Бечки извештај

Бечка казивања век после

Од пораза у рату са Пруском, усталило се послушничко  извршавање „сугестија“ упућених из Берлина у Беч, као сасвим нормално очекивана реакција независних чинилаца.

Чак и данас век после, уз обиље доказаних  историјских чињеница о својој кривици, чине немачки историчари покушај да некако анулирају кривицу за Велики рат, ако већ никако не могу да избегну кривицу за Други светски рат. Зато се једна изложба у поводу годишњице Великог рата и доима као глас вапијућег у пустињи, у мору новоусаглашених софистицираних „сорош предлога“ о неопходности европског става о Великом рату, без изричите одлуке ко је крив за њега.

Без велике гласности, скоро полуилегално, у српској јавности провукла се најава једне изложбе у Аустрији, са тако значајним насловом – „Клицање и беда“ (Jubel und Elend ) – у којој се отворено и храбро покушава обрачун са два велика мита који се вежу уз војску Аустро-Угарске монархије од самог почетка Великог рата, и трају и дан данас.

Први мит је упорно представљање аустро-угарске војске као војске високо моралних начела, док је други мит, образложење како је Велики рат био неминован, и како се није могао никако избећи.

Главни кустос изложбе, историчар Петер Фриц објаснио је да је намера ове изложбе, да се прикажу и механизми комуникације и пропаганде којима се ратови припремају, тако да се у очима обичног човека тада чине неизбежним.

У свом је излагању Фриц нагласио следеће – „Војска аустро-угарске монархије је над цивилним  становништвом чинила страшне злочине и далеко од тога да је то била армија високих моралних начела. То се ретко помиње, и са тим делом историје друштво се још није суочило.

Погрешно је такође рећи да је рат био неминован јер га је званични Беч желео по сваку цену. Рећи да је рат био неминован је наравно много једноставније него се запитати ко је за рат одговоран, и на тај начин друштво се и данас амнестира од одговорности, за ту велику катастрофу“.

Фриц наглашава да се о злочинима аустро-угарске армије још увек не зна много, јер се истраживањем ове теме до данас бавило јако мало аутора и историчара. Један од ретких је исто ричар Антон Холцер, који изричито наводи да су се „злочини против цивилног становништва наређивали из самог врха аустро-угарске управе“.

Холцер је у свом истраживању обухватио целокупну тадашњу ратну територију Аустро-Угарске    и тако описује злодела која су чињена над цивилним становништвом руским, пољским, јевреј ским и рутенским у Русији и Пољској, те злочине над Србима у самој Аустро-Угарској и над цивилним становништвом у Србији и Црној гори.

Издвојен сегмент његових истраживања је изучавање пропагандне машинерије којом је негована теза о тзв. „унутрашњем непријатељу“ од кога прети велика опасност, а као драстичан пример ове пропагандне акције даје кампању која је резултирала настанком познате крилатице

„СРБИЈА МОРА УМРЕТИ“ (“Serbien muss sterbien”), којом се подсвесно правда било који злочин почињен у тој земљи!

Као последица овакве пропаганде, наређивали су аустро-угарски официри при ратним дејствима у Србији да се „istrebi i popali sve što je srpsko”, а вешања и масовна стрељања су била ратна свакодневица.  Холцер детаљно описује неколико злочина у Шапцу, наводећи да су масовна убиства праћена пљачком, паљевинама и нарочито силовањима!

Зар је требало цео век један да прође, па да се барем један савестан истраживач одважи на истраживања, која у целости потврђују ИЗВЕШТАЈ др. Арчибалда  Рајса, као савести Европе  која очито има проблеме са самом собом када су Словени у питању, или је то ипак немушти *шапат* РКЦ, која је и тада подржавала те злочине и злочинце, као своју устаљену праксу !?

Извештај, јер ову књигу можемо и тако назвати, чак је и шири од Рајсовог који обухвата само страдање српског народа, а овде се износе и страдања руског, пољског, јеврејског и рутенског, од стране војних и цивилних власти Аустро-Угарске!

Холцер је за своју књигу сакупио и приложио и фотографије злочина и документе којима  потврђује текст о злочинима. Његова књига је „први корак на путу од седам миља“ савести једног народа, али – „Сваки почетак је тежак“ – , гласи немачка народна пословица!

На летошњој изложби у дворцу Шалабургу, надомак главног града покрајине Доња Аустрија, посетиоцима су биле изложене фотографије вешања и стрељања српских цивила, оригинали и копије смртних пресуда ратног суда аустро-угарске армије у Србији.

Приказане су и дојаве локалних шпијуна („савесних грађана“?) да се у појединој кући крију „издајници“, што је без икакве накнадне провере био разлог, за доношење смртних пресуда читавим породицама!

