Кратак приручник за исповест (2)

У првом делу овог кратког приручника за исповест укратко су објашњене суштинске ствари везане за покајање, припрему за исповест и разлике између правилне и неправилне исповести. У овом делу ћемо рећи нешто више о конкретним гресима које треба исповедити (уколико су почињени, наравно), њиховим варијацијама и међусобној вези и генези. Нећемо наводити конкретан метод искорењивања појединачних страсти (тј. грехова који су се усталили), осим у појединим случајевима укратко и успутно – тежиште текста је на исповести као таквој.*

Начелно гледано, поделу грехова можемо извести на више начина. Подела по пројави би била на грехе учињене делом, речју и мишљу; подела по уочљивости би била на видљиве, јасно уочљиве грехе, и на греховна стања која су унутрашња и самим тим теже видљива; подела по тежини би била на такозване смртне грехе и оне који то нису; подела по свесности за учињени преступ била би на свесне и несвесне грехе (при чему на исповести, разуме се, наводимо само оно за шта смо свесни да смо сагрешили  – синтагми „можда сам ово или оно сагрешио“ на исповести нема места).

Из практичних разлога, грехе које треба да исповедимо ћемо поделити у две велике групе: оне који су спољашњи, видљиви, телесни и оне који су унутрашњи, невидљиви, мислени. Ова подела, разуме се, релативног је карактера јер неки греси имају обе димензије (спољашњу и унутрашњу) или их нераздвојно повезују, но за ову прилику усвајамо поменуту категоризацију зарад што једноставније систематизације. У оквиру ове поделе ћемо извршити још једну, додатну поделу, која се тиче градације грехова по тежини и специфичности.

Исповест видљивих, телесних грехова 

Кренимо од исповести спољашњих, видљивих, телесних, и самим тим лако уочљивих грехова. Неке од тешких грехова који спадају у ову групу, какви су убиство, прељуба, блуд и крађа, већ смо навели у првом делу и објаснили њихов ужи и шири контекст. Уколико су ови тешки греси почињени у буквалном, непосредном смислу, треба да буду исповеђени на посебној исповести везаној само за дело о коме је реч.

Слична логика је, приметимо, присутна и код телесног здравља – уколико на телу постоји тешка примарна рана, она се увек прва санира, а тек потом обраћамо пажњу на ранице које нас у том тренутку не угрожавају животно. А у случају да у мањој или већој мери имамо посредно, индиректно учешће у поменутим гресима или су они код нас присутни тек на мисленом плану, онда их као такве треба навести заједно са осталим гресима који се исповедају, јер у том случају тежина сагрешења није иста као код класичног преступа у ужем смислу.

Код горенаведених смртних грехова један се апсолутно издваја по учесталости у наше време, у мери да је постао својеврсна смрадна ознака наше епохе. У питању је блуд. То је разлог да од њега кренемо у набрајање свега греховног што треба исповедити. За почетак, приметимо да, под утицајем мас медија, блудна страст данас неупоредиво јаче него ранијих епоха напада све: и младе и старе, и брачне и ванбрачне, и образоване и неуке.

Масмедијска сфера је учинила да су се људи свикли на блуд као на „нову нормалност“ (да искористимо чудну терминологију новоговора савремене цивилизације), због чега га један солидан број људи уопште не осећа као крупан грех, а у неким случајевима га чак сматра и оправданим. Примера ради, некада су ванбрачне заједнице, у којима су млади живели као у неком „пробном“ периоду пре брака, на овим просторима биле ретке и сматране не само за грех, већ и за саблазан, док су данас такве заједнице све чешће, а од стране шире околине се схватају као нешто уобичајено, па чак и препоручљиво, да би се млади тобоже што боље упознали пре брака (ако до њега уопште и дође).

А реч је ни о чему друго до о греху конкубината, тј. специфичној врсти блуда коју треба исповедити уколико постоји, а стање решити тако што би младић и девојка (односно мушкарац и жена, ако је реч о људима у годинама) недвосмислено ишли ка брачним савезом озакоњеној вези.

Када је реч о греху блуда, све креће од блудних маштарија. То је почетни степен који није толико тежак и спада у унутрашњи грех, који временом води ка спољашњем, телесном. Ово је класичан пример како неки грех има и унутрашње и спољашње дејство, које се све време преплићу и утичу једно на друго. Код блудних маштарија је важно нагласити да блудна помисао као таква не представља грех уколико се не задржава у глави – то је онда обичан предлог који једноставно треба одсећи и одбацити чим се појави. Но уколико се предлог прихвати и почне да се развија у својеврсни мислени „филм“, то је већ грешна фаза сједињења ума са помишљу, од које човека дели само корак до пристајања и остварења греха у пракси, на делу, телесно. Но чак и да човек на спољашњем делу не оствари своју грешну мислену жељу, учинио је грех у свом срцу и починио умни блуд који као такав треба исповедити. Блудне маштарије се исповедају концизно, без уласка у детаље, уз једноставно навођење степена интензитета и учесталости таквих мислених стања. 

На следећем нивоу тежине је грех гледања порнографских садржаја, који је у наше време ескалирао под утицајем интернета. То стање је доста теже од блудних маштарија и веома раслабљује карактер уколико се не пресече. Уколико се поменута два греха укорене у човеку, обично се на њих надовезује и рукоблуд (онанија), што већ представља стање извесне поробљености блудном страшћу које је знатно теже лечити него да је у самом почетку блудна помисао била сасечена. 

