В и к и п е д и а

Педесетих и шездесетих година прошлога века, по америчким стриповима о „суперхеројима“ рекламирали су се Розенкројцери (Rosicrucians).

Много што-шта ми тада као дечаку није било јасно, али ми та неодређена обећања утицајности и моћи нису ни најмање помагале да схватим Супермена, Бетмена или Капетана Америку, и друге необично костимиране типове, двојних идентитета.

У Европи, а поготову у Југославији, потреба за маскирањем сматрана је тада наопаком. Шта је имао Кларк Кент, новински репортер, да крије да је Надчовек, кадар да спаси цео свет?

Да је он заправо „Исус“ мени – у том узрасту, и с породичне предаје атеисти – није падало на памет.

Супермен је наводно могао све јер беше родом са Криптона, планете веће специфичне тежине од Земље. И он и други надјунаци надилазили су земност снагом, богатством или наднаравним вештинама. Као људи беху пак обични – обећање сваком америчком тинејџеру да се променом спољних околности мења све, па и он/она сами (постојала је, разуме се, и Супердевојка, Supergirl).

Својим личним особинама изнимни беху једино Super Villains („Надбарабе“).

Да су и стога зли, ни стрипови нису морали истицати. Јер, једно од главних мерила за добру оцену из владања беше је ли ученик well-adjusted (добро уклопљен, то јест подешен), или не.

Строј Америке морао је функционисати, а нарочито њени „хероји“. (И у СФРЈ су се „народни хероји“ поносили ордењем и положајем, избегавајући свако испољавање самосвојности. Јер, снажне личности међу њима беху још за време рата ликвидиране с леђа попут, рецимо, Саве Ковачевића.)

У Америци своје младости нисам, такође, разумевао ни параде Шрајнера (Shriners, „Чувари светилишта“) под фесовима, обучених у шалваре и јелеке. Фасцинацији Англа Оријентом само сам се чудио, немајући појма о суфијама и осталим источњачким езотеричким сектама. О масонским палатама по већим градовима, налик храму у Карнаку, поготову нисам размишљао, не знајући ништа о „слободним зидарима“ нити марећи за њих.
Тада су, наиме, вестерни славили истинске јунаке, заточнике Добра. Изнад сваког рачуна, ваљани и храбри јахали су такви под белим шеширима, а лоши и зли под црним. У тим сведеним morality plays („поучним игроказима“) – времена и подручја Залазећег сунца – гинуо је једино олош. Њиховом смрћу потврђиван је Живот, и – док би јахач попут Усамљеног ренџера (Lone Ranger) обављена посла нестајао спрам одјавне шпице – сви бисмо ликовали, учвршћени у свом осећању праведности.

Затим је изистински убијен „добри“ Кенеди. Удовица Жаклин, потом супруга Аристотела Оназиса, достојанстено је мучала док су јој деца стајала напуштена. Воренова комисија је лагала да је Председника убио самотни кукавац, бивши маринац, некадашњи пребег у СССР.

Да не буде забуне, сличне, све пресније лажи низале су се једна за другом при сваком deep event („дубоко узрочном догађају“) потом.

Но, да се наш боравак на Земљи и састоји од очигледне наставе и истинских испита – ма колико се неки трудили да све то надоместе књишким науком и контролисаном провером таквога „знања“ – те да је Америка прва масонска држава, Француска друга, а Србија трећа, као многи схватио сам позно. И да зграде по Београду под масонским симболима нису плод пуке, културолошке агресије или помодности, као ни сфинге испред карловачке Патријаршије, те пирамидални пилони испред Храма Светог Саве или пирамида испред САНУ, закључио сам не хотећи, суочен са расапом око себе – и покушајима „просветљених“ да га унесу и у мене.
Јер, ни Француска енциклопедија није настала из ведре жеље за Знањем, колико из намере да се оно зада. Ни слични подухвати Свештенства Смрти кроз целу нама познату историју нису имали за сврху да шире истинску спознају – таква будући непреносива осим искуством – већ да је усмере или макар укориче. Јер, дефиниција јесте информација о завршеном, то јест окончаном или мртвом (латински de finito), те је и Енциклопедијом ваљало пропагирати одређени светоназор. Википедија тврди да је тако и син златара, Дени Дидро, Паризу наметнуо „нов начин смејања“ – по салонима колико и у позоришту, храму његове класе.

