Србија између прилике и права

Амерички професор националне безбедности, Стивен Мајер, суптилно, али отворено подржао је идеју стварања Велике Албаније по „рецепту“ Едија Раме, приказујући је у свом ауторском тексту као „прилику за Србију“. Његов отворено лобистички текст пун је не само погрешних премиса већ и крајње нелогичних закључака, али је свакако занимљив као најава нечега што ће Америка „гурати“ у наредном периоду.

Одговорио му је, на свој принципијелни начин, професор Слободан Самарџић, бивши министар за Косово и Метохију у влади Војислава Коштунице, наводећи јасне контра-аргументе засноване на међународном праву, обарајући тиме изнете Мејерове лобистичке бесмислице.

Преносимо ова два текста један поред другог како би Вам олакшали праћење и међусобно поређење. Оба текста објавила је „Политика“ као ауторске колумне, а наслови су оргинално преузети.

*   *   *   *

Прилика за Србију

Албански премијер Еди Рама рекао је недавно да ће Албанија и Косово бити приморани да се уједине у заједничку државу уколико пут Косова ка евроинтеграцијама не буде отворен и ако визе за Приштину не буду укинуте. Реакција која је уследила била је предвидљива. Рамину провокативну изјаву Београд је отворено осудио, а ЕУ критиковала. Један од портпарола Уније сугерисао је да Рамина изјава не олакшава ситуацију, додајући да процес приступања ЕУ укључује „регионалну сарадњу, помирење и добросуседске односе”. Пре него што се дубље упусти у уобичајену балканску игру међусобних оптуживања и забадања ножева у леђа, Београд би требало да размотри могућност коју су му пружиле Рамине речи.

Рамина претња могла би да се посматра и као прилика за Србију. Можда је дошло време да се Београд нагоди и подржи унију већег дела Косова са Албанијом. Највећа опозиција томе биће неки, мада не сви, косовски Албанци и поједини чланови „међународне заједнице”. Влада у Приштини, понукана идејом својине, покушаће да задржи контролу. Али, други ће косовски Албанци подржати идеју. Влада САД, верна својој очекиваној бескомпромисности спрам Балкана, противиће се било каквој могућности стварања једне такве уније. Европљани, предвођени Немачком, такође ће се бунити, али могу да буду спокојни уколико је Београд снажан у свом ставу. Преговори са Албанијом могли би да доведу управо до онога што ЕУ жели: „до сарадње, помирења и добросуседских односа”.

Четири су разлога зашто би Србија требало да преговара са Албанијом.

Прво, колико год то Србији тешко пада, већи део Косова за њу је сада изгубљен. Београд неће повратити већи део покрајине. Српски лидери то знају и већ су почели да се понашају као да је Косово отишло. Истина, они су задржали званичну, јавну позицију да независност Косова никада неће признати, поготово не његову унију са Албанијом. Али, то је углавном представа, свако ко озбиљно размишља о тој теми свестан је да је већи део Косова отишао и да се неће вратити Србији. За одрицање од већег дела Косова биће потребно, наравно, променити Устав, што је изводљиво.

Друго, унија Албаније и већег дела Косова не би представљала сигурносну претњу за Србију, а могла би да јој постане и економски партнер. По свој прилици, борбене снаге Приштине могле би да буду инкорпориране у састав албанске армије. Али, чак и ако би се то десило, од оружаних снага уједињене Албаније не постоји опасност – оне су слабе, лоше обучене и неопремљене. Српска војска би и у том случају била далеко супериорнија. Штавише, албански терористи више не би имали разлога да нападају ни Србе ни њихове интересе.

Треће, упркос ставовима Европе и САД, границе широм света ипак нису светиња. Биле су прилагођаване, утврђиване, уклањане, поново успостављане или наметане вековима. Ово се посебно односи на Европу и Северну Америку. Сједињене Америчке Државе су и буквално настале на концепту промене граница – некада је то чињено мирно, споразумима или куповином земље, а некада силом. Сада, међутим, Вашингтону промена граница на Балкану не би била мрска само уколико амерички политичари арбитрарно одобре ту промену. Све док се то дешава мирно не постоји разлог због којег границе на Балкану не би могле да се мењају како би се прилагодиле измењеним околностима.

