Да ли ће САД још увек предводити свет?

Да ли “пад америчке моћи” може довести до моралног опоравка САД? У опширном интервјуу који је почетком марта дао магазину “Атлантик”, Обама је рекао да је “акција у Либији била грешка”, да је “Украјина ближа Русији него САД”, да “САД не могу да интервенишу свугде по свету”… Многи ове речи тумаче само као покушај нобеловца за мир да по завршетку другог мандата не буде запамћен као један од најратоборнијих председника САД, који је напао 16 земаља. Заборавило се, међутим, да је под ранијим администрацијама Америка била још агресивнија…

“Уколико морамо да користимо силу, то је зато што смо ми Америка. Ми смо изузетна нација. Ми стојимо усправно. Ми видимо даље у будућност” – говорила је Медлин Олбрајт као државна секретарка у Клинтоновој администрацији. А негде у исто време британски трансатлантиста Роберт Купер је појашњавао: “Ми смо ти који повлаче глобалне потезе, а свима другима једино преостаје да се труде да схвате шта хоћемо и да траже начин да се прилагоде”. Овакве изјаве о “супериорној раси” или “људима посебног кова” made in USA, почетком века нису биле реткост, а шта је то практично значило осетили су и Срби у Југославији, Србији и Српској. После Украјине, Крима и Сирије, као да се нешто мења.

Барак Обама је изненадио открићем да је “интервенција у Либији била грешка која је изазвала хаос”. “Добро јутро Колумбо!” Иоле упућенима од почетка је било јасно да либијски режим представља оригиналну формулу власти у којој пуковник Гадафи, без икакве формалне, секуларне или верске функцје, држи лабилну равнотержу између несложних локалних поглавица. Као и да ће рушењем његове релативно просвећене диктатуре земља потонути у хаос племенских сукоба у коме ће се запатити исламски тероризам. И поред тога, Обамин интервју није баналан јер представља критичку самооцену спољне политике САД.

Није исто када причајући и пишући о томе аналитичари, колумнисти, новинари, стручњаци и научници одеру грло и испишу гомиле папира, као и када о томе самокритички проговори први човек једине суперсиле, која је огњем и мачем “рушила дикататуре”, “ширила демократију и људска права”, “заустављала ратове” и све то за “добробит човечанства”. Плус, Обама је то рекао насупрот доминантној струји бројних колонизованих, вазалних, полувазалних и савезничких држава и лидера широм света који по инерцији понизно следе формулу “што је добро за Америку добро је за читав свет”.

Управо по овим последњим, по савезницима, председник Обама и удара. “САД су погрешиле што су на наговор европских и арапских савезника подржале интервенцију НАТО-а. То је изазвало хаос локалних сукоба и створило ново уточиште Исламске државе зато што су се Камерон и Саркози одмах по рушењу Гадафија самозадовољно изувукли из игре. Европски партнери стално траже од САД да уђу у рат или покрену интервенцију, али сами нису спремни да се довољно војно ангажују и поднесу трошкове војних подухвата.” Р. Кејган је већ одавно написао политиколошки бестселер о томе “да ли су Европљани са Венере, а Американци са Марса”, доказујући да ЕУ политички и војно паразитира под кишобраном САД и на њих још навлачи одијум целог, пре свега исламског света.

По томе некако испада да Американци, насупрот цитираним изјавама Олбрајтове и Купера, никада нису ни хтели да предводе. Британци су их навукли да одиграју главну улогу у рушењу Гадафија, а онда отишли занемарујући последице. Таман тако као што је Обаму насукао Камерон прераним повлачењем из Либије, тако је, одавно знамо, Буша јуниора обмануо Блер у Ираку о Садамовом непостојећем тајном оружју. Биће онда да је и за све остале америчке “хуманитарне интервенције” у Источној Европи и на Блиском истоку, у СРЈ, Србији и Српској био крив неко други. Испада да су увек ратоборни европски савезници мирољубиве америчке лидере нахушкавали на употребу, што меке, што тврде моћи.