Какав је тај Дидроов кикот или грохот био, можемо се домишљати. Да су га надобудни из партера одмах прихватили, не сумњам. Не упире ли се и данас земља преименованих Гала да остане „Светионик“ Моде, Прогреса и Еволуције – из органског у вештачко, из правог у извештачено, из искреног у глумљено? И њена Револуција, после генералне пробе у Америци, имала је наиме установити вечита Правила градње Универзума, у складу с Традицијом рогатог, виканског бога (Википедија не пропуштајући да нам „објасни“ Wiccan religion и саме Wiccas /вештице и вешце/).

Потурајући нам слику Ворда Канингема (Ward Cunningham) као наводног проналазача система wiki-умрежавања, или пак снимак хавајског аутобуса са натписом Wiki-wiki („брзо-брзо“) изнад ветробранског стакла, неко и у Гуглу сматра, ваљда, да ћемо прогутати и да је Алистер Кроули био човекољубац.

Но, и без Википедије, већ само са Дидроом, Енциклопедијом Британиком, Немачком енциклопедијом и сличним, Василиј Розанов – универзитетски професор, мислилац и писац руског Сребрног доба (присталица, рекао бих, теорије „сазданости“ /Gestalt-а/) – као да је прихватио да живимо посред Творбе Врховног Архитекте, залажући се да споји руску душу, на коју се обрушио још Петар Велики, са немачким „мушким принципом“. Да ће Дух Живота његовог народа победити „резон“ и Вољу за Моћ Хитлера – па, можда, и још опаснијег Обаме – као да није могао ни да сања 1919, умирући од очаја и глади усред Руског грађанског рата.

Розанова је, наиме, одушевљавао и Египат, чије хијероглифе још није могао повезати са његовој вољеној и цењеној Европи тада непознатим стриповима и суперхеројима који – мада не под животињским главама већ само образинама – бране Врлину. Претпостављам да би Шрајнере, Ротаријанце, Витезове Колумба, и остале припаднике нижих масонских редова који парадирају главним улицама америчких градова попут Рокфорда, Пеорије или Дикејтура, уз осмех прихватио као побочницу Розенкројцера, Темплара, Слободних зидара и Малтешких витезова – наводних настављача прастаре „Традиције“.

Да би се, искрен какав је био, при том чудио и смејао и руским и српским аналитичарима кича и кемпа, те „феновима“ Елвиса Преслија (овде га и данас зову „Присли“), Битлса, или љубитељима ТВ серије The Walking Dead, па новим начинима ходања (могу га замислити поред неке модне писте, с манекенкама и манекенима – mannequin значећи лутак), а камоли „новим“ начинима мишљења, или говорења, не сумњам. (Нешто мало по његовој смрти, на Новом континенту речи беху испаљиване рафално, да би се тај манир надгорњавања вратио међу нас данас, да нам појача слутње о крају свих времена, познатих нам макар из записа.)

Јер, цинизам као хињење осећања јесте стар, вазда претходећи и пратећи порнографију, педерастију, и некрофилију.

Не помишљах, међутим, ни на чедног Розанова нити на Дидроа, док ме стари Масон исправљаше:

„Не Бог, већ Врховни Архитекта!“, уз позив да Им се придружим.

Не казивах му да ми се већ Богдан Богдановић, мој декан са Архитектуре – потом градоначелник грађанистичког, а пре свега малограђанског Београда – смучио са свога лажнога осмеха и пре него сам схватио да нема ништа против Дидроа и његовог „серкла“ филозофа. (Није, када су се појавили, имао шта да приговори ни nouveau philosophes-има Бернару Анри-Левију ни Финкелкроту.) Шездесет осме, истина, беше показно правдољубив са нама студентима, тада довољно бесловесним да нам ни на крај памети не падне да је поклоник свога Реда и да ће – староегипатски веран симболизму, па и духу своје Вештине – своја надахнућа и опредељења понајбоље исказати из Беча, током и после Антисрпских ратова.

