траје и данас, кроз изјаве које вређају суседе, негирају реалност и покушавају да дестабилизују Балкан“. Из Министарства вањских послова Црне Горе поручено је да су патријархове изјаве у Москви „непримјерене и недопустиве“, јер се тичу „државних питања“, која искључиво спадају у надлежност државних органа Црне Гора, која је, како је с поносом наглашено, „чланица НАТО и кандидат за чланство у Европској унији“.

Иста стереотипна, европодобна реакција на патријархове речи упућене Владимиру Путину, стигла је из овдашњих либералних и фанариотских теолошких кругова. Наиме, некадашњи професор Православног богловског факултета из Београда и високи функционер Демократске странке Вукашин Милићевић је наведене патријархове речи оценио као „неодговорне“, пошто по њему „када је у питању начин на који се руска спољна политика и генерално њихов утицај прелама кроз наш регион, нема никакве сумње да је он деструктиван јер је јасно да Русији одговара отварање што је могуће више конфликтних тачака“ (овде).

Крајњи циљеви

Јавни напади на СПЦ, који су осмишљени у редовима западних глобалиста, имају за крајњи циљ промену садашњег курса црквеног врха, која би краткорочно требало да доведе до признања тзв. ПЦУ и последичног неминовног раскола између Српске и Руске цркве, а дугорочно и до преиспитивања националне улоге Српске цркве.

Таква промена је пре свега могућа у условима огромног спољног притиска на јерархију, који би, поред осталог, још више продубио постојеће поделе унутар епископата Српске цркве и врло могуће произвео расколе, што би у коначном збиру ослабило СПЦ и умањило њен друштвени утицај.

Притом, када се говори о изазивању раскола, увек би требало имати на уму да крајњи циљ глобалиста није потпуна дезинтеграција СПЦ, као и васељенске Православне цркве уопште, већ успостављање њиховог доминатног утицаја над Црквом, те су стога расколи само средство, у које западне политичке, обавештајне и пословне структуре дозирано улажу своје ресурсе (с тим у вези, занимиљив је случај овогодишњег обраћања бугарских старокалендараца члановима америчког Сената за помоћ у регистрацији ове „цркве“ у Бугарској, овде).

Такав приступ западних световних глобалистичких структура постаје разумљивији, када се погледа однос Ватикана, као религиозне глобалистичке структуре, према актуелном расколу у Православној цркви. Речју познатог неолибералног француског новинара и историчара Жан-Арно Дерена, „све хришћанске цркве поставиле су себи циљ да пронађу пут ка јединству. Папа Франциско и његов наследник Лав XIV показују уздржаност према Украјини, да не би православни свет изложили још већем ризику од великог раскола. Ствар је у томе, да се не уради ништа што би могло да буде повод за прекид односа“ (овде).

Слаба места

Споља подстицану дестабилизацију СПЦ олакшавају бројна „слаба места“ у њеном унутрашњем животу, која су се накупила током последње три и по деценије, као резултат деловања различитих фактора, а која су, у то не би требало имати сумње, западни глобалисти не само давно детектовали, већ и умногоме, на директан или индиректан начин, сами произвели. Реч је, између осталог, о следећим „слабим местима“ унутар СПЦ, која могу искористити западни глобалистички кругови у рату против православља.

(1) Пад титоистичког режима и сецесионистичко разбијање југословенске државе, Српска црква је дочекала, с једне стране, са тешким наслеђем комунистичког прогона, а с друге стране, у великој мери чврсто интегрисана у екуменистички покрет (као религиозне варијанте политичког глобализма) окупљен око Светског савета цркава (као уосталом и све православне помесне Цркве из земаља Варшавског пакта након Стаљинове смрти), те блиско везана за Атинску архиепископију и Цариградску патријаршију, а образовно и за бројне западне протестантске и римокатоличке богословске факултете.

