Грађани Ваљева против тајкунизације српске историје

Комплекс касарни „Кадињача“ саграђен је 1885. године о трошку народа округа Ваљевског, две године након формирања Дринске дивизије. У њој је најпре био смештен Пети пешадијски пук краља Милана, а од 1899. године – 17. пешадијски пук, који је пронео славу чувене Дринске Дивизије, који је прошао кроз све битке како балканских ратова, тако и првог светског рата, од Куманова до Кајмакчалана, да би у завршној фази великог рата, након реорганизације маја 1917. године, његово људство било распоређено у друге јединице Дринске дивизије.

У време епидемије пегавог тифуса 1914. и 1915. године сви јавни објекти у Ваљеву су претворени у болнице. Касарна 17. пешадијског пука била је прва и највећа резервна војна болница. У њој је живот окончала и наша највећа сликарка, а у рату пожртвована болничарка Надежда Петровић. Малобројни српски санитет подједнако је лечио болеснике и наше и непријатељске војске. Од заразе је страдао двадесет и један лекар,  међу којима:др Павле Војтех, мајор и референт санитета Дринске дивизије; Драгиња Бабић, прва Српкиња која је стекла диплому медицинског факултета и током 1914. године била управник једне од болница; др Селимир Ђорђевић, који је вршио дужност управника у четри резервне болнице, а издвајао се према речима војводе Мишића „необичном савешћу и самопрегоревањем“. Вредна дивљења је пожртвованост Американца др Семјуела Кука, који се одрекао вакцине у корист војника, а сахрањен је на гробљу изнад Баира заједно са 5 лекара заробљеника. Сматра се да је подлегло преко 3500 војника, а сигурно више од 5000 становника. Године 1915. је у Ваљеву на 7000 болесника било само 25 лекара, а Ваљево је тада било највећа болница у свету, оно  је било место умирања, међународне солидарности, хуманости и витештва.

Касарна је између два светска рата носила назив Војвода Живојин Мишић, а садашњи назив „Кадињача“ добила је након II светског рата.

У њој је настао и први српски војни оркестар, а Ваљевци су имали привилегију да га сваке недеље у 16 часова поподне слушају преко пута касарне у парку, који су 1892. године војници направили и поклонили граду. Данас је то најстарија касарна на територији Србије, а као најзначајнија касарна у Европи током I светског рата има непроцењиви значај за српску историју, српску националну суштину, српско државно право и свеколико српско потомство.

Овај комплекс касарни налази се у веома лепом природном амбијенту: са северозападне стране граничи се са од њега старијим парк-шумом Пећина (у коме је свакодневно 1-2h волео да шета и Степа Степановић док је службовао у поменутој касарни од 1889.-1892.), са јужне стране – реком Колубаром, и већ поменутим парком који је начинила војска 1992, док је круг саме  касарне оплемењен вишедеценијским стаблима.

Иако је преживео велике борбе са агресорима у два светска рата, комплексу касарни „Кадињача“ данас прети опасност од намера тајкуна да  од њега направе модерни тржни центар. Реализација ове идеје довела би до уништења комплекса касарни „Кадињача“ што би био својеврстан злочин како над Српском националном историјом тако и над многим жртвама српског народа који су пали бранећи Слободу, а чији је ова касарна живи симбол и споменик.

Отуда, уочи стогодишњице (1918 – 2018.) најславније Српске историје новог доба дужни смо да сачувамо сећање на времена када су пред империјалистичким армијама српски народ и његова јуначка војска, доживели голготу, а потом и Васкрс у величанственој слави, па као патриоте и грађани Ваљева, тражимо да се Комплекс касарни „Кадињача“ претвори у својеврсни Меморијални центар српског страдања и културно заштити од болесних профитних иницијатива.

У вези с тим, овај комплекс треба осмислити тематски тако да слобода и вера православна целокупног Српског народа нема алтернативу, да буде компатабилан и јединствен, не само за Ваљево и Колубарски округ, не само за Северозападну Србију, него и за целу Србију у њеним природним границама.

Тако осмишљен Комплекс Касарни „Кадињача“, Ваљево, треба да постане, опстане и остане врело слободе где ће се надахњивати не само савремене генерације него и будуће Српско потомство. Он свима треба да сведочи шта је све Србија и шта је све Српско, не само у Србији него и у свим областима чак и континентима где живе Срби вере православне.  Комплекс треба ставити под висок степен државне заштите и дати на старање „Заводу за заштиту културе Ваљево“ и одговарајућим  органима у Републици Србији.