Како то примећује велики духовник наших времена, архимандрит Софроније Сахаров, сва ратна „клања“ која су приказана у Старом завету само су праслика умног сатирања грешних помисли, тако да не остане ни трага од њих – уколико човек задобије такво борбено настројење духа, блуд ће сасећи у корену и неће му дати да се развије у духовно опасне форме. Уколико то не учини, убрзо ће доћи до блуда у ужем смислу тј. ванбрачних односа са особама другог пола зарад задовољавања полног нагона. То је већ развијена фаза греха. У неким случајевима грех блуда се после ове фазе развија у разврат, кроз сталне промене „сексуалних партнера“, што већ представља изузетно озбиљну фазу духовне оболелости душе. 

Да не би било забуне, све претходно речено не значи да је грех блуда „резервисан“ само за ванбрачне везе. Напротив, блуд може да се деси и у браку уколико брачници немају довољно расуђивања. То се, примера ради, дешава када не постоји уздржање током празникâ или постова, што је, са друге стране, ипак по обостраном договору (ср. 1Кор. 7, 5), јер важи правило да се духовно јачи прилагођава слабијем (да би се избегла криза брака). Затим, дешава се када не постоје здраве навике у погледу привременог прекида сексуалног односа – конкретан пример је трудноћа жене, када је потребно очувати плод здравим, што подразумева прекид полног сједињења мужа и жене све време трајања трудноће. И на крају, у случају да се деси неприродан [противприродан] начин полног општења међу брачницима.

Најтежа врста блуда, која хришћанину не би смела ни да се приближи, везана је за противприродни блуд, који се креће од родоскрнављења (које је грех сам за себе, али би условно могло да се сврста у ову категорију) преко истополних сексуалних односа све до скотолоштва (општења са животињама, што је већ степен терминалног стања духовне болести). Код блуда начелно треба имати у виду јасна ограничења када је реч о примању Светог Причешћа односно чињенице да човек којим влада ова страст не може бити лакомислено приопштен Светој Чаши, о чему нас посебно упозорава Свети Апостол Павле (ср. 1Кор. 11, 27-30). О мери епитимије (покајне мере) расудљиву одлуку ће донети духовник, зависно од степена греха и принетог покајања, будући да циљ исповести није одбацивање грешника, већ лечење његове душе. У сваком случају, када је у питању тежина греха блуда и његових варијације, треба имати у виду јасну поруку поменутог Апостола, који каже: „Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници […] неће наследити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9-10).

Грех прељубе

Од блуда треба разликовати прељубу. Наиме, корен прељубе јесте у блуду (односно сладострашћу), али она представља далеко тежи преступ јер подразумева класичну издају кроз неверство и дубоку повреду друге особе, којој се задаје тежак духовни ударац. Ово је поготово озбиљан грех када је реч о брачном неверству, будући да је породица мала црква – особа која се дрзне да разори нечији брачни савез самим тим удара и на Цркву. Стога у случају овог греха, као и за сваки смртни грех, не може бити никаквог оправдања за његово даље чињење – недозвољену везу је после исповести неопходно моментално прекинути, са особом са којом постоји забрањен однос треба прекинути сваки контакт, а сразмерно преступу, свештеник ће донети расудљиву одлуку о покајној мери која треба да прати процес оздрављења духовне ране. Као у случају блуда, и грех прељубе се исповеда концизно, без улажења у детаље конкретног чина.

Код греха прељубе поготово треба обратити пажњу на суптилне појаве у понашању које дају до знања да прети опасност од пада. Поред постојања блудне страсти (односно сластољубља у ширем смислу), катализатор за ову врсту греха су лоше навике које се карактеришу заједничким термином флертовање (кокетирање), у шта посебно спадају похотно гледање и дрскост погледа и покрета. Те штетне навике треба исповедити, уколико постоје – сено и ватра не могу дуго опстати заједно и на време треба предупредити штету променом понашања. 

Поред блуда и прељубе, у првом делу је већ нешто речено и о тешком греху крађе (конкретно, било је речи о разним врстама крађе и разлици у тежини преступа). Овог пута додајмо на већ наведено и то да су у нашој цивилизацији, у којој влада примитивна верзија капитализма, набујали греси сродни крађи, приметни кроз нелојалан однос према радницима, запосленима и пословним партнерима. У ту врсту греха спадају, примера ради, непоштена зарада, закидање плате радницима, присвајање туђег иметка, неплаћање дугова, пословне преваре и несавесност у раду, а као прве „сроднике“ поменутих грехова треба поменути мешетарење и каматарство. Сви ови греси суштински извиру из страсти среброљубља, која ће бити обрађена у делу који третира унутрашња греховна стања. Уколико такви греси постоје, неизоставно треба да се и исповеде, а начин поправке ће одредити духовни отац. 

Постоји један изразито груб и тежак, а све присутнији видљиви грех нашег времена, на који је посебну пажњу указивао Старац Тадеј Витовнички. Реч је о непоштовању родитеља. Апостол Павле у посланици Тимотеју каже како ће у последња времена људи постати „самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непокорни родитељима…“ (2Тим. 3, 2). Нажалост, ми данас имамо проблем не само са непокорношћу родитељима, већ и са крајње неприхватљивим односом према њима, у мери да нека деца дозвољавају себи дрскост да прекидају сваки контакт са оцем и мајком, нека да подижу глас на родитеље и изговарају им непримерене речи, а нека чак и да дижу руку на оне кроз које им је Бог даровао живот. А пета Божја заповест сасвим је јасна: Поштуј оца свога и матер своју, да ти се продуже дани на земљи коју ти да Господ Бог твој (2Мој. 2, 12). Другим речима, ко не поштује своје родитеље, долази под удар праведног гнева Божјег већ у овом животу.