Јер, писао беше Розанов, у природи нигде нема праве линије, савршеног круга нити правог угла; пред лењиром повлачи се Живот, те технократе славе винкл и шестар, призматичним тесаницима надмоћно одмахујући на наше сухомеђине – живе подсетнике на „киклопску“ градњу исконски културних Средоземља, Анадолије, јужног Урала или Перуа.

И мада масони можда беху и Карађорђе и Његош (Луча микрокозма тешко се да тумачити хришћанским богословљем), као и Нушић коме је једини син погинуо за Србију и Српство, ваља се подсећати да су се до краја Првог светског рата интереси Слободних зидара – да „растресу“ Османску империју зарад установе Пирамидалног, светског царства – и Српског народа да се ослободи прилично поклапали. Што се Зидари данас служе Шиптарима да би спречили природно образовање једног самосвојног Балкана, и међу српским поклоницима Царске Вештине се превиђа, већина их будући устремљена ка личној пробити и „успеху“.
Слепо, и стари масон који ме је очински желео међу Њима не престаје да сарађује са Силама због којих је Бог – Себе да провери – створио Универзум неустројив лењиром, правим углом, шестаром, квантитативном анализом и квантном теоријом, а још мање ратом, пошашћу и геноцидом.

И, размишљајући о Старом, сетим се како сам и сам као мали растурао своје играчке и из њих вадио федер, не бих ли помоћу њега направио неку своју – замамно замишљену, бољу од свих из радње.

То ми, разумљиво, никада није успело, као што није ни Дидроу ни његовим настављачима – с том разликом што сам ја признао шта сам чинио, док Они и даље далекозоре у Оно Што су Хтели, и још увек Хоће. („Да само знаш какав смо свет Ми хтели да направимо!“ удивљено говораше један комуниста, а отац ми објашњаваше да „са људима какве историја познаје нема комунизма“, нашта ’68. бејах написао паролу: „Не треба нам Нови динар, већ Нови човек!“) Јер мада је, опет по Википедији, сам Дидро „упозоравао колеге филозофе да се не уздају превише у математику и не подају слепом оптимизму да ће акумулација знања и пораст информисаности аутоматски довести до друштвеног и свечовечанског напретка“, те да је „одбацивао читаву Идеју прогреса, сматрајући сваки покушај напретка путем технологије осуђеним на неуспех“, интелигентима очигледност као да никад није значила ништа. Аркани Моћи закулисност, по свему судећи, пружа илузију Другога вида, а симболизам „заштиту“ од преварне појавности. „Светлост“ какву траже „мудраци“ попут, рецимо, Ивана Чоловића – који је 1991. на Студију Б сведочење бораца с Вуковарског фронта отписао као „емпирију“ – очито није од сунца.

Под таквим озрачењем и цео интернет – мимо све компјутерске анимације и psy-ops (психолошких ратних дејстава) – поборници стицања „знања“ зарад власти и моћи користе не као путоказ ка разумевању, или макар обавештености, колико као батину против неистомишљеника и оруђе или оружје за доминацију у међусобним надметањима и распрама.

Да има неке иманенције у томе што је, на пример, Богдан Богдановић свој „хуманизам“ исказивао грађењем некропола а не породице, потврђује и повећа одредница о њему на Википедији, не одвише информативна осим као потврда његовог угледа међу Браћом с левице. Да ли ће неко, некад, о њему написати нешто истинитије и меродавније него о Дидроу, коме предратно југословенско Свезнање (Народно дело, Београд-Загреб 1939) као најважније дело приписује Начела моралне филозофије, а Просветина Мала енциклопедија (Београд 1986) да је – мимо Википедијине опаске – веровао „у сталан друштвени прогрес“, то потврђујући и својим Писмом слепима на поуку онима који виде. За Nouveau petit Larusse (Нови Мали Ларус, Париз1952) пак, најбитније јесте да је Дидро „био и остао једна од најмодернијих личности свога доба“.