Након непотребног потапања манастирског комплекса Грачаница, евентуално претварање комплекса касарни  „Кадињача“ у пословни простор или нешто слично, био би нови неодговорни чин  који би нанео несагледиву и ненадокнадиву штету не само светлој српској националној историји, већ и идентитету српског натода у целини.

Мила Параментић и група грађана „Илиџа“

ЗАВОД  ЗА  ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ  ВАЉЕВО

Милована Глишића 2

14000  Ваљево

Предмет:  Захтев да се КАСАРНА „ КАДИЊАЧА“  Ваљево, прогласи  спомеником културе  од изузетног историјског значаја за Српски народ

                    Комплекс грађевина Касарне „Кадињача“, настао је у доба Обреновића, 80-тих година 19. века, тачније две године после формирања Дринске дивизије 1885. године, (зидана о трошку народа округа ваљевског) када се српски народ након петстогодишњег ропства под Турцима, подигао из пепела као феникс, те платио превисоку цену за своју слободну државу Србију. Сада је то и најстарија касарна на територији Србије чији се изглед није мењао до данашњих  дана. (4 павиљона која и данас постоје, на жалост услед небриге један павиљон је данас обрушен, што не значи да се не може обновити у изворном облику). Најпре је ту био смештен „V батаљон краља Милана“, а како је Ваљево  постало дивизијско место, (у њему су гарнизирали два пешадијска пука), 1899. сазидана је на Крушику већа касарна (данас је сасвим порушена) и у њој је смештен V пешадијски пук, док је у овој касарни смештен 17. пешадијски пук.

                     У време Првог светског рата у Ваљеву сви јавни објекти претварани су у болнице. Касарна 17. пешадијског пука је била прва и највећа резервна војна болница у којој је живот окончала и чувена сликарка, болничарка Надежда Петровић.

Напоменимо да је 1915. године Ваљево имало 8.000 становника, а само у граду Ваљеву умрло је око 7.500 војника и цивила, укључујући велики број санитетског особља који су лечили, рањене и болесне. Тако да се може рећи, те 1915., Србија је била земља мртвих а Ваљево је била њена престоница.

                    Ове године Српски народ и Српска Држава обележава 100 година Ваљевске болнице – споменика историјске ратне катастрофе током Балканских ратова и Првог светског рата, када су Србија и Српски народ били изложени енормним материјалним разарањима и огромном броју пострадалих од ратних дејстава и тифуса који је харао.

                    У питању је истинска велика Голгота Српског народа, за време неправедно наметнутог рата окупаторских војних сила. Зато су грађевине комплекса касарне Кадињача јединствен споменик те голготе, након које је уз велика материјална разарања и огромне људске жртве Васкрсла слободна Српска Држава, уједињена са осталим јужно-словенским народима у Краљевину СХС, моћну и респектабилну државу на Балкану. Зато овај комплекс касарне „Кадињача“ је темељ историјског, националног и Српског Државног Права, категорије без које држава Србија и Српски народ не би постојали.

                    Због тога се ни у ком случају не сме размишљати да се поменути комплекс „Кадињача“ претвори у тржни центар или било какву другу намену из профитабилних разлога. Најмање је  што се нипошто не сме дозволити  да пређе у приватне руке, добро чији власник није нико осим Српски народ. У годинама када обележавамо 100-годишњице великих српских битака, Ваљевске болнице, Албанске голготе, и на крају велике победе у Великом рату, прави потез би био да се овај комплекс Касарна „Кадињача“ стави под заштиту, и претвори у Меморијални Центар, важан за целу Србију. Тиме би се на неки начин одужили својим славним прецима, и тако постигли да се трајно отргну од заборава и оставе за будуће генерације, један изворни комплекс настао непосредно по ослобађању од Турака, који ће нас потсећати на славне претке, морално крепити у садашњости, и бити пример будућим генерацијама (повезао би прошлост, садашњост и будућност). Овако нешто ни један цивилизован народ не би уништио. Имамо славну историју, какву мало који народ има, зато је треба истаћи а ово је сјајна прилика за то.

