Смена лидера или крај бежаније државе са Космета

На дан погубљења Видкуна Квислинга, у уторак 10. септембра, српска влада је сменом челника четири српске општине на северу донела одлуку да се коначно и у потпуности повуче са Космета. Тај дан ће бити упамћен не само као дан потпуне предаје наше територије, суверенитета и сународника косовским Албанцима већ и као завршетак бомбардовања из 1999. године.

Наравно, остало је још да Космет и званично признамо као независну државу, иако то није од пресудног значаја, али ће се и то временом догодити, као по обичају, мало по мало, малтене неприметно, односно онолико колико је потребно да се избегне сваки отпор. Кување жабе је дало свој резултат и колонија под именом Србија је успешно спровела у дело све стране замисли и планове. Међутим, то више није ни најважније – важније је како смо се за пар година претворили у земљу безакоња, у земљу без институција и потпуну анархију. Влада која не поштује Устав сопствене земље врши власт на основу легитимитета који јој даје тај исти акт, мада би злонамерници рекли да влада на основу легитимитета који јој пружају стране амбасаде.

Народ више није брига за велика национална питања јер је једино на шта може да мисли пуко преживљавање. Сведени смо на ниво државе трећег света, у којој нема ни посла, ни новца, ни перспективе. Зато је и потпуно јасно зашто територијални интегритет и национални понос не занимају критичну масу у Србији. Неке додуше и занима, али недовољно да промене било шта.

Било како било, српских институција на Космету више нема, али је битно да ће се емитовати нова сезона ријалити програма, како би народ бар могао да се позабави туђим животима и туђим мукама. Ионако је најтеже бавити се сопственим. За то време Срби масовно продају некретнине на југу централне Србије косовским Албанцима, читава села нестају а млади беже из земље. Смрт је чудесна ствар; најчешће се може „намирисати“ њено присуство.

Несрећни Срби на Космету су прошли као Срби у Крајини, који су остављени на цедилу, напуштени и издани од својих сународника и своје државе, и њима је најтеже рећи било шта позитивно или упутити било какве речи охрабрења.

Уместо охрабрења, можда им треба упутити речи отрежњења. Иако добар део Срба верује да они бране српску државност на Космету, критичну масу уопште не занимају њихови животи, њихова судбина и њихова трагедија. Критичну масу Срба из Србије занима када ће бити јефтиније гориво, хлеб, месо, млеко (намерно сам се послужио оваквим редоследом). И то уопште није осуда било кога – то је чињенично стање.

Србија ће ћутати и даље, и тихо одобравајући, гледати вашу несрећу и начин на који се Београд обрачунава са вама. Народ ће ћутати док српска влада косовске Србе присиљава да буду грађани сепаратистичке творевине косовских Албанаца и нико неће ни главу окренути на вашу несрећу. Наравно да већину Срба ипак боли ваша судбина – али их више боли сопствена.

Било би најлакше сада написати нешто што би звучало као давање лажне наде, али баш зато тако нешто нећу учинити. Нема наде нити смете шта да очекујете од окупиране земље којој странци одређују састав владе, земље у којој је народ анестезиран и сиромашан, земље у којој влада бела куга а млади масовно одлазе у иностранство. Максимум српског националног поноса сада је спорт, а не политика, сан о уласку у ЕУ, а не култура, смањивање војних снага, а не територија. Ни на средњи ни на дужи рок не постоји ни трачак наде да ће се ишта по том питању променити, сем што ћемо изгубити још народа и још делова територије, али ћемо и то прихватити ћутке, толерантно и апатично као и све до сад.

Докле – тешко је рећи. Вероватно све док се ствари не ускомешају споља и створе шансу да се нешто промени изнутра, највероватније поново за туђи интерес, а не за наш сопствени. Тако то обично иде са колонијама, тако то обично бива са пораженим народима. Не надајте се у државу, јер ће држава радити против вас. Не надајте се у народ, јер народ не занима ваша судбина. Надајте се само у себе и у сопствене снаге.

Најлакше би сада било ускликнути „издаја!“, што ово коначно и јесте, најбоље би сада било када би бар милион душа испред скупштине ускликнуло исто то, али то се неће догодити. Неће се догодити јер нема идеје тог типа коју би критична маса народа подржала, неће се догодити јер то само није довољан мотив за већину, а у крајњој линији – можда би се и догодило када би постојала идеја водиља, која би поред ове понудила решење и за друге државне проблеме, пре свега сиромаштво. Уосталом, сви ми знамо колико Срби воле популистичке идеје и једноставно решење проблема. Срби нису у стању да раде било шта у континуитету уз јасан план и програм, јасне циљеве и велика одрицања. А нису, зато што је српска елита гора од народа, нераднија и склона паразитирању или обмани тог истог народа, те се она и највише служи популизмом, док онај део елите који народу саопшти истину добија епитет „мрачних сила“, које руше српске наде у светлу будућност.

Дакле, хлеба и игара. Код нас је додуше довољно да има игара, а хлеб и даље чекамо. Или беше крух?

Извор: Нови Стандард