Коначно, ту је и Енциклопедија Британика (Encylopaedia Britannica, Чикаго, Лондон, Торонто 1959), где о том креатору потребе за Француском револуцијом – а тиме, посредно, и за Јакобинским терором, Наполеонским ратовима, Руском револуцијом и Грађанским ратом и, коначно, југословенским комунистичким превратом названим „Народноослободилачки рат“ – пише да је био „пионир модерне теорије варијабилитета, и опстанка путем надмоћног прилагођавања (superior adaptation)“, те да је издавача Лебретона (Lebreton) убедио да уместо превођења Циклопедије (Cyclopaedia) Џона Милса (John Mills) и Готфрида Селијуса (Gottfried Sellius), поради на „новом делу, којим би се сакупили савремени аутори, све нове идеје, сва нова сазнања…“.

Тако је, вели Британика, Дидроова Енциклопедија „од свог почетка до самога краја представљала једно непрекинуто уздизање научне (‘позитивне’; прим. моја) спознаје“, сабране у 28 томова издатих између 1751. и 1765, да би последњи њени примерци до читалаца стигли 1772.

На страну што је модерност умногоме била основно мерило за уврштавање нечега у велики „образовни“ подухват француских енциклопедиста (то оставши и свим уредницима и културним жрецима и комунистичке и посткомунистичке Југославије и Србије), као и да се и за Википедију лумени вредни пажње бирају спрам политичке коректности (из данашње Србије просудитељи уноса у њу су уредници Пројекта Растко, у коме се и дан данас Никола Кољевић помиње као преводилац Црног јагњета и сивог сокола Ребеке Вест – мада је изоставио три четвртине те књиге, коју је у целости пре десетак година превела Ана Селић), Дидроов монументални рад само је потврдио заблуду кинеских, египатских, месопотамских, хеленских и римских „свезнадара“ да је објективно „Знање“ могуће сабрати субјективним просејавањем „битног“ од „небитног“.

Но, колико су у томе успевали и много ваљанији људи, попут Плинија Старијег с његовом Историјом природе (Naturalis Historia) можемо проценити данас, ако ништа друго прелиставши Просветину Малу енциклопедију, која се бави Јулијом Бенешић, Отом Бихаљи Мерином, Рељом Башићем, Митром Бакићем, али не и Павлом Ђуришићем, Владимиром Вујићем, Момчилом Ђујићем, нити многим сличним непоћудницима, изопштеним и из Енциклопедије Југославије (Лексикографски завод ФНРЈ, Загреб 1958) Мирослава Крлеже.

И мада је неизбежно да свако доба и свако друштво бирају шта ће пренети потомству, или чиме ће образовати савременике, и Википедија – са својим, на пример, хрватским, српским и енглеским редакцијама – наступа против самог принципа истине. (Упоредити одреднице о Независној држави Хрватској у све три верзије наводно једне те исте „Слободне енциклопедије“, где се у „српској“, писаној на ћирилици али хрватском варијантом, штуро помиње геноцид Срба али не даје и број побијених, у енглеској – позивајући се на Немце и Британце – признају бестијалност усташа и „330.000“ српских жртава, док се у хрватској – испод слике током рата издате Хрватске енциклопедије, и одељака о култури, језику, архитектури, медијима, спорту, благданима, итд – под насловом Однос према Србима – тврди да је у НДХ убијено око 217.000 Срба).

„Јер, ако се Сила (при наметању своје воље; прим. моја) не усмери на право место она нестаје у ништавилу“, подсећа своје адепте Алберт Пајк, аутор једне од масонских библија Морал и догма. И заиста The Force, неуморно помињана у Спилберговим Ратовима звезда толико опија нејаке, да многи још чувају своје пластичне фигуре џедаја, принцезе Лее и других „хероја“ Света Тајне, никад не успевши да се духовно осове. Не баш као Петар Пан или Василије Розанов, али свакако морално недозрели попут већине нама познатих чланова Трилатерале, Билдерберг клуба, Савета за међународне односе, сви такви очајници као да стално, изнова откривају Пајка, особу којој Бог и Његов свет никад нису бастали.

