Концентрациони логор будућности

Смањење ресурса и количине хране, уз повећање јаза између најбогатије и најсиромашније петине светског становништва на 100:1, могли би да изазову бунт грађана. 

Проблем је још већи због чињенице да нико нема намеру да се ослободи стеченог – богаташи сматрају да заслужују да буду још богатији. Зато је могућ рат који нико није предвиђао: тотални рат „свих против свих“. „До тог рата не би дошло због могућности да сви људи међусобно мрежно комуницирају, како је предвиђао Никола Тесла, нити због нарасле моћи супротстављених великих сила, него због глади проистекле из похлепе квантитативне цивилизације. Уосталом, сваки скуп о релацији Север-Југ завршен је неуспехом и одлукама да се смање давања сиромашним земљама.

Наравно, креатори „новог светског поретка“ предвидели су могућност побуне гладних. Стога непрестано вежбају употребу најсавременијих „неубојних оружја“ на демонстрантима који се супротстављају глобализму. Интернационалне полиције, којих ће бити све више, све док се полицајци не присете да су део сиротиње, а не богаташа, већ користе средства за блокирање, омамљивање, заслепљивање и сваковрсно онеспособљавање демонстраната.

Рич Гарсија, представник лабораторије у ваздухопловној бази Киртланд у Новом Мексику, и Џорџ П. Фентон, директор пројекта оружја заснованог на електромагнетној енергији, најавили су ново неубојно оружје „које не убија, него само изазива снажан бол“. „Хумано оружје за будуће акције“ ствара буку која дезоријентише, звуке јаког интензитета који изазивају болове, непријатне мирисе и иритацију коже. Реч је о „строб“ светлима, оружју које изазива мучнину, електричним пиштољима, пиштољима пуњеним лепком, пенастим бомбама, мрежама за хватање људи итд. Већ су употребљавана тзв. неубојна електромагнетна оружја (микроталасно у Ираку и радио-фреквентно у Кувајту), а систем ХААРП са Аљаске стално прети људском роду јер може разним облицима енергије да обухвати планету.

И поред успостављене контроле, пропале или ослабљене државе могу да изазову нестабилност, унутрашњи сукоб и хуманитарне кризе унутар региона где Сједињене Државе имају виталне или важне интересе. Тако пише у чувеном четворогодишњем извештају (Qуадренниал Дефенсе Ревиеw – QДР) прочитаном у мају 1997. у Пентагону. Један цитат из тог извештаја је индиректно занимљив и грађанима Србије: „Као што смо видели у Сомалији и претходној Југославији, те како видимо данас у земљама од Албаније до Заира, неке владе ће изгубити способност да одржавају јавни ред и обезбеђују потребе свог народа, што ће створити услове за грађанске немире, глад, масовне миграције преко међународних граница, за агресивна дејства суседних држава или чак масовно убијање“.

Осим глади, постоје и други изазови и претње који ће утицати на будућност света. Већ сада се зна да се природни извори (ваздух, вода и земља) троше 20 одсто брже него што могу да се обнове и да ће на крају пете деценије овог века њихова потрошња достићи чак 220 одсто. Најразвијеније државе најмање поштују Земљу и, што је још опасније, највише злоупотребљавају климу у ратне сврхе. На самиту Уједињених нација о планети Земљи, одржаном 27. јуна 1997, Сједињене Државе су проглашене за највећег загађивача на планети.

Осим САД, на листи највећих криваца за 60 одсто свих загађења су: Немачка, Русија, Јапан, Бразил, Јужноафричка унија, Индија, Индонезија и Кина. На пример, САД највећи су загађивачи атмосфере, а одбијају, за разлику од европских земаља, да потпишу међународни споразум о смањивању лучења угљен-диоксида, чије се постојање и настајање сматра главним изазивачем еколошких драма (према подацима од 20. децембра 1997. САД испуштају највише угљен-диоксида у свету: 5.228 милиона тона, Кина – 3.006, Русија – 1.547…). 

Зато је Галус Кадоно, шеф швајцарске еколошке фондације „Греина“, изјавио за „Фајненшел тајмс“ да је лицемерно да се резултати људских недела и сакаћење природних извора егзистенције и даље називају „природним непогодама“.

