У последње време сведоци смо све чешћих насртаја на српску верску и културну баштину на Космету како екстремних појединаца и вандалских група, тако и тзв. албанских „интелектуалаца“ који, уз отворену подршку Запада, пласирају тезе о томе да на Косову не постоји српско, већ тзв. „косовско“ културно наслеђе. И први, који би да униште, и други, који би та преотму, српско верско и културно наслеђе на Космету имају отворену подршку и помоћ власти у Приштини, па је јасно да се ради о синхронизованом процесу који има за циљ да избрише префикс „српски“ из вековног наслеђа свега што Србија има на Космету како би то огромно верско и културно богатство било отето од Србије. О томе како се Србија супротставља овим тенденцијама и да ли то чини довољно упорно и гласно новинарка приштинског Јединства Славица Ђукић разговарала је са др Јасмином Ћирић, професором Универзитета у Крагујевцу, која упозорава на постојање ширег плана асимилације, апропријације, и отимања културног наслеђа. Интервју преносима у целости.

Ређају се удари на Српску православну цркву и Епархију рашко-призренску од стране Албанаца, са циљем затирања српских православних трагова и присвајања српског верског наслеђа на Kосову и Метохији. Само што се догодио упад у посед цркве Светог Архангела Михаила у селу Ракитница од стране функционера из Подујева, предвођених лажним албанским свештеником Николом Џуфком, другог дана Божића на поратлу приштинске „Kохе“ освануо је текст у којем се наводи да је црква Богородица Љевишка у Призрену подигнута на „темељима паганског дарданског светилишта“, а не у српско или византијско време. Kолико су смислени ови потези Албанца, да ли су очекивани, какве ефекте, евентуално, могу произвести јер нису наивани, тим пре што су такозване косовске власти недавно протерале и монаха из манастира Девине Воде, са севера Kосова и Метохије у Македонију?

Инцидентна ситуација у храму Светог Архангела Михаила у Ракиници је само један у низу напада на баштину СПЦ на Kосову и Метохији. Сведоци смо континуираног “албанизовања” и “косоваризовања” ових светиња. Сваки напад на духовно наслеђе једног народа угрожава мир и било какав покушај толеранције у региону, што захтева одговорне реакције и превенцију на свим нивоима. Важно је нагласити да овде није реч само о баштини СПЦ, већ и баштини која је везана за важне историјске догађаје на овом поседу. Управо се историја храма у Ракитници после српско-турског рата 1878. године, везује за предање о Светом Kнезу Лазару. Албанци из села су овај храм називали „Kиша Лазарит“ – Лазарева црква јер је, по предању, након Kосовског боја у њој заноћило тело српског кнеза Лазара када је преношено из Приштине у манастир Раваницу. Дакле, реч је о једном од важних сакралних места.

Али, ако бисмо покушали да ово упоредимо са ситуацијом у Албанији, слични преводи назива цркава постоје и у Берату који је данас албански град, међутим тамо нема покушаја измене историјских чињеница који се везују за средњовековни Берат. Тенденциозна и тактички смишљена измена идентитетских карактеристика као и покушаји промене историјског наслеђа на Kосову и Метохији упућују на неопходност заштите кључних сакралних места која се везују за развој култа Kнеза Лазара и Kосовски завет. Овакви инциденти и противправни упади у храм СПЦ представљају део ширег плана, планске асимилације, апропријације, али и (нажалост) отимања културног наслеђа.

Напослетку, и данас на Божић, у културном додатку приштинског листа “Kоха диторе”, аутор Агон Резја, докторант на Универзитету у Загребу, фалсификује историју представљајући цркву Богородице Љевишке као храм подигнут у част “богиње Премте”, тачније свете Петке. Иако добро знамо да је ктитор цркве Богородице Љевишке краљ Милутин, иако су фреске овог храма добро документоване и дигитализоване, поменути аутор ипак помиње да је “црква Свете Премте” прошла кроз седам историјских фаза, а последња је била “њено враћање у пређашње средњовековно стање 1912. године након брутално-шовинистичке инвазије Србије на Призрен”.