И коначно, споразум до којег би могло доћи преговорима могао би да реши неколико проблема који су се наталожили у последњих двадесет година. Док би, с једне стране, договор признао право Албаније и Косова да се уједине, с друге би морао да омогући да се територија северно од Ибра, на којој доминантно живе Срби, уступи Србији. Срби у Косовској Митровици су у тешкој ситуацији која временом постаје све тежа – велика је незапосленост, присутни су сиромаштво, дрога. Све то је Београд игнорисао, страхујући да ће у супротном наљутити ЕУ и Вашингтон. Договор о успостављању и признавању Заједнице српских општина, који је тренутно на снази, не решава поменуте проблеме. Будући да су Срби народ северно од Ибра требало би да имају право да живе у Србији. Истовремено, Срби који живе у већински српским заједицама, као и они у близини српских религијских и историјских споменика унутар остатка територије Косова морају да буду заштићени. То би могло да се постигне међународним споразумом, чији би гарант биле Уједињене нације или Организација за економску сарадњу и развој, укључујући надзор и проверу, коју би вршила за то именована тела када су у питању Срби који одлуче да остану на Косову. Уједињене нације или Организација за економску сарадњу и развој требало би да исплате отпремнине Србима који одлуче да се преселе на територију коју контролише Србија.

Осим тога, делови прешевске долине у којима већином живе Албанци требало би, такође, да имају исто право остварено преговорима – да се прикључе новооснованој албанској држави. Срби који одлуче да остану у тим заједницама и они који одлуче да оду требало би да буду заштићени истим међународним уговором као и они који остају на Косову. Уколико буде одлучено да заједнице прешевске долине буду припојене Албанији онда би путеви и железничке пруге, који пролазе кроз тај регион, а који су за Србију витални, могли или да буду измештени или би добили исте међународне гаранције.

Свакоме ко је пажљив посматрач до сада би требало да је јасно да је „међународна заједница” била бескорисна у решавању отворених балканских питања. И Вашингтон и већина важнијих европских престоница, посебно Берлин, скучени су и без креативних решења када је у питању регион Балкана. До прогреса би могло да дође само ако владе у региону крену у храбру акцију. Премијер Вучић је у праву – ЕУ ће бескрајно додавати услове које Србија мора да испуни ако жели да се прикључи ЕУ. Мудар договор између Београда и Тиране, који би био заснован на Декларацији из Хелсинкија из 1975, довео би не само до креативног политичког разрешења територијалних проблема и невоља са становништвом, већ би поплочао пут мирном договору и економском развојном плану обеју земаља.

Боље имати право него прилику

Амерички политичари и аналитичари, уосталом као и они из Европске уније, навикли су да о Србији говоре као да је тера инкогнита, тј. без било каквих правних обзира. То је стари колонијални манир који се нарочито активира када насупрот имају политичаре, а често и аналитичаре, који ни сами немају правних обзира према сопственој земљи.

У најновијем примеру оваквог става имамо идејну понуду америчког професора националне безбедности, Стивена Мејера. Србија би за подручје северно од Ибра требало да преда Албанијиостатак Косова и простор који он назива прешевска долина. Аутор овакву „размену” гледа као најбоље и коначно решење за успостављање трајног мира и општег напретка.

Да је реч о доконој спекулацији љубитеља спонтаних дружења у неком вашингтонском парку, ова идеја не би била вредна помена. Овде, нажалост, имамо посла са озбиљним политичким синдромом. Њега чине најаве албанског премијера Едија Раме о уједињењу Албаније и Косова, ултимативни прагматизам америчко-европских политичара када говоре и одлучују о Србији и користољубива лакомост наших политичара од 2008. године до данас када делају на ствари Косова и Метохије. Њихов заједнички именилац је „нови почетак” као нарочито креативно решење.

Ову општу партнерску атмосферу осећа и Стивен Мејер у свом тексту у којем без зазора предлаже једно овакво креационистичко решење. Да се неким случајем став српских политичара у последњих седам година озбиљно држао међународног права, и посебно Резолуције СБ УН бр. 1244, писцу овог текста не би ни пало напамет да јавно размишља на овакав начин. Овако, његов текст делује „реалистички”, у складу са западњачком доктрином да на Косову и Метохији треба прихватити реалност. С тим што је „реалност” само оно што они виде, јер српски званичници немају своју слику исте реалности.

