Институт „Аспен“ о протестима против глобалистичке елите

Пре неколико недеља је утицајни think-tank институт Аспен наручио студију о протестима и немирима широм света и закључио следеће: „Срећом, протести нису реалан политички пројект способан да промени постојећи поредак и изгради алтернативу темељену на социјалној правди“.

Институт Аспен је познати глобални неолиберални think-tank, који усмерава предузетничку и финансијску олигархију у капиталистичком свету, а финансирају га фондације Carnegie Corporation, Rockefeller Brothers Fund i Ford Foundation. Финансира се и чланарином, наплаћује бројна предавања и семинаре а средства добија и непосредно из приватних донација. Међу члановима ћемо наћи политичке лидере, економисте, предузетнике и интелектуалце. У америчком одсеку су бивши државни секретари Медлин Олбрајт и Хилари Клинтон, актуални потпредседник Џозеф Бајден и многи други. Италијански одсек института воде бивши министар финансија Ђулио Тремонти и бивши премијер Енрико Лета а Аспен институт Италије окупља и бројне прредузетнике и челнике десног и левог центра, пише левичарски портал Contropiano.

Аспен се позабавио „стварањем заједничке платформе дубинског разумевања неидеолошког сценарија” и од Ивана Крастева, председника бугарског Центра за либералну стратегију (ЦЛС, Софија) и сталног члана бечког Института друштвених наука, наручио студију у којој овај типични експонент нове владајуће класе Источне Европе који се бави “либералним образовањем вођства” глобалној елити објашњава шта значе протести, често и насилни, са којима се олигархија морала суочити у протеклих неколико година.

ДОБА БЕЗ ИДЕОЛОГИЈА?

Иван Крастев у раду Глобални протести тврди да смо „ушли у једно ново доба у коме нема идеологије”, али је то уједно и доба које означава крај раздобља које се темељило на људским правима. Италијански аналитичар Данте Баронтини са позиције левице реплицира и каже да „постоји идеологија која осваја срца и душе, али је то је религија предфетиша капитализма, која се вратила због разочараности садашњицом”. „Побуне настају због економске кризе, погоршања животних услова, од збуњености и осећаја да више нема будућности, а још мање побољшања садашњости. Идеологија долази после тога као „објашњење” и „обећање.” То је разлог зашто смо у свету стигли до критичке тачке на којој нико не зна где да изгради историјски прелаз у неки други свет. Институту Аспен је циљ да сачува капитализам. Њихов став у идеолошком смислу је чврсто конзервативан. Они су свесни проблема, али свеједно настоје да сачувају ствари онаквим какве јесу”, каже Баронтини.

Осврт Ивана Крастева је врло занимљив, садржећи бројне аргументе којима поткрепљује своју тврдњу. Бавио се протестима у Европи, али и далеким земљама које са нама немају много заједничког, али је на свим је местима „пронашао исти дух времена, који неутралише стварну жељу за променом”.

По наруџби Аспена Крастев анализира протесне покрете издалека, али би се могло рећи и да превиђа бројне детаље. Погледајмо шта пише бугарски гуру неолибералног капитализма:

„На протестима који су се почели масовно одржавати или се још увек одржавају широм света, слогани су били неверојатно идентични. На све четири стране земаљске кугле протестанти су се обрушили против корупције у редовима елите, растућег раслојавања у економском смислу, мањка солидарности и социјалне правде, те против презира према људском животу. Демонстранти, за разлику од њихових очева револуционара, не теже насилном свргавању поретка. Нова генерација ‘индигнадоса’ у Грчкој, Шпанији, Италији, Украјини, Бразилу и Португалу не мисли да мења систем. Они не поседују темељно знање, категорије, ни културу да би могли да размишљају да је овај систем могуће срушити. Они нису у стању да замисле реалнији свет у коме би могли да живе, пре свега у политичком смислу. Овде је реч о револуцији без идеологије и јасно дефинисаних циљева. У недостатку политичке алтернативе проблем се решава експлозијом колективног моралног незадовољства. Ово можемо назвати пролазном грозницом, која нимало не плаши актуелну власт.”

ПРОТЕСТИ НЕИНФОРМИСАНИХ

Бугарски научник тврди да је „управљање светом превише сложен процес да би о њему одлучивали лабилни, несвесни и потпуно неинформисани људи”, дакле, они који излазе на „слободне изборе”. На савршено ироничан начин предлаже друштвене мреже као средство новог глобалног протеста против неправде:

„Нови покрети су замишљени као једна велика мрежа и они су уверени да могу да надвлају хијерархију, али су њима једино оружје избори, док су некад комунистима оружје биле мале револуционарне странке”.

