Обраћање скупу против избора на Космету

Драги пријатељи

Шта рећи, како започети овај говор а да вас не обузме осећање стида, да вам се не озноје дланови, да вас не обузме осећање срамоте и нелагоде, због туђих поступака. Можда то и јесте најстрашнији стид када човек нем због туђих непочинстава, немоћан да се одупре, преузима на себе туђу срамоту и поред тога што је жртва дужан је да на  себе преузме изглед и улогу кривца.

У реду, криви смо. Што гласно указујемо на то да први пут у историји једна држава предаје, мимо воље својих сународника, делове своје територије, који су њено родно место, убијајући и разграђујући властиту државу, потпуно непотребно и неизнуђено, одричући се, не само дела територије и дела становништва, него одричући се и онога што човека чини човеком а народ народом. Одричући се достојанства, поноса, поштовања властитих потомака, осећања стида, родољубља, алтруизма, предајући своју децу, богомоље, историју, песму и језик на милост и немилост народа који је освету подигао до нивоа култа. Има ли ико право да унесрећи туђу децу да би његова намазала кифлу са путером. Живот је кратак, хватај батак, ново је хедонистичко гесло оних који су до јуче мислили  и говорили у лошем  десетерцу. Није важно ако је тај батак отет из туђег тањира. Живот је кратак, хватај батак. Криви смо што не делимо са њима овај њихов нови политички поглед на свет, криви што их се сећамо и јуче, памтимо дан кад су комарци одлучили да постану вегетаријанци, узалуд покушавајући да сакрију своју праву природу. Криви смо што одбијамо те горке залогаје, попрскане туђим сузама и крвљу, криви што нам застају у грлу, као неизговорене псовке.

Децу која су одрасла на истим успаванкама, на истим песмама, која говоре исти језик, која су одрасла под истим крстовима, који су их спајали не само на небесима него и са нерођеним синовима, предају у  ропство, правећи их поданицима неке нове лажидржаве. Да би се кркало јаретине. Што се нас тиче, оставите тог јарца да пасе. Нама тај крканлук не недостаје.

Не вреди. Оштри се нож, деље се ражањ, дељу га исти они који су мислећу Србију пре четврт века на све начине спречавали да уђе у Европу, када је у њу требало улазити, када је Европа била начин да се спречи крвави распад  једне просперитетне државе каква је била Југославија, када су фондови били пуни, када је Европа била сасвим другачија и у политичком и у етичком смислу, када је немачка доминација била мање присутна, када Европа није била  четврти рајх, док нас још није засипала тонама уранијумских бомби, док нас није осудила на лагано умирање од рака или стерилитета, свеједно. Криви смо што смо мислили да је Европа начин да Србија спасе од комунизма своју крхку демократију, и криви смо што смо тада били за Европу а они изричито против ње.

Када се континент деформисао из заједнице народа у мегадржаву, бирократизовану и отуђену, када су нас научили на живот са ваздушним узбунама, када је Европа постала конфорна гробница за мале народе, питајте Грке, Кипране, Ирце, Мађаре, Бугаре, какав је живот у гробу, када је обула немачке гојзерице и ставила хозн  трегере, када је променила систем вредности, они у њу хоће по сваку цену. По цену Отаџбине. Као њихови очеви у коминтерну. Ми више не. Нама оваква каква је данас, више није потребна. Стално смо, некако у раскораку, ми и комарци. Хоће да ставе баварски шеширић и јодлују гласније од минхенских пивопија. Када смо  ми читали Вебера и Попера, они су се одушевљавали сабраним делима Мире Марковић и Војислава Шешеља. Сада европски булевари препознају њихове кораке, моје су заборавили. Или се праве да су их заборавили. Сад су они већи европејци од Кошттунице, Рашковићке, Самарџића, Кустурице. до јуче су  се у Европи сналазили као комбајн у Будви и били једнако потребни, сада ће продати олтар и иконостас, да би негде на крају стола снисходљиво чекали да се осмехну или намргоде када то уради и  газдарица. Да би нашу децу слали на сиријску. Несвесни да ће прва силована монархија, први отети воћњак, први запаљени кров, први убијени дечак, ићи њима на душу. Баш као што и она мртва деца са магистрале смрти која се погрешно зове Ибарска, иду на душу оних који су спречили изградњу модерне саобраћајнице.

А када продате олтар са иконама, оно што је остало, није више богомоља. У том остатку слободно можете отворити mеcdоnаlds или продавати јаретину. Ово је време меcdonalds јаретине.

Криви смо што смо своју децу подизали на Филипу Вишњићу, Његошу, Ракићу, Дучићу, Јакшићу, Змају, Бећковићу…Криви, да кривљи не можемо бити што те књиге не бацамо и не заборављамо, што одбијамо да продамо њиву са очевим и дедовим гробом. криви смо што смо за време њихових владавина изнели из куће породични накит и у бесцење продали барабама, онда сребрнину и бабину бунду, остала је још икона, они малопре поменути грабови и нешто мало поноса. Сада би и то да изнесу на бувљак. Е па неће моћи. Неће СЛОБОДЕ МИ. А морате веровати Србину када се куне у слободу.

Извор: Д С С