У пресудама за често вешање свештеника СПЦ, скоро је обавезна оптужба  „da u narodu šire duh izdajništva“!

Различити извори наводе да је само у току прве ратне године у три кампање „казнене експеди ције“ на Србију, на смрт вешањем осуђено (и погубљено) око 30000 људи!

Део изложбеног простора посвећен је веома тешком и суровом животу интернираца у логорима широм Аустрије, као и ратним заробљеницима, такође утамниченим у нељудским условима.

Приказани су експонати из свакодневног живота српских, руских и пољских цивила утамниче них у овим логорима, који су се довијали да икако преживе сурови режим и глад.

Изложени су дрвени крстови које су логораши израђивали, да би их мењали са логорским чуварима за парче хлеба. Иако је Аустро-Угарска била потписница Женевских конвенција о ратним заробљеницима, није се уопште придржавала њених одлука и изложени експонати приказују тешке услове присилног рада ратних заробљеника, који су давани као најамни радници локалном становништву.

Посебан експонат који показује сву тежину живота и глад ратних заробљеника је огрлица израђена од костију пацова, коју је за власницу локалне пекаре у којој је присилно радио, начинио заробљеник, да би некако добио парче хлеба!

Другосрбијанска сорош-курсистичка Србија, свакако неће покренути иницијативу да ова изложба стигне у ЦКД (Центар за културну деконтаминацију), плашећи се да вашке и пацови са слика не угрозе њихов напор, за промену свести непослушних потомака заточеника у концентрационим логорима претече „мултикултуралне и мултиконфесионалне ЕУ“ , а није извесно и да ће министар културе актуелне власти договорити да се изложба прикаже и у Србији, иако је могуће и да се образложи као видљив напор европске Аустрије за побољшање међуодноса две земље, које у два светска рата имају болне успомене, јер су Срби били окупирани а Аустријанци окупатори! Али би ова изложба могла и послужити као први корак на „путу од седам миља“ заједничке светле европске будућности, уколико не стигне ватикански „шаптач“ под  шљиву у дворишту РКЦ надбискупије београдске, са поруком „мира и суживота“ за коју нормалан Србин има један једини искуствени одговор – apage Satanas-!

Планиране акције откривања и измишљања „унутрашњег непријатеља“ када су Срби у питању детаљно су изложене на конференцији одржаној 18. маја 1914. године у Бечу, у министарству рата, у оквиру саме припреме за рат! Донета је одлука да се оснује и тајна информативна служба са четири регионална центра у Бечу, Будимпешти, Загребу и Сарајеву, а у свом раду ће сарађивати са обавештајном службом армијских корпуса, полицијским службама и органима цивилне власти, на свом подручју.

Домаћи чиновници ове тајне информативне службе су већински били Хрвати и то „франковци“, као поуздани „домољуби“ а основни посао им је био састављање листа и евиденције свих особа сумњивих због шпијунаже, те као класична политичка полиција почињу израђивати елаборате о политичкој ситуацији у појединим деловима Аустро-Угарске .

Чим је почео рат, посебно је задужен „загребачки уред“ тајне информативне службе за  сузбијање шпијунаже која потиче из краљевине Србије без новоослобођених подручја од 1912.године. Цео рат је овај уред тесно сарађивао са обавештајном службом XIII.(загребачки) корпуса, а њени чиновници су учествовали и у раду окупационе управе у Србији и Црној Гори од 1915.-1918.године, проводећи драстичне мере према „nepoćudnom pučanstvu“  Србије !

Група официра Чеха који су радили у команди корпуса, у новембру 1918. године, као патриоти     упадају  у просторије овог уреда и плене целокупну архиву, уступајући је обавештајном одељењу српског генералштаба, након уласка српске војске у Загреб!

Већ век један, трају „надзорни послови“ у Загребу, над српским етничким простором, само се налогодавци мењају, али слуге не, они су се увек изнова доказивали, историја то и потврђује! Оснивачи Коминтерне су као припадници аустро-угарске војске или цивилне власти, учествовали у креацији приче о „унутрашњем непријатељу“, и то ће искуство пренети на све режиме комунистичког једноумља, да би се данас упорно приписивало „ауторство“ руском народу, који је управо и био највећа жртва ове теорије завере!

КuК štabsfeldvebel Josip Broz TITO, користиће и сам загребачки уред у борби са „унутрашњим непријатељем“, а последице те борбе осећају Срби и данас!