Треба имати у виду и то да поштовање родитеља подразумева не само уздржавање од ружног и неприличног понашања према њима, него и постојану навику пристојног, доличног и правилног односа и опхођења према њима, благодарност за све што су учинили за нас и делатно старање о њима у старости. Притом, како то богомудро поучава старац Тадеј, треба одбацити и сваку врсту мисленог рата који се води против родитеља, попут њиховог осуђивања у мислима. Summa summarum: oднос према родитељима треба чувати по сваку цену, а грех непоштовања родитеља, било да је учињен делом, речју или мишљу, што пре треба исповедити и за њега принети делатно покајање. 

Са друге стране, не заборавимо чињеницу да и родитељи имају пред Богом обавезе према својој деци и да морају пазити да се не огреше о своју родитељску дужност која им је поверена, с обзиром да су деца дар Божји и да је родитељску мисију потребно испунити како то и доликује православним хришћанима. Апостол Павле подсећа децу да поштују своје родитеље и, истовремено, родитеље упозорава да не раздражују своју децу (Еф. 6, 4). У том смислу, подразумева се да су родитељи дужни да дају прави пример својој деци, да их васпитавају, хране, чувају, да их не запостављају, а о било каквом малтретирању и злостављању деце не може бити ни говора. У смислу претходо реченог, сваку врсту огрешења о родитељску улогу треба исповедити, а понашање неизоставно што пре исправити.

Посредно повезан са грехом непоштовања родитеља је грех непоштовања старијих људи, учитељâ, добротворâ наше породице, а посебно непоштовање духовникâ и црквеног клира уопште. У наше време, под утицајем такозваних социјалних мрежа и поткултурног речника на њима, особито је ескалирао грех непоштовања црквене јерархије, у виду бруталних осуда и увреда упућених свештеним лицима разних чинова, а све под плаштом слободне мишљења и критичког осврта. Да се разумемо: нико не спори право да се искаже став у погледу неког питања везаног за црквене догађаје или да се изнесе неслагање са неким мишљењем, ставом или поступањем јерархије, но добро се зна на који начин се критичко мишљење износи и какав речник се користи. Свака врста увредљивих порука упућених црквеној јерархији је тежак грех, будући да су такве поруке усмерене према људима који су од Бога постављени на место на коме јесу, било да су светог живота или да имају типично људских слабости (успут, буди речено, ко то од нас слабости нема?).

И на овом месту ће нас опет најбоље поучити Свети Апостол Павле, и то на сопственом примеру. Наиме, у Делима апостолским је забележен догађај у коме првосвештеник Ананија заповеда да Апостола бију по устима непосредно пошто је он започео своју богонадахнуту проповед пред римским заповедником и Синедрионом. Павле, огорчен због неправедног поступања према њему, одговара првосвештенику реченицом коју почиње са речима: „Тебе ће Бог бити [тући], зиде окречени!“. Људи који су били присутни су се због такве оштре реакције обратили Апостолу Павлу речима: „Зар првосвештеника Божјег вређаш?“, на шта је његов одговор био: „Не знадох, браћо, да је првосвештеник јер је писано: Не говори зло старешини народа твога“ (ДАп. 23, 1-5). Ово је веома важно и поучно место за нашу тему и указује на то да имамо право да покренемо питање истине и правде када год и пред ким год је то потребно, али да црквену јерархију морамо поштовати и користити речи које су прикладне.  

На ово место се надовезује тема тешког греха осуде. Наиме, било да је осуда човека (уместо конкретног дела) изречена пристојним или непристојним речником, она свеједно спада у грехе који пустоше душу и лишавају је благодати Божје. Овај грех је посебно тежак стога што ми човека углавном посматрамо само споља и гледамо (фигуративно говорећи) његово лице, заборављајући притом да Бог гледа изнутра, у човеково срце. Тако долазимо у сукоб са знањем Божјим о некој личности и подражавамо дух Антихриста, који ће желети да присвоји Суд који је Отац предао искључиво Сину (ср. Јн. 5, 22). Ми, дакле, споља видимо нечији грех, али не видимо његово унутрашње покајање (уколико постоји) које се дешава у срцу, које је духовни центар нашег бића. Осим тога, дешава се да некоме судимо за спољашња грешна дела за која знамо, а истовремено код њега постоје далеко већа дела милосрђа за која не знамо. На крају крајева, уколико смо искрени и самокритични, приметићемо да за већину ствари за које судимо другима ни сами нисмо потпуно слободни. Господ нас, с тим у вези, врло јасно упозорава и каже: Не судите да вам се не суди, подсећајући да прво извадимо брвно из ока свога, а потом да вадимо трун из ока брата свога (ср. Мт. 7, 1-6). Грех осуде обавезно треба исповедити, а пошто се исповеди, борити се против њега доследно и упорно, да би се искоренио.

Понекад је грех осуде спојен са клеветом, поготово уколико човек не зна све чињенице о неком догађају или човеку, а узима себи за право да о њима говори. У том смислу, треба правити јасно нијансирање о томе да ли се, поред осуде, јавља и клевета, те је као такву треба исповедити: клевета је лажно сведочење на другог човека, којим се директно нарушава девета Божја заповест која каже: Не сведочи лажно на ближњег свога (2Мој. 20, 16). Држање ове заповести није важно само на земаљским судовима, већ је треба применити на свакидашњи контекст нашег живота, попут професионалног окружења, где морамо водити рачуна на који начин сведочимо о својим колегама, чувајући не само њихов њихов морални лик, већ и професионални интегритет, који може бити доведен у питање зато што смо лажно посведочили. Клевета може бити и крајње малициозна лаж од самог почетка, када је човек заправо свестан да лаже, а то намерно и циљано чини – то је убедљиво најтежи степен овог греха за који је потребно принети горко покајање. У сваком случају, уколико смо свесни да смо неког оклеветали на било који начин (свесно или несвесно), дужни смо не само да се покајемо и да то исповедимо, већ и да клевету, колико је год могуће, склонимо са имена оног који је оштећен.

