Рођени 4. јула

Како ствари стоје, ако се не деси нешто непредвиђено – а непредвидљиво је оно што се на овим просторима најчешће са сигурношћу може предвидети – одборници четири општине са севера Косова и Метохије ће у првој седмици јула[1] прогласити формирање Скупштине аутономне покрајине Косово и Метохија, користећи своје суверено грађанско право да остану пуноправни грађани Србије, уживајући сва уставом загарантована права која су, бар на папиру, обезбеђена свим грађанима Србије, па и онима који живе у две аутономне покрајине које Србија, у свом још увек неизмењеном уставу, има. Има индиција да ће се настојати да се “датум” за тај свечани чин поклопи са још једним значајним датумом. Не, није реч о “датуму ни на небу ни на земљи” којим се већ месецима омамљује јавно мњење у Србији, већ о реалном датуму, за који се може рећи да је светски познат. А вероватно најпознатији такав световни датум у првој седмици јула је – 4. јули. Дан независности Сједињених Америчких Држава. Надајмо се да ће то бити баш тај дан!

Јер, било би тако лепо добити прилику да се западној јавности и западним дипломатама, на првом месту америчким, стрпљиво али одлучно објашњава како су Срби са севера Косова и Метохије, стешњени између страних војски на свом тлу и сопствене власти која крши устав земље – нашли надахнуће за своју праведну борбу управо у почецима борбе народа у америчким колонијама за слободу и независност од иностране (односно британске) самовоље. Баш би било занимљиво гледати лица западних дипломата док им, рецимо, Славиша Ристић из Зубиног Потока свечаним тоном цитира Џеферсонове речи из Декларације независности:

“Ми сматрано ове истине очигледним: да су сви људи створени једнаки, да су обдарени од стране њиховог Творца одређеним неотуђивим правима, међу којима су живот, слобода и тежња за срећом. У циљу обезбеђивања ових права, владе установљене међу људима изводе своје законите моћи из сагласности оних над којима се влада.”

Ствар би затим могао да преузме, нпр. Драгиша Васић из Лепосавића:

“Ако икада иједан облик владе постане препрека остваривању ових циљева, право је народа да га промени или укине, да установи нову владу, која ће лежати на темељима таквих начела, и организовати своје моћи тако да најбоље утиче на народну сигурност и срећу.”

А одмах затим и, рецимо, Добросав Добровић из Звечана:

“Разборитост ће, заиста, захтевати да давно установљене владе не би требало мењати због небитних и пролазних разлога; тако је и сво искуство показало да су људи више расположени да трпе када су зла подношљива, него да уклоне неправду укидањем облика (власти) на које су навикли.”

Да би после њега поентирао, нпр. Раденко Недељковић из Косовске Митровице:

“Али када се дуги низ злоупотреба и узурпација, нарушавајући стално исти објекат, испољава као намера довођења људи под апсолутни деспотизам, право је ових људи, њихова је дужност, да збаце такву владу, и успоставе нове чуваре своје будуће сигурности.”

Наравно, у сваком моменту би ствари могао да зачини Марко Јакшић, чувеним ускликом још једног од хероја америчке борбе за независности и слободу, Патрика Хенрија: “Дај ми слободу, или дај ми смрт!”

Заиста би било симпатично посматрати америчке или друге западне дипломате како покушавају да оспоре ове идеале, или да убеђују српске представнике како су они, ако не “превазиђени”, а оно бар “непримерени тренутку”, или чак и (ово би вероватно били Британци) “ирелевантни”.

Још боље, тешко је замислити ко би, осим западних дипломата, био више “констерниран”: љубитељи америчких вредности у Приштини или они у Београду. Ко би међу њима први оспорио надахнуће које амерички 4. јули пружа свим слободољубивим народима света, па и слободољубивим Србима из четири општине са севера Косова и Метохије? И коме би међу данашњим вазалима “слободног света” било теже да сузбије љубомору према некоме ко је решио да своје дивљење према врховним америчким идеалима претвори у праксу? Кога би више погодило сазнање да постоји неко ко још јаче маше америчком заставом? Дачића? Вучића? Тачија? Геј-стрејт алијансу?