„Западна друштва се више не виде јасно у огледалу будућности; она изгледају опседнута незапоследношћу, оболела од неизвесности, застрашена шоком нових технологија, збуњена мондијализацијом привреде, заокупљена пропадањем околине и веома обесхрабрена убрзаном корупцијом. Штавише, бујање ‘етничких ратова’ шири над тим друштвима задах гриже савести и осећање мучнине.“

Пета раса и космичко смеће 

О томе како ће изгледати свет убудуће може се сазнати од Олдоса Хакслија, једног од гуруа „Њу ејџа“, познатог заговорника Основног програма, који је настао у клиници Тејвисток. Наиме, он се 1961. године, на предавању које је спонзорисао „Глас Америке“, јавно гласило америчког Стејт департмента, у Калифорнијској медицинској школи у Сан Франциску обратио групи лекара, психијатара и владиних административаца речима: „У следећој генерацији или ту отприлике, фармаколошки ће се уређивати да људи воле своје робовање и производити, тако рећи, диктатуре без суза.

Произаћи ће нека врста безболног концентрационог логора за читава друштва, тако да ће људима у ствари бити одузета њихова слобода, али ће радо уживати у томе, јер ће бити одвраћени од било какве жеље за побуном – пропагандом, ‘испирањем мозга’ и идиотизацијом појачаном фармаколошким средствима. И то ће изгледа бити крајња револуција“.

Слично је писао Тревор Ревенскрофт. Тврдио је да је француски адвокат Морис Жоли, посвећеник древног реда розенкројцера, васкрснуо идеје Макијавелија и да је предвиђајући масовне комуникације и нове технологије за скоро тренутну контролу над политичким и економским животом упозорио човечанство да „настаје нови тип цезаризма“:

„Говорићемо са људима по улицама и трговима и учити их да преузму онај поглед на политичка питања који нам је у том тренутку потребан. Јер оно што владар каже шири се кроз земљу попут неконтролисаног пожара, глас народа то носи на сва четири ветра. Ми ћемо изазивати немире, сукобе и мржњу у читавој Европи и према томе по другим континентима. У сваком тренутку бићемо у положају да створимо нове нереде како нам се прохте, или да успоставимо стари поредак. Непопустљиво ћемо тровати односе између народа и држава у свим крајевима. Завишћу и мржњом, сукобима и ратом, чак и ширењем глади, оскудице и зараза, дотераћемо људе у такав теснац да ће им једини излаз бити у тоталној предаји нашој власти.“

Ипак, чини се да је најопасније схватање теозофа Јелене Рерих у вези са доминантном пасом на планети – „петом расом“, коју је назвала „космичко смеће“. Она је посебно нагласила: „Ви питате да ли ми још треба да се боримо са људима? „а ли су сви људи наши непријатељи?

Одговорићу, да ми треба увек да се боримо против зла у свим његовим појавним облицима. Па, пошто је сада на Земљи већина људи носилац зла, то значи да имамо и много противника“.

Назире се и оптимистичка варијанта извесније будућности. Нобеловац Ричард Смоли са Универзитета Рајс и Геил Пергамит и Крис Петерсон из Института Форсајт (САД) тврде: „Нанотехнологије ће поправити све штете индустријске револуције. Предности нанотехнологије: самосклапање производа широке потрошње, израда рачунара милијардама пута бржих од садашњих, необични проналасци, безбедна и свима доступна путовања у космос, искорењивање болести и старости, ишчезнуће свих врста загађења чишћењем упрљане околине, стварање молекуларне хране која ће истиснути глад, оживљавање изумрлих биљних и животињских врста, припремање услова за живот на другим планетама итд.“

Управљачка елита

После свега што се догодило од 1905. године када је Сергеи Нилус објавио најконтроверзнију, најзначајнију, најопаснију и најпроблематичнију књигу 20. века, под насловом Протоколи сионских мудраца, многи људи, чак и експерти за стратешку аналитику, не успевају да проникну у сферу „владања из сенке“. Испоставило се да је то изузетно важно. Недостатак информација о религијама, масонерији и погубности квантитативног приступа животу изазвао је свеопште мистификовање, а најтајанственији су креатори „новог светског поретка“ и њихов перфидни механизам за уређивање.

Све наведено личи на „господарење из сенке“, а тзв. нови светски поредак је дело моћних инструмената одабраних у кулоарима „светске елите“. Инструменти, по свему судећи, могу да буду појединци, групе, организације и државе. Зато су приче о папству и масонима толико мистификоване да се људи с времена на време питају да ли масони уопште постоје и како би папа могао да буде зао. Чини се да су ниске страсти и људска пакост мотивисали неког да измисли некакве протоколе не би ли се још више замутиле политичке, религијске и информационе воде. С друге стране, занимљиво је да се много тога догађа у складу са „Протоколима“.