На овом месту долазимо и до целе једне групе грехова који се тичу бескарактерности, а тичу се лицемерја, дволичности и двоједушности. Слабост карактера је велика бољка и пројављује се на различите начине, но лицемерје је њен главни лик. Приметимо да у Новом Завету не можемо пронаћи ниједан пример да Христос изобличава неког грешника, какав год да је грех у питању, али да на више места директно изобличава лицемерје и дволичност јудејских старешина (уп. Мт. 23, 13-29). Довољно је да овом приликом наведемо само јеванђелску повест о жени ухваћеној у прељуби (ср. Јн. 8, 1-11). Жена је, дакле, била затечена у тешком греху, за који је у Старом завету била заповеђена најстрожија казна каменовањем. Но како може судити таквој особи неко који је сам везан сличним или, чак, тежим гресима? Управо то се десило јудејским старешинама. Када су Христа, кушајући га, питали шта да ураде са том женом, он је позвао да први од њих који је без греха баци камен на њу. Притом, све време је на земљи прстом писао нешто. Тумачи Светог Писма нам дају до знања шта је писао: ништа друго до грехе сваког од тужилаца појединачно. То је разлог због кога су се, укорени од своје савести, сви до једног повукли (ср. Јн. 8, 3-11). Узевши у обзир ову причу, упитајмо се: одакле нама право да судимо о другима када смо и сами у гресима? А та врста лицемерја нам се дешава редовно: тражимо од своје деце да буду пристојни, а сами се понашамо недолично; тражимо од колега да буду ревносни у раду, а сами смо лењиви; очекујемо од свештенства да буде светог живота, а огрезли смо у пороцима. Стога, уколико смо склони лицемерју и дволичности, а неретко јесмо, треба да смогнемо макар толико снаге да слабост свог карактера отворено и исповедимо и затражимо опроштај од Бога. 

У грехе слабости карактера спада и кукавичлук, чије су главне пројаве страшљивост и многобрижност. Кукавичлук је слабост карактера која је, такође, неспојива са хришћанским призвањем, због чега су у Светом Писму страшљивци стављени међу оне који су претрпели осуду у вечности (Отк. 21, 8). Уз овај грех посредно иде издаја, а уз њу понекад недобронамерност, притворност и подбуњивање.

Гнев је веома чест грех на листи спољашњих, уочљивих грехова. Занимљиво је да њега готово редовно прате осуда и блуд, и да су та три греха повезани неким чудним нитима, црпећи снагу један од другог. Додатно, иза гнева и осуде, као грубих спољашњих грехова, крије се страховито опасан унутрашњи грех гордости, о коме ће тек бити речи касније – за сада ћемо само навести да гнев и осуда заправо споља откривају постојање тог подмуклог непријатеља наше душе. 

Гневљивост има више својих пројавних облика, какви су раздражљивост, свадљивост, нетрпељивост, јарост, грубост. Некада гнев прате и мање изражене страсти какве су нестрпљивост, гунђање, роптање, зановетање, те приликом исповедања треба имати у виду све наведене нијансе. Уколико је гнев константно присутан и на мисленом плану, а не само на спољашњим пројавама, онда је духовни проблем тежи јер то стање обично прати злопамћење и осветољубивост, односно жеља да се узврати злом на зло. То су страсти које су теже за лечење од гнева јер он споља обично плане и угаси се брзо, док злопамћење и осветољубивост (као унутрашња стања) тињају данима, месецима, па чак и годинама. Ово разликовање је посебно важно направити и због уочавања духовне бољке – гнев је углавном лако уочљив већ на изразу лица, но некада се дешава да човек уопште не падне у ватру, али да изнутра гори, што је проблематика унутрашњих страсти о којој ће тек бити речи. 

У спољашње, грубе и очигледне грехе спадају и различити видови сластољубља, премда и оно може имати своје унутрашње пројаве, будући да постоје суптилни облици који се испостављају кроз унутрашњу насладу, што захтева расуђување у сваком конкретном случају. Као спољашња страст, сластољубље се обично повезује са блудом (који спада у његов оквир), а потом и са стомакоугађањем, прождрљивошћу и опијањем. Грехе неумерености у јелу и пићу не треба потцењивати, колико год нам се чинили неважним – они су неретко први степеник ка тежим греховним стањима. Притом, човек може да овлада осталим грубим страстима тек пошто овлада језиком, грлом и желуцем, што је почетак изградње чврсте воље и карактера. 

Сви који потцењују грехе неумерености у јелу и пићу треба да се присете јеванђелске приче о неосетљивом богаташу, који је уживао у овоземаљским сластима, због чега му је срце отврдло у мери да испред свог дома није видео убогог Лазара који је био сав у гнојавим ранама које су лизали пси. После смрти, анонимни богаташ из пакла довикује патријарху Аврааму да му помогне, тако што би послао убогог Лазара да умочи свој прст у воду и расхлади му језик (ср. Лк. 16, 19-24). Зашто моли за помоћ на тако карактеристичан начин? Митрополит Јеротеј Влахос, ослањајући се на аскетско предање Цркве, објашњава да је то стога што је богаташ боловао од страсти прождрљивости (која је била спојена са неосетљивошћу за Лазареве патње), а језик је био орган на коме је била заснована погубна страст која у вечности није могла бити задовољена. На овом месту вреди још једном подсетити на императив очишћења душе од греха покајањем и исповешћу „док смо на путу“ (Мт. 5, 25), тј. у овоземаљском животу – када пређемо у вечност, то више неће бити могуће. 

