Избори на Косову

Влада Александра Вучића и Српске напредне странке учинила је све што је у њеној моћи да српски народ на Косову и Метохији, а посебно у северним општина које доскора нису потпадале под уставни систем албанске „Репубљик Косова“, масовно изађе на парламентарне изборе ове самопрокламоване државе. Јавност је тако јучерашњег, изборног, дана била засута медијским порукама о неопходности да грађани у што већем броју изађу на изборе. Власти шире невероватне гласине о наводном утицају који ће српски народ, само уколико буде јединствен под кандидатима које подржава званични Београд, наводно остварити на косовске установе. Јавности је готово промакла изјава британског амбасадора у Приштини, који је коментаришући готово неважно, сасвим симболично питање ознака на изборним кутијама тврдио да Бриселски споразум важи само за специфичне прилике севера , тамошњих српских општина, и то искључиво када је реч о изборима и питањима из домена локалне самоуправе.

Пре неколико година учествовао сам у емисији РТС-а, у време када је почео притисак СР Немачке и САД да север Косова буде уз симболичне и безвредне уступке интегрисан у албанску државу, са актуелним и тадашњим шефом Бирао за комуникације Владе Србије и једним од тадашњих првака невладиног сектора – данас важним функционером опозиционе Демократске странке. У емисији су избегавали сваки помен промене државне политике, споразума са Албанцима и Великим силама, поделе Косова и Метохије… Само су на паузи говорили о томе како ће актуелна криза „свакако довести до поделе покрајине“. Чинило ми се тада да би тим исходом, за који нису смели јавно да се определе нити било шта озбиљно за њега да учине,  били најзадовољнији.  Данас од тог истог портпарола српске владе имамо прилике да слушамо како је важно да српске странке јединствено изађу на изборе. Ово је прилика – а такав став понављају поред овог функционера владе други медији – да се „уједине север и југ“. Дакле, да српски народ са севера и (у албанску косовску државу интегрисаног) југа покрајине изађе јединствено на изборе. Само јединствени, кажу, Срби могу да победе, а поразе су трпели искључиво када су били подељени.

Ретке су прилике да један народ преживи тако страшан заокрет званичне политике. Још 2008., када је Црна Гора срамотно и удворички признала албанску државу на Косову, Мило Ђукановић је окупљеним опозиционим вођама, као правдајући се, најавио да ће и сама Србија ускоро признати Косово. На неки начин, то се и догодило када су, непуна три месеца после једностраног проглашења независности „Репубљик Косова“, председник Србије и већина министара у предизборној кампањи прихватили Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом у коме није гарантован територијални суверенитет Србије, а притом је 80% чланица ове заједнице већ било признало нову „државу“.

Коју годину касније Србија је подржала укључивање јужних енклава у албанско Косово. Ускоро је на ред дошао север Косова. Тадићева влада није имала снаге да прихвати диктат. Преговарали су, прихватили су понижавајуће споразуме о царинама, граничној контроли, нострификовању диплома из Приштине… Али су истовремено тактички употребљавали, толерисали и чак симболички подстицали српски отпор. Такво понашање је ускоро кажњено. Када је наметнут, а у скупштини шапатом аминован, Бриселски споразум, доживели смо да пропаст локалних избора у Митровици прати и срамотна молба Александра Вучића, тадашњег првог потпредседника српске владе, а данас њеног шефа, окупационој команди УН/НАТО на Косову и Метохији, да нам само дозволе да на 45 минута уђемо у Митровицу да спроведемо те изборе. Питао сам се тада, потпуно постиђен, јер брука српског министра и моја је срамота – шта би „млади Вучић“- онај Шешељев мегафон – учинио са старим Вучићем – коме се остварио сан да види Хелмута Кола, а ових дана ће срести и Ангелу Меркел… Да ли би дејствовала зарђала кашика (кад већ нема златне) или онај Шешељев аутомат Томпсон од кога „очи испадају“? Шта се десило са човеком коме је 2006. дрхтао глас док се читајући Шешељево писмо опраштао од мртвог Слободана Милошевића („Збогом, пријатељу…“), коме сада задрхти глас када спомене Хелмута Кола, спонзора превремено признате хрватске и словеначке независности?

Али, није Вучић проблем: таквих има у сваком народу. Проблем је стање у коме се после комунизма, Милошевића, тријумфа СР Немачке и САД налази српски народ. Какви су то људи којима је Вучић као радикал био најпопуларнији млади политичар, док му је и данас, као напредњаку, популарност такође неприкосновена, а подршка апсолутна? Народ не може да донесе исправне одлуке без елите… Каква је елита добро осликава следећи пример: после нерегуларних избора у Косовској Митровици некако је за градоначелника изабран члан Вучићеве странке Крстимир Пантић. Скандализован неспровођењем, чак и самог по себи неуставног, Бриселског споразума, чињеницом да су им на текст заклетве, украшен албанским косовским грбом залепили налепницу као смоквин лист за Вучићеву срамоту, Пантић је поднео оставку. Избори су спроведени поново. Пантић се, међутим, није много бунио па је сада срећно опет посланик у Народној скупштини Србије…

Извор: Напредни клуб