Тешко наслеђе комунистичке репресије, и након пада титоизма оптерећивало је односе између јерархије, нарочито појединих епископа, и нових власти у Србији и Црној Гори, односно СРЈ (за разлику од Републике Српске). То је је у условима рата за југословенско наслеђе и међународних санкција свакако погодовало политичком Западу, јер је спречавало преко потребну хомогенизацију српског народа.

Када се овом додају по правилу архаичне политичке представе Колективног запада код већине наших тадашњих епископа, формиране током школовања у „слободном свету“, као и тамо стечени лични контакти, те њихов лични национални и политички максимализам, онда је јасно зашто је СПЦ, посредством својих тада најпознатијих и најугледнијих епископа који су пресудно креирали главни ток живота у Цркви, почев од протеста 1996/97. године, суштински стала уз ондашњу опозицију.

Следствено томе, ондашња стварна друштвено-политичка позиција СПЦ умногоме одудара од описа из једне скорашње анализе, који, чини се, пре изражава идеалну норму него стварност једног периода у историји наше Цркве: „Еквидистанца у односу на све установљене политичке организације током деведесетих и почетком двехиљадитих, коју је Црква установила руковођена пастирским и духовним ауторитетом патријарха Павла, показала се као једини могући начин њеног учествовања у узаврелој друштвеној динамици и као једини модел у којем задржава слободу за аутентично сведочење Христовог Јеванђеља целини народног бића, апстрахујући све различитости и сукобљености које су унутар тог националног организма постојале и истовремено наглашавајући одговорност самих учесника политичке утакмице за адекватну и закониту артикулацију својих идеја и циљева“ (овде).

Насупрот томе, ондашња грозничава потреба појединих епископа да учествују у друштвеном животу и да се скоро на дневном нивоу изјашњавају о бројним политичким питањима, омогућила је да партијске међусобице продру и унутар зидова Српске цркве, а да она, независно од званичне, углавном номиналне позиције, коју је пре свега оличавао патријарх Павле, буде увучена у партијску борбу (овде). Није случајно да је добар познавалац прилика у тадашњем српском епископату, Дејан Медаковић, још децембра 1995. године упозорио, да „у Србској цркви нема далековиде политике“, јер у епископату СПЦ, нажалост, нема јасне представе ни сопствене, нити националне будућности (овде).

Будући да су 90-е године истовремено биле и период велике обнове црквеног живота, тадашњи неофити, који данас чине окосницу клира и лаицитета СПЦ, углавном су своју идеалтипску представу друштвеног деловања Цркве, те односа Цркве и државе, формирали као некритичку рецепцију друштвеног ангажмана тадашњих водећих епископа СПЦ, не увиђајући историјску условљеност и ограниченост таквог ангажмана. Следствено томе, друштвени и политички стереотипи и предрасуде, које су генерације клирика и мирјана формирале током 90-их година, данас су погодни за спољну манипулацију у когнитивном рату који западни глобалисти воде против СПЦ.

(2) Подршку политичким променама које су уследиле након петооктобарског преврата, епископат СПЦ је после 2000. године покушао да компензује исправљањем различитих неправди које су Српској цркви нанете током Брозове владавине. Како је „у свету џабе, само сир у мишоловци“, наплата за исправљање историјских неправди дошла је врло брзо у виду спољних захтева да Српска црква прихвати нову „реалност“ на Косову и Метохији, као и у Црној Гори.

Викиликсове депеше откривају да се, пре свега, америчка дипломатија у периоду од 2005. до 2010. године отворено мешала у унутрашња питања СПЦ, дајући подршку појединим тада млађим епископима блиским Борису Тадићу и Демократској странци (пре свих се помињу владике Григорије, Иринеј (Добријевић) и Теодосије), а ускраћујући такву подршку појединим старијим „некооперативним“ владикама блиским Војиславу Коштуници и ДСС (овде).

Услед директног мешања ииностраног и домаћег политичког фактора, дошло је до неканонске и противуставне смене тадашњег епископа рашко-призренског Артемија, чиме је у Српској цркви отворена права Пандорина кутија. У следећих само пар година дошло је и до истонске „сеча кнезова“ унутар старијег дела епископата Српске цркве, која је до тада била незабележена у историји наше Цркве.