Германска методичност

После болне истине о својима и њиховим грешкама, педантно и методично је урађена компарација о непријатељу, тражећи му испољене  мане а не само врлине победника. За то је послужила сва расположива документација из протеклог рата, која је заробљена или пронађена током окупације Србије 1915.-1918.године. Нарочито пажљиво сакупљана су казивања победника у свескама часописа «Ратник» – новоствореног струковног Савеза резервних старешина краљевине СХС (Југославије), али и анализе урађене за потребе  стручног изучавања наставног одсека генералштаба, у циљу унапређења војне вештине.

Рад је знатно олакшан, јер међу официрима новостворене југословенске војске има и оних који су носили униформу војске КуК те 1914. године на Церу, и не осећају припадност победницима.

Видљиво је из сачињене анализе да је српски генералштаб преко војног аташеа у Бечу пратио од 1908. године расправе у војним круговима, о правцима продора у Србију из Босне и Западног Срема преко Мачве и доње Дрине ка Ваљеву или са севера из Источног Срема преко Саве ка Београду, са циљем продора у долину Мораве.

Концентрација аустро-угарске 2. армије у Срему и Банату одмах након ултиматума, а пре концентрације 5.и 6. аустро-угарске армије у Босни, извршена је зато што је та армија предвиђена за дејство у Србији само ако Русија остане неутрална. Њено пребацивање на источни фронт планирано је од 18. августа, до када ће мађарске железнице превести трупе других армија које се упућују на источни фронт, јер је братска православна Русија одмах ушла у рат, да заштити угрожену Србију.

Обавештени о концентрацији ове армије, очекивали су српски војни руководиоци главни удар са севера, и тако и извршили распоред главнине својих снага.

Аустро-Угарска врховна команда и сам генерал Оскар Пoћорек нашли су се у дилеми пред избором, да ли да почну операције против Србије са 5. армијом, користећи  присуство 2.армије за провокације на Сави и жестоко бомбардовање Београда, или да сачекају и завршну  концентрацију 6. армије, те да напад почну седмицу дана касније.

Неосновано  подцењујући српску војску, пре свега њену маневарску способност, одлучили су у Бечу да почну са 5.армијом, а Поћорек је чак предвидео  да ће до 18. августа заузети и Ваљево.

Зато је 5. армија у раним јутарњим часовима 12. августа почела прелаз преко Дрине код Самуровића аде и села Батара (напомена – чак је и хрватски сликар Отон Ивековић то насликао  по казивању острашћених франковаца, као прилог митологији о «хрватском јунаштву»!)

Заштитни одреди српске војске састављени од трећепозиваца и четника, иако малобројни али стратешки  правилно распоређени, пружили су жилав отпор и сам је прелаз текао веома споро. Иако се 9. дивизија пребацила преко Самуровића аде, до увече је 13. корпус једва успео да створи узан мостобран и да се 42.хрватска домобранска дивизија пребаци код Малог Зворника.

Већ тога дана, српска врховна команда је почела да уочава да је напад главних аустро -угарских снага усмерен на северозападну Србију и око поднева је наредила, да српска III. армија еластично али упорно задржава непријатељско надирање преко Дрине и Саве, док се II. армија и коњичка дивизија не пребаце на правац непријатељског продора, како би га и уништиле.

Упорно се бранећи, заштитни одреди су 13. и 14. августа водили борбе са два аустро-угарска корпуса, те је 8. корпус  успео да потисне слаб Лешнички одред а 13.(загребачки) корпус је после тешких и огорчених борби успео да потисне Лознички одред, и заузме села Обреж и Г. Добрић тек око 19.часова. Међутим, неочекивано за нападаче, изненадним ноћним  противударом на 36. дивизију, Лознички одред је упркос великих губитака повратио висове око Г. Добрића али се  због покрета 42. хрватске домобранске дивизије ноћу 14/15.августа ипак повукао на резервне положаје где га је прихватила главнина Дринскe I.(првог позива) дивизије, стабилишући тако фронт. Немајући још увек довољно података о јачини аустро-угарских снага које наступају на фронту ширине око 70 километара у шест колона, током дана српска врховна команда је одлучила да најпре ликвидира шабачки мостобран, а потом нападне снаге које су продрле из Босне. Из примљених извештаја врховна команда је ноћу 14./15. августа дефинитивно утврдила да главне аустро-угарске снаге нападају преко Дрине, и већ у 3 часа ујутру издала потребна наређења армијама за намеравани  протунапад на трупе које су прешле у Србију.

Командант II. српске армије ђенерал Степановић већ 15. августа ћe уочити важност Цера као ослонца у предстојећим дејствима, и опасност од спуштања његове комбиноване дивизије у долину Лешнице, пре него што сигурно овлада Цером. Зато он  наређује да пук и батерија пољских топова упућених гребеном Цера заузму Косанин град (доминантни вис), а остатак комбиноване дивизије задржи у селу Текериш, да га употреби у одлучујућем моменту.