Баронтини открива окрутну иронију човека који седи у свом луксузном апартману, ради за утицајни институт Аспен и притом на људе гледа као на мраве који су се заверили против капитала. Крастев је потпуно свестан ко управља, поседује и надзире мрежу. Све друштвене мреже кроз које ће тећи будући протести су у рукама приватног капитала и ниједна од њих није неутрални инструмент:

„Владе су брзо научиле да надзиру и манипулишу дигиталним универзумом. ‘Драги корисниче, ви сте забележени као учесник масовног скупа на коме се реметио јавни ред и мир!’, била је порука коју су на својим мобилним телефонима добијали украјински демонстранти у јануару, и то у тренутку кад је Врховна рада изгласала закон против јавних окупљања. Дакле, иста технологија која је људе извела на улице сад их упозорава да се врате кућама.”

Наравно, Крастев је нашао за сходно да нагласи „украјински случај” и Јануковича, али је заборавио на демонстранте и активисте покрета Occupy Wall Street, које је америчка влада третирала као терористе. Међутим, ипак је признао да је компанија Facebook створила профил „следбеника покрета” и проценила га на чак 25 милиона долара. Тај је пакет је сигурно купила или нека компанија која се бави циљаним рекламама или нека од америчких безбедносних агенција, а можда заједно и једни и други.

У САД и Шпаији владе су брзо препознале легитимност захтева демонстраната окупљених на трговима и улицама. Међутим, Крастев у свом раду каже:

„Лукава влада не би требало да на протесте одговори пендрецима. Ови протести нису нимало утицали на политику влада. Једино што се променило је начин на који су владе извештавале јавност о оном што чине. Данашњи сукоб је готово безопасан, што није био случај у револуционарним превирањима у 20. веку”.

Крастев наводи да се „ослонац данас тражи у давној прошлости, често у комунизму, али да нови протести као да намећу аполитичност и теже, условно речено, „сукобу” који нема никакве везе са револуционарним заносом из 19. и 20. века”. Можда се неки од судионика протесних скупова неће сложити са овом тврдњом, али Институт Аспен и бугарски аналитичар пишу:

„Данас систем као такав више никог не брине и револуција ником није на дневном реду. Данашњи радикални студенти воде бригу о томе како би сами уживали у систему, а не занима их сопствена природа и механизми који њима управљају. Не размишљајући у смислу друштвених група, ови млади људи имају заједничко искуство, али уједно и недостатак колективног идентитета, као и недостатак политичке културе”.

ПРОТЕСТИ ПОТРОШАЧА

Говорећи о протестима прошлог лета у Сао Паулу, бразилски аналитичар Пабло Ортеладо напомиње да су демонстранти истовремено слали две противречне поруке. Прво су извикивали да желе „боље јавне услуге”, да би потом говорили да „актуелна влада њих уопште не представља”. Ортеладо тврди да би се протести у Бразилу пре могли звати „протестима потрошача” него побуном револуционара и утописта.

Проблем је једноставан, јер ко у потпуности живи унутар система, он га осети као природно стање ствари и не тражи механизме за промену. Када услови живота постану неподношљиви, тада се почиње говорити о неправди коју чине „лопови на власти” и „касте”, те да су они криви што ништа не функционише у иначе „добром систему”. Крастев је то описао овако:

„Демонстранти су разјарени људи, воле да буду заједно и боре се заједно, али немају колективни пројекат. Они не верују у институције, али нису заинтересовани за преузимање власти. Они су мешавина жеља заједнице и искреног неукротивог индивидуализма.”

Институт Аспен са ужитком описује данашње демонстранте који делују као „незадовољни потрошачи” и повлаче се из политичког дискурса. Упоређује их са протестима из 19. века а на неки начин и с оним средњовековним, кад људи нису излазили на улице са жељом да свргну краља, него да га замене другим, прихватљивијим за њих и који ће учинити нешто у њихову корист.

„Не питајте демонстранте шта желе јер они знају смо оно што не желе. Њихова етика одбацивања може бити радикална, као у случају одбацивања капитализма на глобалном нивоу у случају покрета Occupy Wall Street или локалног и скромног протеста против нове железничке станице у Штутгарту. Међутим, принцип је исти: то је одустајање од било каквог политичког активизма и све је ограничено искључиво на противљење нечему. Протести могу да успеју не, али их разликује политички профил генералног „не”, а да би се изговорило то „не”, нису потребни лидери ни институције. Довољно је узети мобилни или бити на друштвеним мрежама”, стоји у анализи института Аспен.

РУГАЊЕ ЕЛИТЕ

Изгледа да се владајућа елита отворено изругује овом дефиницијом јер финансијска, предузетничка и политичка елита врло добро знају како да усмере и манипулишу протестима. Што је још горе, неолиберална тоталитарна елита у пензију шаље стару либералну демократију, чиме су избори изгубили сваки смисао, а државе суверенитет.