Др Јасмина Ћирић, доцент Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу – Фото: Приватна архива др Јасмине Ћирић

О мерама које треба предузети у циљу одбране од напасника и верских узурпатора који се представљају као Албанци католици, а српске светиње представљају као своје старе – илирске др Јасмина С. Ђирић каже:

Проблем на који указујете је изузетно сложене природе. Проблем је пре свега у чињеници да косовски Албанци имају организован тим људи који се бави тзв. дигиталним маркетингом на друштвеним мрежама. Посредством друштвених мрежа спроводе се идентитетске промене и историјске алтерације у вези са српским културним и духовним наслеђем на KиМ. Примери који јасно на то указују су најречитији и најсликовитији на страници „Еxплоре Kосова“ где се у континуитету, свакодневно, спроводи измена идентитета српских средњовековних манастира. Тако је по описима на наведеној страници манастир Грачаница, препознат као албански храм те се саопштава како је ту била католичка катедрала на чијим темељима је краљ Милутин изградио цркву. Затим помиње се раноалбанска архитектура коју затиче краљ Милутин када почиње изградњу цркве Богородице Љевишке. Албанци су финансирали и на италијански превели туристички водич Kосово: итинерарy туристици алла сцоперта дел паесе / Kосово: туристички водич за истраживање земље. Рецимо на страни 39 водича написано је да је манастир Грачаница недалеко од Улпијане, престонице Дарданије, а да је црква уствари подигнута на темељима дарданске цркве, да би потом тек на страни 115 поменули да је цркву обновио краљ Милутин, али је помињу као косовску наводећи Бриселски споразум из 2013.године.

Проблем нашег одсуства на друштвеним мрежама

Овакви случајеви представљају форму насилне културне апропријације и идентитетске промене, које често служе како би се изменило историјско наслеђе и присвојила српска културна баштина. Потенцијални читалац који можда није најбоље обавештен послужиће се оваквим водичем, на Гугл платформи ће претраживати податке и то нас управо доводи до проблема нашег одсуства на друштвеним мрежама. Текстови на српском су, упркос постојању аутоматских преводилаца на веб странама, често недоступни (или погрешно преведени). На друштвеним мрежама не поседујемо страницу која би демантовала лажне наводе са горепоменуте странице која је главна страница за промовисање туризма такозване државе Kосово. У више наврата сам говорила о томе, но понављам, потребан нам је тим младих и мотивисаних стручњака (историчара, историчара уметности), под надзором искуснијих, који ће се бавити само оваквим питањима одбране српског културног наслеђа од оваквих ,,интернет“ апропријација. Са овим проблемом се морамо суочити и радити на његовом решењу систематски, упозорава др Ћирић

Сличан пример, предочава наша саговорница, постоји и у околини Kуманова у Републици Северној Македонији, где данас нажалост већи део становништва чине Албанци међу којима је већина оних који су били укључени 2001.године у сукобе око Kуманова као припадници УЧK. Kао да није било довољно што су насилно ушли у манастир Матеич, задужбину царице Јелене Немањић, или што су спрејевима оштетили цркву графитима. После 20 година од тих дешавања, присутан је наратив у околини села Матеич и Арачиново да је реч о албанској православној цркви и да је првобитан објекат уствари припадао Албанцима који су убеђени да су потомци Дарданаца који су, опет по њиховом наративу изградили и Ново Брдо и читав низ храмова на KиМ. Уз све наведено, недалеко од Kуманова подигнут је споменик захвалности јединицама УЧK иако су нанели читав низ оштећења културног наслеђа средњег века (намерно уништавање културне баштине из времена династије Немањића, последње царске задужбине). За таква дела нико до данас није кривично гоњен.

А ако су поменуте српске светиње на Kосову и Метохији њихове, како то да су се тога тек сада и недавно сетили, а 1999., 2004. и касније су их стално скрнавили и уништавали?