Данас се са основаношћу може закључити да се епископат СПЦ показао, нажалост, као неупоредиво кооперативнији према свим постпетооктобарском режимима, све до данас, као и њиховим западним менторима, него према Слободану Милошевићу у условима рата и међународне изолације.

Кооперативност из тог периода донела је СПЦ тешко наслеђе унутрашњих подела, али и блиских веза појединих епископа са западним глобалистичким елитама и њиховим локалним испоставама. То су свакако важна „слаба места“ на која у најновијим глобалистичким плановима дестабилизације СПЦ рачуна западни фактор.

(3) Почев од 90-их година прошлог века Српска црква је широм отворила врата својих богословских образовних установа за уплив оног што о. Дарко Ђого с правом назива „теологијом Мегалополиса“ (овде), која није ништа друго него једна „теолошка идеологија антинационалног“.

По томе што нацију и породицу сматра пуким социјалним конструктима, додуше из перспективе сопствене, евхаристијске „есхатологије“, „теологија Мегалополиса“ је само једна од верзија леволибералне идеологије западних глобалиста, која је у Српску цркву ушла, не случајно, у периоду глобалне хегемоније Колективног запада, пре свега, посредством теолошких канала Цариградске патријаршије.

Тако се Српска црква нашла у ситуацији, да после 2019. године буде на стварној линији ватре једног цивилизацијског рата, а да истовремено буде изнутра великим делом заробљена духом „теологије Мегалополиса“. Вукашин Милићевић и аутори окупљени око Теологије.нет (овде), као отворене испоставе Фанара, само су видљиви делић ових структура које су дубински премрежиле Цркву Светог Саве и које суштински немају ништа заједничког са богословљем оснивача Српске цркве.

Црква и протести

Дубока друштвена и политичка криза која већ годину дана потреса Србију, као што је јасно показала кризу ауторитета и моћи партијски заробљеног и иностраном интервенцијом десуверенизованог државног апарата, открила је озбиљне противречности које постоје у Српској цркви, а које су последица дугогодишњих лоших одговора на спољне изазове, једног, додуше тешког, времена.

И као што је државна власт услед бројних вишегодишњих погрешних одлука, успела да мобилише против себе и идеолошки дијаметрално супротне снаге, тако су се у заједничком фронту борбе против црквеног врха окупили сви они који се из различитих разлога нису слагали дугогодишњом политиком истог.

Управо је таква идејна хетерогеност како световног, тако и црквеног протестног покрета, њихова највећа мана и опасност. Јер, из идејне хетерогености по правилу не може настати ништа конструктивно. Истовремено је таква хетерогеност погодна за манипулацију од стране спољних непријатељских фактора. Уз то, идејна хетерогеност само потврђује да су линије видљивих подела, како у српском друштву, тако и у Српској цркви, запараво један ситуациони симулакрум.

Имајући у виду такву хетерогеност, није чудно што унутарцрквени протест, о чијој снази не би требало судити по месту и форми испољавања, има много неообновљенских елемената, који умногоме опомињу на антиинституционалне, „демократске“ и антимперијалне захтеве руских обновљенаца из времена бољшевичке револуције. Стога није случајно што се на удару неообновљенаца нашла институција патријарха (овде), али и сама архијерејска власт, онако како је она формирана током историје Цркве од Истока (овде).

С тим у вези, о. Дарко Ђого примећује, да заступници „теологије Мегалополиса“, у својој постмодерној пројекцији, сваку хијерархију увек поистовећују са насиљем (овде). Притом се мора рећи да се таква антиинституционална, неообновљенска идеологије појавила у крилу наше Цркве захваљујући претходном усвајању кључних антиимперијалних стереотипа, пре свих о. Александра Шмемана, и то не само од стране оних који би се могли означити као црквени либерали.