При томе, Срби са севера не би били чак ни толико радикални као очеви-оснивачи Сједињених Америчких Држава. Јер, док су британски колонијални поданици у лето 1776. године тражили потпуну независност, Срби са Косова и Метохије тражили би само право да живе у складу са уставом сопствене земље. Ако би, пак, тежили било каквој “независности”, то би била само независност од оних који тај исти устав крше – тј. сецесионистичких власти у Приштини, које су 17. фебруара 2008. објавиле сопствену верзију декларације о независности. А, с обзиром да је Међународни суд правде у свом саветодавном мишљењу од 22. јула 2010. закључио да било која група грађана било где у свету која себе прогласи “изабраним лидерима свог народа” има право да прогласи независност, било би занимљиво видети како би тај исти западни правнички ум покушао да одједном оспори то исто право изабраним вођама дела српског народа који живи на Косову и Метохији. Не кажемо да не би покушали – јер, не заборавимо, примена двоструких стандарда је, према Роберту Куперу, својеврсна обавеза “цивилизованих народа” данашњице. Али би у сваком случају тај покушај био занимљив.

Зато ће многи искрени српски патриоти – али и истински љубитељи вредности америчке борбе за независност – навијати за то да Скупштина АП Косова и Метохије буде проглашена баш 4. јула. Јер, кога следеће речи могу оставити равнодушним:

“Нека буде извршена правда, па макар и небо пало” (Џон Адамс, 1777).

“Они који су спремни да се одрекну суштинске слободе зарад мало привремене безбедности, не заслужују ни слободу ни безбедност”(Бенџамин Френклин, 1759).

“Ево! Његово Величанство сада може да прочита моје име без наочара. И да удвостручи награду за моју главу!” (Џон Хенкок, пошто је великим словима потписао Декларацију независности).

“Да ли је живот толико драгоцен или мир толико сладак да би били купљени по цену ланаца и ропства?” (Патрик Хенри, 1775).

“Кажу нам, господине, да смо слаби – да не можемо да се носимо са тако јаким непријатељем. Али кад ћемо то бити јачи? Идуће недеље, или идуће године? Када будемо потпуно разоружани, и када британски стражар буде стациониран у свакој кући? Хоћемо ли прикупљати снагу кроз неодлучност и нечињење? Хоћемо ли постати способни за делотворан отпор тако што ћемо пасивно лежати на леђима и грлити варљивог фантома наде, све док нам наши непријатељи не вежу и руке и ноге? Господине, ми нисмо слаби ако на одговарајући начин будемо користили средства која нам је Бог природе ставио на располагање” (Патрик Хенри).

“Они који очекују да убиру плодове слободе морају, као људи, да се подвргну напорима борбе за њу” (Томас Пејн, 1776).

“Започели смо борбу за слободу слабо опремљени средствима за ратовање, ослањајући се на сопствени патриотизам као надокнаду за тај недостатак. Очекивали смо да ћемо се носити са многим немаштинама и многим невољницима… морамо поднети садашња зла…” (Џорџ Вашингтон, 1781).

И, на крају, да не запоставимо и једног ранијег, енглеског борца за слободу:

“Оно што енглески краљ нема право да тражи, енглески поданик има право да одбије” (Џон Хемпден, уочи Енглеског грађанског рата, 1642-1651).

Америчка застава са 50 звездица која би се тог дана виорила поред српске представљала би непотребан кич, који је пре резервисан за Приштину. Али она оригинална, предимперијална, са 13…

———————————————————————————-

[1] http://www.nikadgranica.org/zakljuci-sa-zajednicke-sednice-skupstina-opstina-kosovska-mitrovica-zvecan-zubin-potok-leposavic-6-6-2013/

Извор: Фонд Стратешке Културе