Исповест грехова неумерности у јелу и пићу је, као што је наведено, неопходна и због превенције тежих грехова јер ова врста претеривања у природном потребама тела води ка духовној неосетљивости (ср. Лк. 21, 34), духовна неосетљивост ка разврату, а разврат ка најтежим гресима. Овде треба поменути и једну противприродну страст, а то је пушење. Ту ћемо поставити само једно питање: уколико човек греши када природне потребе за храном и пићем задовољава преко мере, колико тек греши уколико ствара противприродне потребе попут пушења цигарета, које озбиљно угрожавају телесно здравље? О коришћењу тежих дрога (пушење је вид „лаке“ дроге) нема потребе било шта коментарисати – тежина и последице греха наркоманије су сасвим јасне већ овде и сада, како на наркоманима, тако и на њиховим породицама. Посебно је код ове врсте грехова наопходна чврста воља за променом живота – без тога, човек ће уништити здравље и тела и душе. У наше време постоје и нови облици зависности (попут зависности од електронског садржаја), што, такође, треба навести на исповести ако је случај.

Уколико човек нема уздржања, онда вероватно не држи ни црквене постове, а то опет врло вероватно значи да не долази редовно (или уопште) на свету Литургију односно изостаје из целокупног црквеног ритма. То је стање духовне раслабљености, које се често пројављује кроз специфичне грехе попут телоугађања, лењости, доколице и излежавања. Та стања, која споља не делују опасно, неретко временом прелазе у тешку депресију. Не заборавимо, притом, да се лењост третира као смртни грех и да има погубан утицај на човеково спасење уколико се не лечи – јеванђелска прича о „злом и лењом слузи“ који је закопао свој таланат уместо да га умножи (ср. Мт. 25, 13-30) је сасвим довољан пример да нас побуди на покајање и ревност. 

Неко ће, можда, помислити да је ово претерано и да је ритам молитвеног живота резервисан само за свештенике. Но зар, заиста, сматрамо да нећемо бити испитани пред Богом због тога што смо допустили да се недељом излежавамо, уместо да смо на светој Литургији? Зар, заиста, мислимо да нећемо бити испитани на Страшном Суду због тога што знамо напамет безбројне кафанске песме, а не знамо Трисвето, Оче наш и Символ вере? Зар, заиста, сматрамо да ћемо се лако оправдати ако током целог свог живота нисмо макар једампут прочитали цео Нови Завет, а прочитали смо из доколице и празне радозналости ко зна колико хиљада страница безвредног штива? Грех немара у духовном животу неизоставно треба исповедити, а своје стање поправити.

Посебна група која се тиче спољашњих, лако уочљивих грехова, тиче се сагрешења речима. Устављај свој језик од зла и уста од преварне речи, саветује Псалмопевац Давид (Пс. 33, 13). У ову групу грехова речју спадају и неки тешки греси које смо до сада већ навели, попут осуде и лажног сведочења, но они се обично, због тежине, третирају одвојено. Сада ћемо поменути неке друге, који јесу мањи, али их не треба потцењивати. То су греси попут празнословља, смехотворства, оговарања, подсмевања, псовки и лажи. Прво што треба имати у виду код ових грехова, који се сматрају лаким, јесте да такозвани „лаки“ грех још лакше пређе у тежак ако се не решава на време, као што је то у првом делу објашњено на примеру лажи. Друга ствар коју треба имати на уму јесте степеновање зависно од последица које грех речју доноси по нашу околину – језик кости нема, али кости ломи, стара је пословица која довољно упозорава. Наиме, оно што нама делује сасвим безначајан исказ, некоме је можда сломило срце (а можда и кости, ако је реч довела до још тежег исхода) јер језик итекако уме да буде „бритва наоштрена“ (ср. Пс. 51, 2). У том смислу, треба добро промислити не само да ли смо згрешили језиком на неки од наведених начина – готово је сигурно да јесмо – већ и да ли смо тиме проузроковали неку озбиљну штету. Код ове групе грехова је веома важан и контекст сагрешења – није исто да ли смо језиком згрешили на некој фудбалској утакмици, у саобраћају или у својој кући, што је релациони контекст који, такође, треба навести током исповести. На крају, језиком човек може и да похули на Бога, што је тешко сагрешење које захтева посебну покајну дисциплину. Подразумева се да приликом исповедања неких грехова речју, какве су псовке, не треба дословце цитирати непристојне реченице које смо упућивали – довољно је укратко описати о чему је реч и циљати на суштину греха, без његовог понављања у дословном смислу.

На крају ове категоризације грубих спољашњих грехова поменимо још јавне саблазни, којима се уноси пометња у душе многих, кроз промовисање неморала или, пак, недолично понашање у јавности. У време када је све мање аутентичних медијских канала, а све више медијске „канализације“, такве ствари су озбиљно затровале наше ионако морално посрнуло друштво. У том смислу, поред актера који ту врсту грехова непосредно чине (попут несавесних глумаца, водитеља и томе слично), једнаку одговорност имају и власници медијских кућа, режисери, продуценти, уредници програма… и сви који су увезани у посао који даје прљаву зараду на основу масовне промоције греха и тровања људских душа. У ово спада и свака врста укључености у рекламирање греха, попут јавног промовисања коцкарско-кладионичарске страсти, која у наше време узима огроман данак пре свега међу младим људима (тешко је дати макар оквирну процену о броју зависника од кладионичарске пошасти у Србији). Посебан вид греха јавне саблазни је живот који није на нивоу који се очекује од човека који обавља одговорну јавну функцију, био он учитељ или свештенослужитељ, лекар или политичар. У том смислу важи једноставно правило: што је већа служба, већа је и одговорност.