                    Главна намена овог комплекса требало би да буде Меморијални комплекс ослободилачких ратова целокупног српског народа зашта је плаћена највиша цена. Вредно је размишљања о томе, да буде Меморијални Центар Српске голготе за цео Српски народ и целу Србију, Музеј Српског војника од најстаријих времена до данас, (такав споменик не постоји у Србији), са садржајима који би се временом оформили у том комплексу, као трајном споменику од изузетног значаја, под покровитељством Републике Србије и Српске Православне Цркве, која би ту могла изградити Спомен капелу (цркву) свим пострадалим у ратовима од Косова 1389., преко свих других стратишта, до данашњих  дана!

                     Уништење овог комплекса касарне „Кадињача“  био би злочин над Српском Историјом и Српским жртвама, какве у модерној историји није поднео ни један народ у Европи и шире!

                (Ова касарна је била и линија повлачења са фронта, а и услед велике смртности, те 1915. године, претпоставља се да се у комплексу  налазе појединачни гробови наших славних предака, а можда и масовне гробнице.)

                     Напомињемо да је касарна „Кадињача“ у комплексу постојећег Парка Пећина, такође из тог периода, тј. чија основа настаје нешто раније, доласком Радована Лазића за председника општине Ваљево, 1867.године, а подизање и уређење је трајало деценијама, као и Парк преко пута касарне „Кадињача“ који је управо војска направила за 15 дана, те 1892. године, и поклонила граду. У том парку је сваке недеље у 4 сата поподне свирала војна музика, како би се широке грађанске масе образовале у том погледу. Ово још једном говори о великој спреги, јединству и заједници између Српског народ и Српске војске. Српски војник је увек био поштован и цењен од свог народа, био је оличење поштења, правде, голготе Српског народа.

                Српски војник је одувек био симбол Српског народа!!!

                 А Ваљево је одувек било – Град војске!

С тога би било од изузетног значаја то и показати, заштитом комплекса  касарне „Кадињача“!

                   Читав овај комплекс налази се у једном предивном природном окружењу, а и сама  касарна „Кадињача“ је оплемењен вишедеценијским зеленилом, што додатно даје лепоту овом комплексу. Са једне стране се граничи са још старијим шеталиштем Парк шумом Пећина, јединственим парком какав  има само Београд (Калемегдан и Топчидер), а у старој Југославији Загреб (Тушканац) и Љубљана (Тиволија), а које би такође требало ставити под заштиту, с једне стране, а са друге стране, већ поменути парк на Јадру, који је војска из ове касарне управо и направила и поклонила граду, а који би такође требало ставити под заштиту. Оваква једна целина је одувек била обележје града Ваљева те би таква требало и да остане.

                   Како се ова касарна, налази у близини пешачке зоне (100 метара) то би се употпунио садржај за туристе који долазе ради посете овог града (све је у комплексу, Тешњар, Музеј, Гимназија, хот. Гранд са тргом, пешачка зона старе Кнез Милошеве улице…)  Посебно би васпитну улогу имала код школске деце који су све чешћи посетиоци устаничког града Ваљева.

                   О новцу који би био потребан за издржавање овог комплекса било би срамота и размишљати, наши преци су за ово данас дали оно што је највредније – људске животе!, а о материјалном одрицању да и не говоримо, да би ми данас живели у слободи.

                Значајно је заштити, постојећи, изворни облик касарне, тј. да се обнови и реновира према постојећим павиљонима, никако не мењајући садашњи тј. првобитни изглед класарне!

                Не дозволимо да будемо изроди наших славних предака!!! Не дозволимо да наша генерација уништи оно што су претходне генерације вековима стварале и одржавале!!!

               Ставити под заштиту овај комплекс и показати да смо достојни наших предака!

Прилог:

–         Првобитна Мапа изгледа касарне Кадињача

–         Фотографије касарне, са разгледнице из 1926.

–         Фотографије касарне и разгледница из разних временских периода

–         Копије текстова, као докази старости ове касарне

–         Архивски документи из времена градње касарне Кадињача

Достављено:

·        ЗАВОДУ  ЗА  ЗАШТИТУ  СПОМЕНИКА  КУЛТУРЕ, ВАЉЕВО

·        ЗАВОДУ  ЗА  ЗАШТИТУ  СПОМЕНИКА  КУЛТУРЕ, БЕОГРАД

·        СКУПШТИНИ  ГРАДА  ВАЉЕВА

·        МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ БЕОГРАД

·        MИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ БЕОГРАД

·        СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА БЕОГРАД

·        ИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ БЕОГРАД

·        ВЛАДИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

                                                                                           Подносиоци захтева

                                                                                     Мила Параментић, Ваљево       

                                                                                            са групом грађана

Извор: ЦЕОПОМ-Истина