„Даље од самих протеста се не иде и сви су протести неразборити, а организацијски инструменти су поверени мрежи, приметан је недостатак колективног идентитета и политичког пројекта, међусобне везе су крхке и протести са тим карактеристикама немају шансе да угрозе власт. Успон политичког антагонизма је природна последица афирмације олигархије у демократском процесу. У новом добу демократије избори више не доминирају политичком сценом, а чак би се могло рећи да губе своју везу са будућности. Данас се на изборима суди прошлости и дугорочно немају никакву вриједност. Данашњи гласач има исту улогу као легендарни Павел Пичугин, популарни избацивач из ексклузивних руских ноћних клубова који је имао врховну моћ у одлучивању ко сме ући а ко не. Али исти тај Пичугин, једнако као и данашњи гласачи, није имао право гласа кад је у питању била музика која ће свирати у клубу. Данашњи протести су углавном у потрази за концептом, пука пракса без теорије. Они су доказ распрострањеног уверења да елита не влада у интересу народа и да изборно тело нема никакав утицај над њом. У Украјини, на пример, влада је у неколико наврата силом покушала да обузда протесте које су водили најреакционарније групе као Десни сектор и Самоодбрана Евромајдана. Кијев је пример да је успех оружане борбе уједно и смрт револуције без правих лидера. Због тога ће се и будући протести истопити као снег на првом сунцу”, наставља Иван Крастев.

Иако су сви досадашњи протести постигли слабе успехе, а бројни су били манипулисани, а многи ће вероватно то бити и у будућности, Крастев заборавља како може бити довољна само једна искра да се запали пожар, али кога ће контролисати и којим ће управљати неко ко се налази на дијаметрално супротној позицији од оних за које је писао ову анализу. Тад ће се један будући Тахрир тешко „истопити као први снег на сунцу”.

Са које год стране посматрали, кључно је имати пројекат, глобалну визију и научну критику капитализма, не да она буде само морална и да се онима које то не занима говори да „систем 1%-99% није ни моралан ни људски”. Једина ствар које се плаши владајућа елита је страшна могућност враћања комунизма. Није случајно да она свим силама настоји да сузбије ново ускрснуће „сатоне из Санкт Петербурга”, Октобарску револуцију која је касније прерасла у ослободилачки вихор од Хаване до Вијетнама, и широм света током 60-тих и 70-тих година прошлог века.

ИЗБОРИ УДАЉАВАЈУ РЕВОЛУЦИЈЕ

Крастев на крају постаје директан и тврди да „избори и протести управо и служе зато да што даље држе могућност било какве револуције која обећава потпуно другачију будућност”:

„Лако је открити мистерију масовних протеста. Они нису знак враћања револуције јер протести, једнако као и избори, управо и служе за то да револуцију држе што је даље могуће, једнако као и обећања о новој и другачијој будућности. Млади човек са завршеним факултетом данас није ‘нови пролетер’, будући да брка идеологију са својом визијом свијета. Он или гледа у нешто, а не види, или се куне да је видео нешто што не постоји. Револуцијама треба идеологија, а актуелни протести нису успели да понуде алтернативну визију будућности. Дакле, без идеологије нема ни револуције.“

Иако Крастев овдје меша „идеологију” и „визију света у будућности”, на крају протестима у последњих пет година ипак даје политичку димензију:

„Термин који би набоље одговарао актуелним протестима било би поређење са експлозијом политичке енергије каква је постојала у револуцијама 1848. Данас, исто као и онда, налазимо се на прекретници, само што се свет не успева покренути.”

„На нама је да се упитамо хоћемо ли се потрудити и препознати ствари, и дати прави одговор на конкретне проблеме. Можемо се задовољити и посредном подршком и надати се да протести ипак морају експлодирати, али ће они тад бити без могућности да било што промене. Стари теоретичари су знали да се власти може успешно супротставити само ако у главама постоји алтернатива за нови политички пројекат. Може се сањати и свет без институција, али он ће тешко икад да заживи”, коментар је на рад који је наручио институт Аспен од италијанског аналитичара Дантеа Баронтиниа.

Дакле, не буде ли слободољубиви свет имао сопствени пројекат, глобалну визију и истинску науллну критику капитализма, промене се неће ускоро указати на хоризонту, а управо то је сценарио коме се надају Крастев, институт Аспен и њихови финансијери из фондација Carnegie Corporation, Rockefeller Brothers Fund и Ford Foundation, те бројни други „приватни донатори”. Искрено се треба надати да тако ипак неће бити и да се један будући Тахрир, Ocupy или Indignados неће „истопити као први снег на сунцу”.

Извор: Advance