Ниподаштавање институционалне стране Цркве, захтеви за њеном неообновљенском реформом и релативизација канона и св. Предања, несумњиво су важна средства у рукама запдних глобалистичких кругова, којима могу ослабити ауторитет помесних православних Цркава и приморати их на кооперативност.

Потенцијал раскола

Као што је већ речено, расколи су један од важних инструменати дестабилизације у рукама спољних противника Православне цркве. Напред поменута „слаба места“ у унутрашњем животу Српске цркве могу потенцијално постати изворишта нових раскола.

Чини се да историја Српске цркве и нашег народа даје основа за тезу да је потенцијал евентуалног зилотског раскола, тј. раскола „здесна“, од стране оних који би бранили чистоте веру од погрешних одлука црквеног врха, доста слаб, пре свега због кључних менталитетских црта нашег народа и карактера његове вере. Иако спољним противницима Српске цркве, као и либералима унутар ње, свакако одговара да пасионирани браниоци чистоте вере напусте СПЦ и оду у раскол.

Незадовољни црквени либерали, иако бројни, немају духовну снагу да направе раскол, већ чекају повољне политичке прилике да поврате, засада само номинално изгубљене полуге утицаја у СПЦ. Нема сумње да они у спољним контактима, посебно посредством фанариотских канала, шаљу јасне поруке западним глобалистима да ће, уколико се домогну пресудног утицаја у СПЦ, реализовати њихов кључни захтев: признање тзв. ПЦУ.

Узимајући у обзир искуство тзв. Америчког раскола епископа Дионисија, највеће опасности од раскола долазе из дијаспоре, при чему мотиви за такав раскол не би били чисто црквени, већ једна мешавина национално-политичких и црквених разлога. Српски народ, не само у дијаспори, већ и у отаџбини, у много већем броју може да се „упеца“ у расколничку замку тезама о сергијанству и „удбаштву“ црквеног врха, као и издаји националних интереса, него позивима на одбрану догмата и канона Цркве.

Стога не би требало потцењивати опасност која долази од деловања појединих виших и нижих клирика Српске цркве у дијаспори, које је нарочито дошло до изражаја са почетком студентских и грађанских протеста у Србији, и чији су највидљивији представници свештеник Саша Петровић из СНО-а и протојереј Владислав Радујковић.

Поред унутрашњих слабости, противречности и подела, западни глобалисти у притисцима на СПЦ свакако користе и Фанар. Употреба Цариградске патријаршије је посебно згодна за поновно подстицање аутокефалистичких тежњи унутар СПЦ, пошто је трајни циљ фанариота да се Српска црква претвори у „Цркву Србије“. У том кључу треба тумачити и скорашњу посету председника Црне Горе Јакова Милатовића патријарху Вартоломеју (овде).

Све док су линије поделе унутар Српске цркве, а пре свега унутар њене јерархије један ситуациони симулакрум, наша Црква ће тешко постићи преко потребно начелно и трајно јединство у духу, без кога се тешко може трајно издржати на линији ватре, која ће по свему судећи бити само још врелија.

Једно је извесно, садашњи напади на СПЦ и институцију патријарха пре свега су средство притиска на црквени врх да промени свој досадашњи курс по питању признања тзв. ПЦУ, независно од конкретне мотивације појединих критичара. Притом не треба имати илузија да ће будући курс црквеног врха, посматрано из угла кључних циљева глобалистичке агенде према помесним православним Црквама, умногоме зависити од тога какви ће у будућности бити односи Србије и Русије, као и Србије и Колективног запада.

Историја Православне цркве показује да је таква динамика у односима између цркве и државе уобичајена за православни Исток. Духовне опасности које долазе од таквог односа, коју у најрадикалнијим формама могу добити вид цезаропапизма, у сваком случају су мање од јеретичке прелести западног папоцезарима као хиљадугодишњег стања Римокатоличке цркве.

К Р А Ј

---

Извор: Нови Стандард