Исповедање грехова који споља нису видљиви

Спољашњи, видљиви, телесни греси су најчешће пројава унутрашњих греховних стања или су, пак, директно повезани са њима. На примеру блуда, који је груб спољашњи грех, смо видели како све заправо полази од простих помисли, које временом прерасту у озбиљан духовни проблем уколико се не одбаце у зачетку. Сваком греху, дакле, обично претходни нека проста помисао, зависно од човекове слабости. Уколико не постоји навика да се помисли одсецају, оне постепено јачају и развијају се, да би временом поробиле човека. 

Грешне помисли се сажето исповедају током исповести, у мери која је довољна да свештеник уочи стање душе, тј. оно са чиме се човеков ум бори и меру (не)успеха у тој борби. Овде треба посебно нагласити да се такозване хулне помисли (речима неописиве помисли везане за Господа Исуса Христа, Богородицу, светитеље…) исповедају сасвим једноставно као хулне, без било каквог описивања, будући да оне и нису наше већ их непријатељ нашег спасења намеће да би нас бацио у очајање и безнађе. Уосталом, као што то трезвоумни оци примећују, чињеница да нам те помисли веома сметају и стварају нам непријатан осећај сама по себи говори да то је то предлог са стране, који једноставно треба да одбацимо и да га не прихватамо, да не би у једном тренутку постао наша својина.

Код проблематике унутрашњих греховних стања, основни проблем је расејаност и непажња са једне стране, а недостатак умне молитве са друге. Та класична комбинација духовне раслабљености омогућава греху да унутар нас расте и неприметно све више осваја унутрашње просторе нашег бића. Уколико уз то постоји и лакомисленост и недостатак расуђивања, онда грех задобија широко поље да делује. 

При свему наведеном, веома је занимљиво да своју унутрашњу пустош обично не уочавамо, али да неретко дајемо себи за право да процењујемо нечије унутрашње грешно настројење. Разлог: немарни смо у молитви, збрзани, расејани, и стога не видимо своје унутрашње стање како ваља. Овде постоји један привидни парадокс – што човек више напредује у очишћењу душе, он у себи види више грехова, и обратно. То, међутим, не треба да нас чуди – на чистом зиду чак се и мала мрља примећује сасвим јасно, те тако и свети људи код себе виде и најмање недостатке, док на зиду који је сав у графитима можемо набацати прљавштине колико год хоћемо и мало шта ће се посебно приметити. Дакле, наше сопствено унутрашње стање духовне раслабљености, очитовано пре свега у непажњи и расејаности, неретко нас уводи у мислене грехе. 

Када би наш ум што чешће призивао најмоћније Име, речима Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, онда бисмо на самом нивоу предложене помисли сатирали грех и он не би имао шансе да се даље развије, већ би се на нивоу предлога „топио као восак на домаку огња“. Нажалост, пошто углавном нисмо у пажљивом молитвеном стању, хронично патимо од терора помисли, које нам се у глави роје као у кошници, што је основни показатељ да ум не дејствује како треба. Такво стање свакако треба исповедити и потражити лека од духовника, који ће нас увести у метод умне молитве у покајном духу.

Пошто већ имамо проблем са молитвом, требало би да се упитамо да ли имамо и проблем са вером. За почетак, сваки од нас нека се упита да ли искрено и тврдо верује и исповеда онако како верује и исповеда Православна Црква или, пак, верује по неком свом личном нахођењу. Ово је важно јер од вере све почиње, па тако и наша животна етика, колико год да тога често нисмо свесни. Стога, уколико постоји маловерје (односно сумња у истине Православља, у силу Божју, у промисао Божји) или кривоверје (неправославно умовање), такво стање треба препознати и исповедити. Слично томе, уколико верујемо исправно, али смо неблагодарни Богу или на име Божје хулимо у тескобама, такође, чинимо грех који треба исповедити. 

Посебан проблем у овом домену представљају случајеви издаје Бога кроз прихватање или практиковање различитих сујеверја. Сијасет је сујеверних навика којима се издаје Бог: од гледања у шољу и читања хороскопа (што многима делује као потпуно бенигна доколица, а у ствари је примитивно сујеверје неспојиво са православљем) преко одласка код разних гуруа, екстрасенса, врачара, гатара, белих/црних магова… све до узимања такозваних „хоџиних записа“ (који су и код муслимана забрањена пракса). Све наведено је за хришћане апсолутно неприхватљиво и представља ништа друго до чин духовне издаје, који као такав треба горко оплакати, што пре исповедити и никада више не понављати. Нажалост, већина људи нема апсолутно никакву свест о дубини пада у тим случајевима и чињенице да се свим тим сујеверјима практично одричу истините вере. Издаја ове врсте је посебно тешка уколико човек живи литургијским животом – на који начин је уоште могуће замислити спој тих грехова са присуством на светој Литургији и причешћивањем светим Тајнама Христовим? 

Овде треба поменути и све масовнију појаву употребе медитативних техника Далеког истока, које, једноставно говорећи, нису спојиве са православном духовношћу. Примера ради, у случају практиковања медитативног система јоге, хришћанин се налази у својеврсном схизофреном духовном стању: користи типично човекоцентрични (уместо христоцентрични) метод и одгони од себе благодат Божју уместо да је постојано стиче. Притом, разна медитативна „стања“ временом могу довести до веома озбиљних духовних обмана (које једним именом зовемо прелест) будући да практикант нема искуство разликовања створених и нестворених енергија, што може имати веома тешке последице у духовном смислу. А уколико се на далекоисточне медитативне технике „накалеми“ и философско-религијска традиција на којој су утемељене (попут разних идеја умног сједињења са космосом или неким безличним Апсолутом), онда ту долазимо духовног пада једнаког класичној идолатрији и отвореној издаји Истинитог Бога. Сва та прелесна стања и искуства, уколико постоје, неопходно је покајно исповедити, а поменуте медитативне праксе прекинути и заменити их умно-срдачном молитвом у литургијском окриљу Цркве.