Разлажући, наиме, основе своје доктрине масонским Шегртима, књигом до недавна чуваном од „непосвећених“, Пајк – пустолов пре него је постао генерал америчке јужњачке Конфедерације, коју је напустио у јеку борби 1862. да би наставио да дела као полихистор, библиста и класичар – истина не обоготворује Тајну, али се клони обелодањивања ритуала свога Реда. Јер, Велики Командир Слободног зидарства шкотског обреда, Јужне јурисдикције, просто не верује у Чудо, темељ словенског и српског поимања Постања. Замењујући га Тајном он, попут већине Западњака, заправо пориче светост Овога света. Следећи то пало осећање Бића – иако вероватно никакав масон – и један пастор нам са Јутјуба обећава да ће при Апокалипси „Исус верујуће повести на Небо а Земљу оставити атеистима, безбожницима, неверницима и олошу“.

И мада не верујем у јерес, предочна ми је гордост.

Инсистирајући на Интелекту и интелектуализму, Пајк нас такође вода од Тајне до тајне, до Агате Кристи и Акуњина – Чудо људскости сводећи на потрагу за Знањем једнога Николаја Рериха, на масонско увођење у „Светлост“ насупрот православне литургије усред мрака, ту и тамо озареног свећама, на Розановљево слављење секса и његову љубав према Русији уз покуду Руса, или на српску „елиту“, уз зналачки осмех постиђену нама и собом спрам Модернитета. И, као да гледам „старобеоградске“ и новобеоградске „салоне“ и „лепезе“ иза којих, покондирени, крију Они своју нискост. Опажам и сав лак, сјај, пластику, нерђајући челик, алуминијум, фасаде извучене кривуљаром при зидању Њиховог Света.

„Од Чуда да си се родио нема већег“ пева српски песник, и Свете Тајне су заправо чуда, док Пајк и његови својим „тајнама“ маме силохлепне душе, заједно с њима претварајући се, неумитно, у полицију.

Жандаре, па ни светске, нико наиме није досад хвалио, колико ни стрводере, а нама се подастире видео с поруком да ће „Бог и Жандармерија спасити Србију“. Сура лица, мушке минђуше, прелазак из хапса у Службу, маскаром маскиране жене, набрекли бицепси, експлозије, црни хамери и хеликоптери – ето Правила Поретка уз википедијски сложено „Знање“ какво у најбољем случају у њу уносе клонови Мирослава Крлеже – Цинцара који је отпатио живот зато што није заиста „Фриц“.

И зато се сетим, све чешће, београдске улице све до пред „Јунска гибања“: на Клупи исред Пролећа знало се тачно ко је ко, а сви заједно смо се спрдали са свиме лажним, извештаченим, набилдованим или „набуџеним“. „Коликогод да скочиш, надскочићу те!“ говорио ми је вршњак Лале, и тако је и било, и нити се он прсио тиме нити ја због тога туговао. И зато кажем после 67 година живота диљем планете, сусрета па и сукоба са свакојакима, боравка по болницама и затворима, гладовања и светковања, учешћа у рату, посматрања пропасти изузетних и ваљаних људи а доличног умирања неких које бејах отписао: будимо, то нам нико не може забранити.

Јер, до здравља нећемо стићи држећи се упорно самопотирућих савета по медијима – одраза никаквог незнања колико охолости изопаченог „гешталта“ у оквиру кога се, као у суфијској причи о дервишима који везаних очију треба да појединачним испипавањем слоновог репа, сурле, ушију, бокова и ногу, учитају његову целовитост. Окончавајући нас сличним, лажним „сазнањима“, наши султани нас дигитализују у фајлове као што су нас, својевремено, трпали у регистре, па дебљину пријава и уноса мерили лењиром – пре него би Неко Надлежан, човекобожански, одлучио шта ће с Нама, разбарушенима…

А Википедију ваља зато процењивати као и све остало, и по њој пребирући, макар „гуменим рукавицама“, кроз наслаге лажи, подлости, порока, преваре, смећа, „контролисаног хаоса“, у потрази за уистину значајним, и заиста Постојећим.

Извор: Српски лист