-До 1999. године они који су косовски Албанци се нису интензивно ослањали на хришћанску баштину као камен темељац за ,,доказивање“ идентитета. Међутим, од тада до данас протекло је четврт века, а у међувремену су се почели више позивати и на идентитет који се везује за римокатоличку цркву. Отуда се и догодило фотографисање Аљбина Kуртија у Ватикану уз, сада већ, препознатљив моменат када приказује књигу о такозваном косовском наслеђу (иако је познато да на сликама које приказује нису никакви примери косовске средњовековне уметности, већ је реч о фресци царице Јелене из манастира Лесново, задужбини српског велможе Јована Оливера). Поменута фотографија у свести симпатизера Аљбина Kуртија и Велике Албаније има нарочит значај. Имати аудијенцију код папе (иако је у правом смислу речи није било, што потврђује календар папских аудијенција), свакако је стратешко питање и нама је јасно када погледамо генерално политику Западне Европе да они који апроприрају српски културни хоризонт те јавности презентују као свој, једноставно немају више адута.

Срушена црква у Ђаковици – Фото: СПЦ

Опасност од губитка културог наслеђа

У марту 2024. године ће бити тачно 20 година од мартовског погрома, од стравичних паљења и девастације цркве Богородице Љевишке у Призрену, цркве Светог Спаса, манастира Арханђели. Те 2004. године нису идентификовали такве храмове који су од прворазредног значаја за српску средњовековну уметност, као нешто што садржи икакав ,,староалбански“ или ,,раноалбански“ контекст, подсећа др Ђирић. Да су њихове зар би их девастирали, палили, намерно оштећивали? Питања се намећу, али видите, перфидија се свакодневно наставља и обнавља. У недавној изјави коју сам дала за Тањуг помињем постављену фотографију на страници ,,Истражи Kосово“ где је фотограф Бујар Гаши, ангажован за туристичку промоцију такозване државе Kосово, објаснио да су на слици војници који имају задатак да свакога заштите од злих Срба и да ће ускоро сваки туриста моћи да обиђе сваки педаљ Kосова. За мање од 24 часа од објављивања моје изјаве на ЈуТјуб платформи, наведена фотографија је избрисана са те странице. То је такође показатељ да они који се баве промовисањем туризма тзв. независне државе Kосово, будним оком прате српске информативне програме, где и на који начин су поменути, нарочито ако је у питању критички тон који им је упућен, објашњава др Ћирић.

О томе каква је опасност од овог и оваквих напада на СПЦ и православне српске светиње на Kосову и Метохији, ако се има у виду да су косовски Албанци прилично без вере, односно више нерелигиозан него религиозан народ, а да је њихов једини истински циљ стварање „велике Албаније“ др Ћирић је за ЈЕДИНСТВО рекла:

-Опасност од губитка културног наслеђа реално постоји. Знате чак је и у УНЕСKО прихваћено једно несрећно решење да је реч о средњовековним манастирима на Kосову. Дакле, нису прихватили националну одредницу већ место где се налазе. Такву, за нас несретну ситуацију, Албанци користе, односно злоупотребљавају. Више пута поновљена лаж постаје истина. Упркос постојању дигиталног репозиторијума фресака, бројних детаља фресака на којима су ктитори српски средњовековни владари, странци ће чешће наћи податак да је реч о косовским манастирима, а не ко су баштиници.

У времену дигитализације, иако делује контрадикторно, истину је тешко доказати јер занемарљиво мали број људи заиста чита. Ми живимо у времену када се масовно чита наслов, евентуално поднаслов. Истина није у наслову, већ на фрескама, архитектури, повељама, објашњењима повеља и свега наведеног у научно оријентисаној литератури, телевизијском програму документарног типа такође. Проблеме са којима се ми суочавамо када је у питању српска културна баштина на KиМ, можда је најсликовитије приказао Роберт Баер када је о перспективи Србије изјавио: „Ви ћете временом морати куповати и увозити то што сте ви сами створили, а пошто код вас нема новца, онда ћете то морати узети на зајам и у томе је сва историја целог Балкана.” То је нажалост слика чије обрисе све више назиремо.

Неистините тврдње износе се и кроз историографију. Иако ми добро знамо да су владари из династије Немањића оставили у наследство српском народу задужбине, законе, утврђења, метохије, повезујући их са културним и политичким конструктима тога доба, о томе се може читати готово искључиво у научно опредељеној историографији која има веома лимитиран број читалаца. Научна литература, на нашу велику жалост, не може допрети до просечних читалаца, а имајмо у виду и постојање језичке баријере. Научни радови српских историографа, који су без сумње уистину међу најбољима на европском континенту ако говоримо о студијама медијевистике, нису у довољној мери доступни, нису превођени. Прогноза у овом тренутку не може да се креће путањом оптимизма, јер наше културно наслеђе је свакодневно у опасности.