Код теме унутрашњих греховних стања која нису видљива, посебну пажњу треба обратити на два греха која нападају сваког од нас, неизоставно. У питању су гордост и самољубље (егоизам). Та два греха су убедљиво најопаснији и, истовремено, најподмуклији непријатељи нашег духовног здравља. Додатно, овај „двојац“ је директно супротстављен смирењу и љубави –  где су се зацарили гордост и самољубље, смирења и љубави нема и обратно, где истинско смирење и љубав царују, поменутим гресима једноставно нема места. Зато се са гордошћу и самољубљем морамо борити до њиховог истребљења, без милости: опстаће или они или наше духовно здравље.

Кренимо од гордости, нашег архинепријатеља међу страстима. У питању је тешка духовна болест у којој човек себе ставља у центар света, издиже себе изнад других и себи самом је идол и мисаона опсесија. Притом, постоје различити типови гордости као такве. Најлакше приметна је гордост лажно названог разума, која особито погађа људе који су зналци неких области, имају висока звања, чувени су због нечега или су, једноставно, талентовани, због чега се дешава да о себи имају изразито високо мишљење. Но и прости и неписмени људи могу боловати од гордости, при чему је ту врсту теже уочити (може се, донекле, препознати из спољашњих грехова, попут навике осуђивања других). Посебно тежак тип гордости напада људе који имају врлине, али немају смирења, због чега имају веома високо мишљење о себи у духовном смислу. Из гордости директно извиру различита греховна стања, која, такође, треба навести на исповести, уколико постоје. Нека од њих су надменост, уображеност, нарцизам, високоумље, сујета, охолост, дрскост, подсмевање, презир, увредљивост. 

Неко ће поставити питање: па зар је гордост са њеним дериватима већи грех од убиства? Одговоримо: да није гордости као корена, зар би уопште било убиства? Историја је препуна гордих, надмених, сујетних и дрских вођа, који су умислили да су изнад других и како такви у катастрофу масовне погибије увукли читаве народе (оба светска рата су класичан пример). Са друге стране, није познат пример смиреног владара који је покретао освајачке ратове или тиранисао свој сопствени народ. Зато је гордост најтежа болест коју бескомпромисно треба лечити јер је она основа за најтеже грехе. Додуше, некада ће се десити да гордост код себе не препознамо (поготово уколико имамо неких врлина или смо ревносни, па нас то понесе), но ту је духовник да препозна нашу гордост уместо нас – зато је његова улога у исцелењу духовних рана незаобилазна.

Самољубље (егоизам) је други, једнако опасан грех који нас редовно напада. На овај грех смо сви масовно свикли још од детињства, када су нас старији убацили у улогу да смо центар света (детријархат посебно у наше време узима огроман данак) и да је природно да нам се приносе сви могући дарови, од играчки и колача до људске пажње и аплауза. Касније, када смо одрасли, кроз матрицу потрошачког друштва смо додатно навикли да све буде по нашем и прилагођено нашим потребама јер смо као купци дошли у центар пажње корпорација (не зато што нас оне воле, већ зато што хоће да зараде на нама). Тако смо се свикли на самољубље као на топлу купку. Најгоре од свега је што се дешава да самољубље некада схватамо као љубав и мислимо да неког волимо, а у ствари волимо само себе, заборављајући да је права љубав увек жртвеног карактера. И грех самољубља има своје пројаве, у које спадају себичност, саможивост, самосажаљење, самооправдање, својеглавност, самовоља. Подразумева се да се пред сваким од наведених грешних стања треба промерити и испитати, а ако се у нечему препознамо, и исповедити.

Самољубље је нешто лакше приметно од гордости из једног једноставног разлога: осећају га на својој кожи особе које живе са нама. Колико је само бракова пропало зато што брачни другови нису желели да се боре против егоизма и што је сваки брачни друг тражио само оно што је његово… С тим у вези, сасвим је добро примећено да је главни узрок распада савремених хришћанских бракова то што супружници нису били спремни да се боре против својих страсти (напомињемо: својих, а не туђих). А међу тим страстима егоизам често заузима неславно прво место, због чега се против њега треба борити свим силама, као у случају гордости. За почетак, макар да послужимо својим укућанима и да се научимо да се радујемо њиховим радостима, и да тугујемо њиховим жалостима, док им временом ми сами не постанемо радост (несебичним давањем себе) и престанемо да им будемо жалост (себичним наношењем бола). 

Чест пратилац гордости и самољубља је завист, која је, подсетимо се, била узрок првог убиства у историји човечанства, када Каин убија свог брата Авеља (ср 1Мој. 4, 3-8). Готово да нема човека да макар једном није искусио завист или јој подлегао. Занимљиво, ретко ко признаје да болује од ње. И завист, попут самољубља, има свој корен у раном детињству, када завидимо брату или сестри што има већу играчку, другару на успеху у школи, саиграчу на бољем резултату на спортском такмичењу. Уосталом, уколико сматрамо да немамо проблем са овом страшћу, упитајмо се следеће: зашто се не радујемо искрено успеху свог ближњег као свом сопственом? Разлог је завист и ништа друго. Уз њу понекад иде и злурадост, која је духовна бољка своје врсте и испољава као неко чудно болесно унутрашње задовољство због нечијег лошег стања. 

Чест пратилац гордости, самољубља и зависти је славољубље, односно тежња ка људској, празној слави, која се очитује кроз потребу да будемо препознати, поштовани, виђени (у наше време: „запраћени“ на мрежама). У ову страст спадају и њене посредне пројаве, попут частољубља (жеље да нам се указују посебне почасти), хвалисање (тежње да се другима хвалимо за своја постигнућа) и тежња за првенством, на коју је Господ својим ученицима и апостолима указао као овоземаљско искушење неспојиво са перспективом Царства Божјег (ср. Мк. 10, 35-45).