На пример, на значајне друштвене положаје, према ставовима из Протокола, постављају се две врсте људи: непоштени а паметни, и поштени а глупи. Први увек управљају другима. Првима управљају „владари из сенке“ и мењају их кад им се прохте, а они немају ослонац за заштиту од смењивања и не буне се, будући да су с „путером на глави“. Са најзначајнијих скупова нема записа, ни трагова за историју. Документи су недоречени, бесмислени и полуписмени: пишу их пробрани према критеријуму послушности.

Пошто се масонима приписује значајна улога у креирању тзв. новог светског поретка, све што се догађа може да се посматра и кроз призму засновану на информацијама о наднационалистима. Повод може да буде и посета Сарајеву Ота фон Хабсбурга, потомка аустријске круне. Он је 4. априла 1997. дошао у главни град Босне и Херцеговине као члан делегације Европског парламента да би разговарао о жељи становника да се укључе у Европску унију. На основу писања Мајкла Бејџента, Ричарда Лија и Хенрија Линколна, Ото фон Хабсбург је био титуларни Војвода од Лорене и краљ Јерусалима.

Глобална команда 

О планетарној влади, која очигледно управља светским трендовима, међу првима је писао Ричард Гаднер за Фореигн Аффаирс још априла 1974. године: „Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље ОУН и не опуномоћимо Светски суд да има највећу власт, неће бити прогреса… Неопходно је проширити домен деловања оружаних снага ОУН, на све секторе светских сукобишта, у којима ће такве снаге имати задатак патролирања интернационалним граничним и осталим демаркационим линијама, уз надзор слободних демократских избора у свим земљама и уз верификацију спровођења политике оружаног немешања“.

Мада многи догађаји потврђују Гарднерове речи, није лако разумети политичка збивања будући да између нивоа на којима раде Карлос Вестендорп, Жак Клајн, Волфганг Петрич, Михаел Штајнер и Бернар Кушнер и главних креатора светских збивања има најмање пет хијерархијских нивоа којима суверено и самоуверено владају краљица Елизабета Друга, породице Ротшилд, Рокфелер, Форд, Карнеги и Ањели, затим Хенри Кисинџер, Збигњев Бжежински, Сајрус Венс, Ричард Холбрук, Ричард Гарднер, Војвода од Кента, Ендру Вилоубај, Нинијан Берти… 

Наравно, постаје логично да неко издаје налоге Краљици Елизабети, папи, Ротшилдима и Рокфелерима и да о њему или њима нико никад неће сазнати неку информацију. Све чешће се обелодањују подаци о друштвима и институцијама велике моћи, попут „Трилатералне комисије“, Групе „Билдерберг“, „Илумината“, Реда „Лобања и кости“, „Друштва ходочасника“, „Круга“, „Круга иницираних“, „Бохемијанског клуба“, „1001 клуба, „Реда подвезице“, „Гувернера Феда“, чији припадници тврде да нису у тајним, већ у јавним друштвима која „само имају своје тајне“.

Иначе, Хенри Кисинџер је на састанку „Билдерберга“ у Евијану (Француска), 1991. године, изјавио: „Оно чега се сви људи, без изузетка, плаше је непознато. Сви се плаше непознатог. Када се буду суочили с оваквом врстом опасности људи ће се нерадо, али ипак добровољно, одрицати својих грађанских права у корист заштите, коју ће им понудити Светска влада“. Зар није суштински исте речи изговорио Олдос Хаксли у Калифорнијској медицинској школи у Сан Франциску 1961. године?

Аналитичари сматрају да је светска финансијска криза, изазвана 2008. године, иницирана с намером да као логичан исход произађе жеља свих Земљана за формирањем „светске владе“, будући да ће свет после кризе изгледати безнадно. С друге стране, све што се догађа намеће закључак да је „нови светски поредак“, институционално, у потпуности обликован. Најбоља потврда за то су речи Збигњева Бжежинског, бившег високог државног функционера САД, упућене новинарима 2002. године: „Све институције Новог светског поретка су ту. Оно што ја не знам је: кад ћете то увидети“.

Многи политички конци су невидљиви, али су, на основу информација и њиховог значаја, познати центри (Лондон, Њујорк, Вашингтон, Брисел, Берлин…) из којих се повлаче. Зар не показује довољно вест од 2. јула 1997: „На захтев Сједињених Држава Светска банка није дала зајам Хрватској“. Многи су помислили: Светска банка није само америчка. Можда је бољи пример информација да „Боинг“, на основу одобрења Федералне трговинске комисије (ФТЦ), купује Мекдонел Даглас. Важно је знати да „Боинг“ ради за Пентагон и Насу, а да је већ откупио авионске компаније „Континентал“, „Америкен“ и „Делта“.