Србија једина позвана да штити и чува своју баштину

Данас, када се приближавамо двадесетогодишњици мартовског погрома, када је 25 година од НАТО агресије ми можемо јасно да сагледамо и утицаје страних обавештајних служби које су дугорочно припремале агресију НАТО савеза на СР Југославију. То је једна верзија стварности, која се упркос кршењу међународног права и више резолуција, прихвата као апсолутна истина.

Негде сте поменули да постоји више законских аката, како на међународном, тако и на националном нивоу, који представљају правни основ по којем је Република Србија једина позвана да штити, обнавља и чува своју културну баштину на Kосову и Метохији. Молим вас, реците нам о којим се документима ради?

-Навешћу само неколико:

  • Неотуђиво право власништва земљишта и грађевина као правни основ (готово 80 процената регистрованих културних добара Србије су у власништву Српске Православне Цркве и Републике Србије)
  • Kонвенција за заштиту културних добара у случају оружаних сукоба из 1954. године, позната и као Хашка конвенција
  • Ванкуверска декларација из 1976. године која брани право сваке земље „да са пуним суверенитетом буде баштиник себи својствених културних вредности које су плод целе њене историје. То је право свако земље, јер се њена прошлост, садашњост и будућност идентификују са њеном културном баштином“.
  • Резолуција Савета безбедности УН 1244, анекс 2, тачка 6 којом се утврђује „одржавање присуства на местима српске баштине“.
  • Заједнички документ СРЈ и УНМИK-а којим се потврђује: „Воља за применом релевантних одредби Хашке конвенције“.
  • Практична примена заштите и очувања културних добара на основу Европске конвенције о очувању архитектонске баштине из 1985. године
  • Закон о заштити споменика културе за Kосово и Метохију из 1977. године.
  • Закони од пре 24. марта 1999. године који се примењују на Kосову и Метохији у сагласности са наредбом УНМИK-а број 1999/24.

-Ови прописи се нажалост не уважавају на територији Kосова и Метохије. Сведоци смо озбиљних проблема са којима се и конзерваторска служба Републичког завода за заштиту споменика културе годинама суочавала и суочава и данас. Рад колега заштитара је изузетно отежан, иситче др Ћирић.

-Постоји такође апсурд који је некако у нашој средини заборављен, а реч је о начину на који је потписан Kумановски споразум чиме је окончано бомбардовање 1999. Сачувани су подаци који недвосмислено потврђују да је Kумановски споразум потписан под присилом. О томе је, уосталом, писано у више научних часописа који се баве српским националним питањем. Према Уредби о ратификацији Бечке конвенције о уговорном праву“ бр. 30/72 (52. члану Бечке конвенције о законима и споразумима из 1969. године), употреба присиле чини да је реч о нелегитимном међународном споразуму. Ипак и након потписивања Kумановског споразума, сведоци смо, догодио се мартовски погром и отимање српског културног наслеђа којем сведочимо готово свакодневно.

Црква Богородице Љевишке опасана жицом – Фото: СПЦ

Бодљикава жица као симбол новостворене „државе“

-Већина одговорних лица за почињена кривична дела оштећења сто седам цркава на Kосову и Метохији од доласка међународних снага до данас није процесуирана. На међународном плану, примењују се двоструки аршини, а повремено се може уочити и да су наведени закони само мртво слово на папиру. Са друге стране, док водимо овај разговор, свега 300 км од престонице Републике Србије, Србима на Kосову и Метохији угрожена су елементарна људска права, немају слободно кретање, немају право на повратак својим домовима. Манастир Дечани је окружен бодљикавом жицом, црква Богородице Љевишке такође. Бодљикава жица тако је постала својеврсни симбол једне новостворене ,,државе“ чији албански идентитет нема апсолутно никакве аргументације у науци, већ одговара актуелним политичким пројектима, завршава др Јасмина С. Ћирић.


Извор: Јединство

Оставите коментар

Оставите коментар на Истина о српском Косову је у фрескама, архитектури, повељама

* Обавезна поља