Не примећујући ништа историјски препознатљиво у Раминим опаким идејама, Мејер територијалне претње албанског премијера преобликује у „прилику” за Србију. Прву и четврту тачку његовог предлога можемо посматрати као једну целину. У тим тачкама он се залаже за ново државно разграничење између Србије и Албаније. Као, Србија Албанији даје тзв. прешевску долину, а Албанија Србији опрашта север Косова. Остатак Косова и није предмет трговине. Јер, трговина је заснована на освајачком „начелу” фет акомпли (свршене чињенице), где се право посматра као узалудна, а не правна, чињеница.

Али, ако су чињенице већ свршене, онда нема ни трговине. Зато је Мејеру лако да у трећој тачки свог предлога каже да „границе широм света нису светиња”. Можда и нису, али само у оквирима међународног права. А како је Запад узимао међународно право најбоље говори понашање њихових посредника приликом јединих озбиљних преговора вођених у вези статуса Косова 2006. и почетком 2007. године. Тада је шеф посредничке мисије Марти Ахтисари једнострано прекинуо преговоре речима: „Мене не занима компромис, већ само решење.”

Најзад, у својој другој тачки Мејер каже да „унија Албаније и већег дела Косова не би представљала сигурносну претњу за Србију, а могла би да јој постане и економски партнер”. Овде аутор, као поклоник радикалног политичког реализма радикално губи смисао за реалност. Не само да је мапа велике Албаније данас присутна у свакодневној политичкој симболици Албанаца, него је и реално претпоставити да би овај омиљени западни играч на Балкану задржао њихову наклоност све до потпуног испуњења својих максималних претензија. Данас за Америку међународно право нема готово никакву практичну вредност. Она свет дели на пријатеље и непријатеље, а на балканском простору она нема већих пријатеља до Албанаца.

У Србији се већ годинама поводом Косова и Метохије шири фаталистичка идеја о „коначном решењу” које нема цену. Апстрактна вредност таквог решења садржана је у дефинитивном окретању светлој будућности. Седам година владавине овакве контрареалистичке доктрине као да није довољно време за јавно преиспитивање, чак полазећи и од прагматичног мерила: шта смо добили? Ето, нисмо ништа добили, чак ни датум. Или, боље речено, добили смо јавно обавезујућу магију датума, а садашња влада плански се одрекла оног дела Косова који смо реално контролисали. Мејерова фантасмагорична пројекција има плодно тле у владајућем стању политичких и интелектуалних духова данашње Србије. Можда ни сам аутор тога није свестан, и ако је тако, наше стање је утолико горе. Проблем је начелне природе, јер Србију данас може да обрлати сваки фантаст са својим „добрим услугама”. Не мислим да је то и Стивен Мејер. Али, у данашњој Србији његов волшебни предлог о дефинитивном разграничењу без цене многи ће прихватити као сврсисходан.

Најзад, овим поводом и реч о практичној вредности права у конкретном случају. С. Мејер само једном погрешном реченицом помиње значај права. Каже да би „мудар договор Београда и Тиране био заснован на Декларацији из Хелсинкија из 1975.” Погрешка је у томе што је у случају западног „решења” за Косово овај документ драстично погажен.Тим „решењем” повређено је међународно право о неповредивости граница потврђено хелсиншким Завршним актом. У Мејеровом виђењу право је право само кад Американци то кажу. Али, и поред овог правног нихилизма, западни политичари одржавају трунку правног реализма када су на то принуђени. Да није тако, не би тражили од Србије да призна Косово као независну државу. То разумеју и наши политичари када свесно уваљују Србију у смрзнуту воду правног признања. И то годинама. А пошто ништа није готово док све не буде готово, остаје још тзв. правно обавезујући акт између Србије и Косова, који је већ начелно прихваћен у Преговарачком оквиру за приступање Србије (без чланства, додуше) у Европску унију. Али, још увек, такав акт се може и не мора потписати. Мејер свакако мисли да мора зато што Србију посматра као да је тера инкогнита.

Извор: Политика