Постоји још једна озбиљна унутрашња страст која је у нашем времену узела маха и коју треба обавезно поменути на исповести уколико се препозна. То је среброљубље, које представља незаситу жеђ за стицањем и богаћењем. Среброљубље је била болест Јуде издајника, који је, не препознавши је, на крају издао свог Господа за тридесет сребрњака (ср. Мт. 26, 15). Страст среброљубља не треба мешати са природном потребом да умножавамо материјална добра и будемо домаћини. Реч је о нечему другом – среброљубље је идолатрија која ставља стицање новца на прво место у животу, чак и испред Бога, што се јасно види по окупацији мисли стицањем новца, у мери да то оптерећује и молитву. Због разорног дејства на душу, Апостол Павле за болест среброљубља каже да је „корен свих зала “ (1Тим. 6, 10). Среброљубље у стопу прате похлепа и користољубље, а друге „пратиље“ су му човекоугађање, ласкање и удворништво, јер су пут да се на заобилазан начин дође до новца или положаја моћи. 

Онде где постоје гордост, самољубље, завист, среброљубље и славољубље, веома лако се запати и мржња, која је посебно тешка духовна рана. Ако неког отворено мрзимо, зар можемо бити названи слугама Христовим? Јер Господ нас позива да љубимо чак и своје непријатеље (ср. Мт. 5, 44), у смислу да им искрено желимо спасење, као што је и он чинио са Крста (ср. Лк. 23, 34). А супротност мржњи је љубав, која је најбоља ознака здраве душе и ту долазимо до кључне тачке наше приче – ако су две највеће заповести да волимо Бога свим својим бићем и да волимо ближњег свога као себе саме (ср. Мт. 22, 37-39; Мк. 12, 30-31), онда је наш највећи грех то што немамо поменути степен љубави. Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби (Јн. 14, 21), каже Господ и даје јасан параметар којим можемо да проценимо имамо ли истинске љубави према Богу. Са друге стране, причом о Милостивом Самарјанину (ср. Лк. 10, 25-37) нам је дат јасан оквир за процену имамо ли истинске љубави према ближњем. Да ли ико од нас испуњава наведене мере? Ретко ко. А да ли смо икада исповедили то што немамо довољно истинске љубави према Богу и према ближњима? Ето прилике да се замислимо и да добро размислимо о томе шта је наш суштински грех, из ког произилазе све наше муке…

На крају ове листе грехова, рецимо нешто и о очајању. То је тешко греховно стање у коме су многи погубили своје душе, тако што су на крају чак и дигли руку на себе – пример Јуде Искариотског је најтрагичнији (ср. Мт. 27, 3-5). Очајању претходе стања безнадежности, малодушности, претеране туге и чамотиње. Сва та стања треба неизоставно исповедити уколико се осете и затражити помоћ од духовника, да би се предупредио исход крајњег очајања које човека, кроз суицидалне помисли, може одвести у вечну погибао. 

Човеку се може десити да падне у очај због изгубљеног здравља, проблема у породици, пропалог посла… Но посебно је тешко стање када човек очајава због неког тешког греха, сматрајући да му нема спаса. Стога, запамтимо добро: макар починили све грехе и макар били најгрешнији људи на свету, не смемо себи допустити да паднемо у очајање – Милост Божја је неизмерно већа од свих наших грехова и Бог је спреман увек да нам опрости, уколико смо ми са своје стране спремни да му принесемо делатно покајање. Ако паднемо у било какав грех, што пре се покајмо и исповедимо пред свештеником, да бисмо добили духовну утеху и снагу да изнова кренемо напред, ка Христу. Ако би Господ Бог опростио чак и Јуди издајнику да се овај искрено покајао и затражио опроштај, свакако ће опростити и нама ако имамо искреног покајања, спремни смо да свој грех исповедимо отворено и да се боримо против њега све до самога краја. 

На крају, имајући на уму чињеницу да је први човек који је ушао у рај био покајани разбојник (ср. Лк. 23, 42-43), завапимо и ми Господу речима – сети ме се Господе у Царству Твоме – и прибегнимо искрено светој Тајни покајања и исповести, не сумњајући ни једног тренутка у Милост Божју. Ако тако будемо чинили, Бог ће нас примити у свој очински загрљај (ср. Лк. 15, 11-32) и увести у вечну радост. 

Слава и хвала Господу Богу нашем на свему! 

( К Р А Ј )

Текст је првобитно објављен у новини „Православље“ (март-април 2026), у оквиру сарадње са Мисионарским одељењем Архиепископије београдско-карловачке на пољу објаве чланака мисионарске природе.*

________________________________________________________________________________________________

* Овај приручник за исповедање је крајње концизан и подразумева се да не обухвата све што је потребно знати. За далеко детаљнији и обимнији приступ у тему грехова које треба препознати и исповедити их, аутор текста препоручује изузетан спис блаженопочившег архимандрита Јована Крестјанкина, под називом О покајању и исповести (на српском језику је изашао као део књиге Од греха ка Богу). Тај текст на неких деведесет страна густо куцаног текста веома детаљно и дубински третира тему препознавања грехова зарад припреме за исповест, користећи као референтни оквир Десет Божјих заповести и Блаженства. У том смислу, кратак приручник који управо читате се може схватити и као нека врста увода у поменути спис овог великог духовника нашег времена, који би требало да прочита свако ко жели да се што темељније припреми за исповест (прим. аутор).

---

Извор: Кинонија