Наступајући источним падинама Цера ноћу 15./16.августа, 2.прекобројни пук и пољска батерија изненада су се сударили са деловима 21. landwer дивизије,отпочињући тако саму Церску битку!

Српска војска није располагала јаком авијацијом и главно извиђање непријатеља вршила је дивизијска коњица, а коришћене су и пешадијске официрске патроле по наредби команданта дивизије. Битка се одвијала на својој територији и на познатом земљишту, са развученим распоредом непријатеља, те је ноћно извиђање зато могло бити интензивније.

Српска обавештајна служба још 1908. године исправно је проценила значај оперативног рада граничних официра према Аустро-Угарској, али је влада донела политички штетну одлуку да их укине већ 1910. године те није завршена припрема становништва на својој територији за евентуални рат, и сада је видљива и настала штета у пуном обиму.

Обезбеђење трупа је било добро организовано и није долазило до изненађења или панике.

Команданти српских армија и дивизија су правилно схватили значај брзине маршманевра својих трупа, те су јединице II. српске армије пружале сјајан пример маршевања, преваљујући просечно дневно и по 50 километара под пуном спремом. Позадинско обезбеђење је добро функционисало, иако само са коњском вучом, али и изванредном сарадњом са цивилним властима и патриотским организацијама, које су ангажовале све расположиве активисте.

Тада у Србији није било НВО «сорош-курсиста» да прозивају власт и због увођења у војну евиденцију мушког становништва, а популарна патриотска  песма  гласи –

«што би дике оде у војнике, што би шкарта, оста да се карта!»  

Српске пешадијске јединице имале су богато ратно искуство и показале су отпорност и ванредну жилавост у одбрани а одлучност и храброст у нападу. Техника напада српских пешади ских  јединица била је знатно боља, оне су се одлично прилагођавале земљишту и непријатељској ватри, наступајући у малим групама у расутом борбеном поретку. Вешто су користиле маскирање прилагођујући се терену, и дивизиску резерву у извођењу  протунапада.

Српске трупе су примењивале ноћне акције у већем обиму, а одступање је било веома умешно.

Традиционално добра српска артиљерија била је помагач и пратилац своје пешадије у свим приликама. Ватрено дејство њено било је толико прецизно, да се код аустро-угарских команда ната појавило мишљење да Срби изводе битку на свом ранијем мирнодопском полигону!

Артиљерија се чак није устручавала када је ситуација то захтевала, ући у свој стрељачки строј и дејствовати картечном ватром, тешко деморалишући нападаче.

Коњица је извршавала све добијене задатке у извиђању, као и борбе на коњу или пешке, зависно од прилика,али са максимумом својих могућности.

У закључку се нарочито истиче да заслуга за овакав успех ипак припада  старешинама свих родова српске војске, који су неуморно, храбро и зналачки вршили своје борбене задатке!

Истичући да је српско више и највише командовање, успело у церској операцији да уз храбро држање и тактички вешто вођење трупа, задобије победу над бројно јачом а у артиљеријском наоружању и муницији знатно супериорнијом аустро-угарском Балканском војском!

Посебно се истиче умеће војводе Путника да се прилагоди новонасталој стратешкој ситуацији и одлучно отме иницијативу аустро-угарском  командовању, омогућавајући ђенералу Степановићу, да као командант српске II. Армије, по идеји маневра бије класичну битку, којој по смелости има мало примера у историји ратовања.

Данас, потомцима јунака Церске битке, кроје планове устројства војске «саветници – експерти» из «уједињеног краљевства острвског», чији су војни врхови имали неморално правило у наређењу «запалите Европу да ми имамо маневарски простор за повлачење», што су на својој кожи понајбоље осетили Срби, Грци и Пољаци, као припадници антифашистичких покрета у борби са немачком моћном армијом, коју је само руски војник могао да порази (уз мању помоћ и осталих савезника, али тек после пресудне Стаљинградске битке).  

Велики државник и војник Шарл де Гол, једини је исправно држао те «савезнике» на потребној дистанци, не дозвољавајући злоупотребу француског народа, истичући  као пример величину и значај антифашистичке борбе ЈВуО српског народа.

Они што су у злочиначкој НАТО операцији «милосрдни анђео» позивали на бомбардовање своје Отаџбине, као власт су омогућили  разарање војске, патриотске традиције и неговања отпора сваком агресору, узалуд се надајући да ће потомци јунака гвозденог пука заједно са потомцима злочиначке «вражије дивизије» бранити «тековине ЕУ ропске мултикултуралности и мултиконфесионалности» уз «каубојски бенџо», јер у два светска рата нису били на истoj – историски исправној страни, а историја је ипак учитељица живота!                  

---

Извор: Фонд Стратешке Културе