Зашто Алиша Кернс напада СПЦ?

Ових пар година чинило се да Аљбина Куртија нико не може да заустави у бунтовничком односу према Вашингтону и Бриселу, као и да заустави његово готово фашистичко понашање према српској заједници на КиМ. Иако су се реакције САД и ЕУ углавном сводиле на импотентне и благе критике, Курти је игнорисао и у пар наврата заоштрену реторику и захтеве запада.

Било је много спекулација у вези са тим које западне администрације га штите и подстичу на радикализацију и поред, на први поглед усаглашених, јавних критика од стране земаља Квинте. У том контексту су се најчешће помињале Немачка и Велика Британија, управо због нескривених симпатија и неуравнотежених изјава њихових политичара и мреже албанских лобиста у овим земљама у којима је подстицана даља ескалација према Србима. Ако је ико имао сумњу, Алиша Кернс – амбициозна торијевска посланица и албански лобиста у британском парламенту – је својим недавним небулозним изјавама те сумње распршила.

У тренутку опасне ескалације на КиМ, када све западне администрације наводно траже решење да спрече да дође до озбиљнијег конфликта, тешко је не запитати се због чега Кернсова долива уље на ватру – са прилично сагледивим последицама и видљивом намером да доведе до новог погрома и коначног егзодуса српске заједнице на КиМ. Због чега то чини управо Кернсова и због чега су СПЦ и здравствени систем у српским срединама на њеној мети?

Промоција насиља

Није први пут да се западни политичари, чији опортунизам и амбиција увелико превазилазе њихове интелектуалне и лидерске капацитете, користе за промоцију насиља, било да то чине из финансијских разлога, као лобисти одређених интересних група, или се користе као инструменти обавештајних служби.

Алиша Кернс је ушла у политику као пројекат, на таласу гласачке подршке популистичком Борису Џонсону, као представник изборне јединице у којој лично никада није живела. Али искористила је рупу у закону да се у овој јединици кандидује и, уз непропорционално већу финансијску и другу подршку кампањи у односу на остале, аутентичне кандидате, на тим изборима победи.

Пре тога је радила у британском Министарству одбране, између осталог и у обавештајној јединици за борбу против Исламске државе. Док се, са једне стране формално наводно „борила против џихадиста” на Блиском истоку, јачала је приватне везе са сличним структурама у Европи – чији је сада лобиста.

Чим је осетила да се њеном некадашњем идолу и ментору љуља фотеља, била је прва која му је забила нож у леђа, хушкањем групе торијевских парламентараца против њега. Та побуна против Бориса Џонсона се, између осталог, и зове „Завера пите са свињетином” – управо због Кернсове и изборне јединице коју представља, а која је у Великој Британији позната по овој пити. Од уласка у политику, Кернсова је безуспешно покушавала да себи нађе тему и циљ, лутајући од женског репродуктивног здравља до великих геополитичких тема. Сад је ту тему очигледно нашла.

Међутим, и поред ирелевантности Алише Кернс у британској политици, опасно је лаконски одбацити њене изјаве, како су то учинили представници британског министарства спољних послова након бурних реакција јавности на одијум Кернсове усмерен против СПЦ и Срба, не само на КиМ већ и у БиХ. Нарочито ако се има у виду да то није изолован случај преамбициозне посланице која се отела контроли, несвесна тежине својих речи.

Та британска веза, која води до њихових војних обавештајних структура, исплела је мрежу, што посредно, што непосредно, и око самог врха албанских политичара у Приштини. Управо је Курти крајем 2021. године именовао Британку, Елизабет Говинг ( Elizabeth Gowing), за своју политичку саветницу за питања заједница, која би требало да профилише његов однос према свим неалбанским заједницама на КиМ, укључујући и српску.

До сада смо видели какве су резултате имали њени савети. У романсираној биографији, Говинг се описује као „хуманитарка, књижевница и новинарка Би-Би-Си-а”, која живи на КиМ од 2006. године и промовише „Косово и албанску културу” у свету. Она је и суоснивачица невладине организације на КиМ, „Партнерство идеја”, која се бави мањинским правима у покрајини, пре свега правима Рома, Египћана и Ашкалија. А њен партнер у овој НВО је Роберт Вилтон, бивши службеник британског Министарства одбране. Вилтон, некада лични секретар британског министра одбране, је својевремено био и саветник премијера у Приштини а сада је „британско-косовски писац”. Више него очигледан заједнички именитељ свима – поред финансијске исплативости испољавања снажне подршке тзв. Косову – је та веза са британским војним службама.

Напади на СПЦ

Српска православна црква је деценијама кост у грлу западним архитектама новог поретка на Балкану и притисци да се она уруши, што изнутра, кадровским комбинаторикама, што обезвлашћивањем и маргинализацијом, су непрестани.

Чињеница је да је СПЦ и у најтежим околностима, у доба рата и прогона, била стуб и гарант опстанка српског народа на свим просторима на којима Срби живе, укључујући и КиМ. Чињеница је да само постојање древних манастира и остале верске баштине поткопава тај лажни наратив србомрзитеља о окупационом присуству а не аутохтоности српског становништва, српске државе и културе на овим просторима.

Коначно, да се осврнемо и на новију историју, чињеница је да до промена у Црној Гори, после деценија заробљене државе, не би ни дошло да СПЦ није стала на чело тих промена. Отуда и сви покушаји да се она представи ретроградном и да се обесмисли њена снага креирањем неких нових „цркава” којима би се дало пуно право на њене храмове и осталу вековну верску баштину, како би се потезом пера обрисала одредница да је то српска црква и да је то српска верска баштина.

Немам намеру да се овом приликом враћам на полемику, коју глобалисти најчешће називају теоријом завере, у вези са постојањем глобалног систематског напада на православне цркве. Али видљива је иста методологија која се примењује против аутокефалних православних цркава са циљем њиховог слабљења и обезвлашћивања. Такви напади не постоје, на пример, када је у питању католичка црква, или остале највеће религије у свету.

Иако је ово дугорочни тренд, безобзирност колективног запада у покушају заустављања геополитичких промена у свету последњих годину и по дана поставља нове границе у обрачуну са православним црквама које се сматрају катализатором хомогености народа и отпора западном пропагандном наративу. Очигледан је покушај Кернсове да украјинским моделом – са истим лажима о наводном субверзивном деловању СПЦ, што кроз „шверц оружја” – што кроз „обавештајни рад” – легализује и оправда нападе на српске светиње и хапшења српског свештенства, као што се то на западу ради већ месецима у случају хапшења и репресије над свештенством и верницима Украјинске православне цркве.

Да ли би следећи корак било отимање наших древних светиња, како се то сада чини са Кијевско-печерском лавром? Вероватно, Приштина то и иначе нескривено покушава већ годинама, уз то потпуно игноришући одлуку сопственог Уставног суда о враћању земље манастиру Високи Дечани.

Од почетка сукоба у Украјини, Аљбин Курти, селективни легалиста, иначе настоји да се представи као неки нови Зеленски, не би ли добио безусловну јавну подршку запада за своје фашистичке методе и директно кршење свих међународних правних норми и потписаних споразума. Овом „Зеленском у покушају” ти напори до сада нису уродили плодом, али очигледно је ко су му шаптачи и ко га подржава у тим настојањима.

---

Извор: Нови Стандард