Све то личи на обични бизнис, али није. У освајању једног од тржишта арбитрирају, јавно или тајно, готово је извесно, многи из наведеног „креативног тима“, мада наводно на супротстављеним странама седе Џорџ Буш, Тони Блер, Жак Ширак, Герхард Шредер…

Сценарији мултинационалних корпорација веома често зависе од интереса на неким другим нивоима. Иако многи, попут Олега Платонова, сматрају да масони владају светом, мора се признати да то јесте и није тако… 

Уосталом, британска парламентарна комисија предложила је да се 349.213 чланова из 8.650 британских ложа упише у званичан регистар доступан јавности. Ти и такви не владају светом, али су њихове везе довољне за тајну повезаност и волшебно напредовање, што доприноси светском (не)реду – оном што лорд Дејвид Овен сматра да је ред. Наиме, средином јула 1994. познати лорд је за „Сандеј тајмс“ изјавио: „Ако се нови савез Истока и Запада одржи, наше крхке наде у нови светски поредак, који се уздиже из пепела хладног рата, могле би ипак бити остварене“. Тај савез, који је функционисао и почетком 2012. године, једино нису препознали Срби.

У борби за превласт у новом поретку света овог пута се бирају средства. То су, углавном, легалне и легитимне међународне институције чијим се саставом такође показује „ко је ко у свету“. Никад се у историји нису тако често састајали државници САД, Русије, Немачке, Француске и Велике Британије. На пример, Борис Јељцин се сусрео са Хелмутом Колом седам пута у току пет година своје владавине Русијом, са Билом Клинтоном – шест пута, са председницима Француске Франсоа Митераном и Жаком Шираком – три пута, и са британским премијером Џоном Мејџором – три пута.

Новина су и релативно чести телефонски разговори и преписка из Москве са Вашингтоном (девет пута), Боном (пет пута), Паризом (три пута) и Лондоном (два пута). Још чешћи су били сусрети дипломата Велике Британије, САД, Немачке и Француске, с повременим излетима до Токија.

„Група-7″, затим „Г-7+1″ а сада „Г-8″ састајала се најмање једанпут годишње. Први састанак групе одржан је у Рамбујеу (Француска) 15-17. новембра 1975. године. Уследио је низ састанака до „југословенске кризе“ на којима је расправљано и о судбини СФР Југославије. Састанци су одржани у Сан Хуану, Лондону, Бону, Токију, Венецији…

Сваке године по један у земљама чланицама „Групе-8″. За Србе и Србију састанци Групе су постајали све важнији како се приближавала 1989. година, која је означила почетак физичког стварања „новог светског поретка“. Ништа мање значајне нису биле године између 1979, када је папа Јован Павле Други дао сигнал за почетак припреме „новог светског поретка“, и 1989, када је подигнута „гвоздена завеса“, а потом срушен „Берлински зид“ и волшебно нестао Варшавски уговор.

Најважнији састанци везани за српску, а затим и за светску судбину одржани су у Паризу (1989), Хјустону (1990), Лондону (1991), Минхену (1992), Токију (1993), Напуљу (1994), Халифаксу (1995), Лилу и Москви (1996), Денверу (1997), Лондону (1998), Келну (1999), Нагоји на Окинави (2000), Ђенови (2001), канадском одмаралишту Кананаскис (2002), француској бањи Евијан (2003), Морском острву у држави Џорџији, у Сједињеним Државама (2004), Хотелу „Глиниглс“ у Шкотској (2005), Санкт Петербургу (2006), Хајлигендаму у Немачкој (2007), у месту Тојако крај Куала Лумпура, у Малезији (2008), Аквили у Италији (2009), Хантсвилу у близини Торонта, у Канади (2010), и Довилу у Француској (2011).

Многи сматрају да је „Г-8″ светска влада, али састав групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Канада, Италија, Јапан и Русија) и начин одлучивања не разликују се, осим по чешћим самитима, од Савета безбедности (сталне чланице: САД, Велика Британија, Француска, Русија и Кина), Натоа (САД, Велика Британија, Немачка, Канада, Италија, …, и Француска, у цивилној компоненти) и/или ад хоц формираних контакт-група (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Русија)…