Под сенком клетве Лазарове

Све је личило на сценарио таблоидне сапунице са срећним крајем. Задовољни народ који кличе од среће што први пут од окупације види српског премијера, српски премијер који изговара потресно “Остајте овде!” и рони сузе низ “бијело лице” прожет националним усхићењем док открива споменик Краљу Милутину, Краљ Милутин који поносно пркоси бесним Шиптарима, Шиптари који разјарени историјским значајем премијерове посете ногама јуришају на његов блиндирани аутомобил, аутомобил који (иако ишутиран) достојанствено одвози премијера у рад, ред и Европу … У Брисел, где се снимају наредне епизоде овог сценарија …

О tempora, o mores! Каква радња, каква представа, какви наслови у новинама! Има ли честитог Србина који је гледао целу ту фарсу (а зна шта се заправо дешава на Космету) да није осетио грч у желуцу а празнину у срцу?! Да се није запитао докле ће тај човек кога су почели да се гнушају и сами његови налогодавци, да вређа наш интелект својом јефтином демагогијом, када ће престати да скрнави сваку светињу које се на било који начин дотакне?! Има ли патриоте који је гледао то предизборно пренемагање а да није завапио, ШТА ЛИ ЧЕКАШ, КЛЕТВО ЛАЗАРЕВА?!

А Лазар трпи и гледа, да парафразирам великог песника! Зна он да Вучић никада није видео Газиместан у јуну и први божуров цват и да као такав не разуме са чим тргује купујући своју апсолутистичку власт европским путем Србије. Али, зна и то да су све Вучићеве приче већ испричане. И овде, и на Истоку, и на Западу. И видео је он, Лазар, гледајући кроз векове са висина Небеске Србије, да се земаљски српски вожди Косова сете обично онда када на власт долазе или када са ње одлазе. А Вучић је већ давно дошао…

И још зна, тај наш великомученик Лазар, да се битка за Косово данас не бије ни крај Ситнице, ни у Београду или Бриселу, већ тамо у Доњецку, Москви и на њујоршкој берзи. Са тих попришта кренуће или у њима нестати ново Царство православно, ново Српско Косово. И баш као што би нас и дан данашњи клали по Јасеновцу да се чекало да нам Немци или Језуити одреде место под капом небеском, а Недић донесе просперитет и слободу, тако и овога пута, нека друга вода, моћна и чиста, спраће срамоту онога што је Дачић потписао, а Вучић овом посетом признао. А та вода неће много питати ни Вучића, ни Дачића, баш као што ни ватра није питала Милошевића. Јер, воде долазе или не долазе…

Зна то, тај наш великомученик Лазар! И зато ћути и гледа. Чека, далек и безвремен!

Али ми који безвремени нисмо, који не знамо да ли нам теже пада глад и понижење који су нас опхрвали, или ментално демагошко силовање коме смо свакодневно изложени од стране ове власти, ми морамо размислити шта значи и шта нам доноси Вучићева посета Косову.

Прво што треба истаћи јесте да се ова премијeрова посета дговорала на нивоу две владе, односно без уибичајеног посредништва Еулекса. Уосталом, прву најаву ове посете дао је косовски лист Љајм, а затим је уследила и службена потврда Хашима Тачија. Нигде Еулекса. Премијера и његову свиту обезбеђивала је косовска полиција, није било жандармерије као када је као ППВ посећивао Север. Личи ли Вам то на признање нечега?

Следеће, посета је очигледно временски и програмски усмерена тако да представља подршку листи “Српска”, (креацији СНС-а за увлачење Срба у косовске институције) на изборима за градоначелника Грачанице, будући да је доскорашњи председник ове општине, господин Стојановић, аванзовао у вицепремијера Косова. То само по себи не би било ништа лоше (зашто се премијер не би борио за своје политичке интересе), да није незгодне чињенице да тзв. “новоформиране општине” у које спада и Грачаница (Ново Брдо, Ранилуг итд.) тај статус немају у правном и политичком систему државе Србије (где је иначе Грачаница само месна заједница града Приштине). Личи ли Вам то на “de facto” признање косовске парадржаве? И више од тога!

Надаље, мора се приметити да је премијер заобишао Север Космета где је политичким преварама, незаконитим одлукама републичких државних органа и физичким насиљем његових политичких изасланика разрушен државни поредак, а све у служби тзв. “инплементације” Бриселског споразума. Једна од последица таквог стања је и очекивано отимање српског дела “Трепче” од стране шиптарске парадржаве, после чега ће бити немогуће одржати економску независност ове српске територије! А све то пред очекивану нову рунду бриселских разговора, коју ће предводити премијер лично. Зашто, онда, није отишао на лице места да се из прве руке информише ио ситуацији и могућим сценаријима? Да ли само што би био извиждан или има и других мотива?

Када смо већ код тога, свакако да су предстојећи Бриселски разговори итекако утицали на Вучићеву косовску реторику из које су неки извукли погрешне закључке да он истински Косово сматра српском територијом. Након што су уложили квиска на одлуку Уставног суда да је Бриселски споразум политички акт, па као такав није подложан његовој оцени, Вучић & company имаће сада јако тежак задатак да објасне како се на бази политичког акта могу дати државна предузећа “Трепча” или “Газиводе”, а то ће бити неизбежна бриселска тема. Лукави Дачић се вешто мигољи из те приче, баш као што се мигољио Вучић док је био ППВ. Отуда благо нагињање ка националној реторици, које га на ништа не обавезује, а намењено је даљој медијској експлоатацији, није неочекивано. Напротив! Личи ли вам то на нове уступке у смислу заокруживања косовске државности?! Личи, дабоме! И више од тога.

Али, уз све речено, премијерове косовске сузе имају упориште не у значају откривања споменика Краљу Милутину, или плиме некаквог националног поноса или покајања која га је ненадано преплавила, већ у чињеници да му је Запад јасно ставио до знања колико му је политички рок трајања ограничен и како више нема ни стрпљења, ни толеранције за његове неодмерености. Очигледно да му једино пуно владање косовским проблемом, уз неспорну спремност на даље уступке, гарантује останак у игри још неко време. А њему се игра.

Само у том контексту ваља посматрати Вучићеве косметске поруке које иду у два правца. Први је, горе наведени, према западним налогодавцима, а други према народу. Његова порука народу дата након оног муљања са тендером, да га нападају јер је, наводно, Србији штедео паре деловала је шупље када се сазнало да су паре уствари њихове. А показало се јако брзо. Порука да га нападују јер покушава да одбрани Косово деловаће народу много убедљивије. И свакако ће дуже трајати. Али и тај зец брзо ће морати на чистину. Није ли управо он годинама говорио да са Косова неће бити добрих вести и да је оно симбол слављења пораза, а Србији требају победе. И Европа. И Вебер. Није ли управо он (преко Вулина) преварама, уценама и силом разбио државне институције на Северу Космета који сада, као чардак ни на небу ни на земљи, лебди између некакве имагинарне Заједнице српских општина која никако да заживи и шиптарске незајажљивости.

И какав је, уопште, смисао скривања иза народне воље у земљи у којој се гласови броје ЦЕСИД-овом методологијом? Али то на страну. Вучићево хватање за Косово знак је да му залихе празних обећања убрзано понестају и да неће имати оне две године које увек изнова тражи свака три месеца. Ни од Запада, ни од народа.

Зна то, тај наш великомученик Лазар. И зато ћути и гледа. Зна да Вучићу заиста није лако. Страшна је клетва Његова а Косово није град на води, нити његову Историју могу писати таблоидни медији.

Извор: Корени