Ето ти, а ко би рекао!? А сви смо, међутим, погрешно мислили да је потпуно обрнуто. Да су САД неприкосновено предводиле, а Европљани следили, уз повремена и појединачана искакања, која нису остала некажњена, док су последице пребацивали на терет других. Да су, напротив, цех плаћали баш ови потоњи, најбоље сведочи избеглички цунами који потреса ЕУ. Произвело га је Арапско пролеће у режији САД, и то пре свега у Либији, где је Гадафи контролисао прилив економских миграната из ширег залеђа према Италији. Пошто су диктатора предали племенским “фановима демократије и људских права” на линчовање и преузели 160 милијарди долара већ раније блокираних у америчким банкама, милион избеглица су послали у Европу. Зачудо, високо развијене и мало насељене, традиционално имигрантске САД, као и Канада и Аустралија, нису биле спремне да их превезу и приме изнад симболичне квоте. Или су мигранти баш желели да пливају преко Медитерана и пешаче преко Балкана право у Немачку, која је као лидер ЕУ почела да опонира америчким санкцијама према Русији.

Но, занемаримо тај наивно неуверљиви део Обаминог интервјуа и фокусирајмо се на оно најбоље у њему. Било би превише очекивати од Обаме да се упита откуд уопште амерички војни авиони у борбеној акцији изнад Либије. Гадафи није напао САД нити било коју другу земљу у суседству, а САД јесу Вијетнам, Кубу, Панаму, Никарагву, Авганистан, Ирак, Сирију и многе друге. Гадафи није прикривао тајно оружје, а САД демонстрирају како га имају. Гадафи није експлоатисао туђу нафту и гас, а САД то раде. Гадафи никоме није уводио економске санкције, а САД јесу СРЈ, Ирану, Русији.

Клинтоновог министра одбране Вилијема Перија, који се такође вајка да су ракетни системи НАТО-а на источним граница Пољске били понижавање и провоцирање Русије, цитирају као другу ласту која чини америчко пролеће. Али и Пери занемарује да су САД понижавале читав свет и постале најомраженија нација широм планете, те да су управо америчке амбасаде у иностраним престоницама једине опасане бедемима као да се свугде налазе на непријатељској територији. Од Обаме је сасвим довољно што је рекао да “САД више не могу да ублажавају патњу свугде у свету” јер сви добро знају шта то стварно значи и поздравиће Америку која више неће “хумано интервенисати” на свакој тачки планете ради “одбране своје националне безбедности”.

Иако су бивши Пери и одлазећи Обама, самокритички проговорили тек када су их Путин и Си Ђаопинг подсетили да неће “21. век бити амерички”, не треба потценити чињенице које указују да “пад монопола моћи” може да најави морални оправак. Поука да “моћ квари, а апсолутна моћ апсолутно квари”, не односи се само на појединце него и на народе, не само на унутрашњу политику него и на међународне односе. И, наравно, не односи се само на САД него и на било ког будућег узурпатора глобалне моћи. Такође, не треба се радовати наглом паду америчке моћи, јер то може изазавати такве турбуленције у међународном политичком и економском поретку које за мале и нејаке могу бити још горе од “Pax Americana”. Поготово зато што САД и данас предњаче у наоружању, технологији, економији и на кормило може доћи неко са паролом “после мене потоп”.

Фавориткиња Хилари Клинтон се залаже за појачано ангажовање у Сирији, говори о “незавршеном послу у Босни” и хвали се како је мужа наговорила да бомбардује итд. Затим, тврди да је “добила име по освајачу највишег врха на планети”, иако се родила неколико година пре него што се сер Едмунд попео на Монт Еверест, да се пробијала кроз унакрсну ватру на тузланском аеродрому две године пошто је рат у БиХ завршен. Најзад, њена промоторка је Медлин Олбрајт. Нема шта, оличење једне нове и боље Америке која нема опасну амбицију да, милом или силом, предводи читав свет.

Извор: Фонд Стратешке Културе