Приоритет Путинових приоритета

Година се још није завршила, а руска војска је управо завршила другу велику масовну војну вежбу, највећу још од времена СССР (ако се рачуна ону поморску из марта, онда би била трећа по реду). Ти маневри могу се сматрати рутинским војним вежбама које проводе све војске света, међутим, начин на који оне започињу и како се воде говори нешто сасвим друго – а то је да се Русија буди и да жели да цео свет то има на уму.

То је до посебног изражаја дошло у марту, кад је руски председник Владимир Путин по повратку са службеног пута из авиона усред ноћи командовао велику поморску вежбу у Црном мору. Ти маневри добили су велики публицитет у јавности, а у средишту НАТО остали су увређени јер, према договору две стране, „нико их није правовремено обавестио“.

Нема сумње да су ти потези све само не хир руског председника, а масовност изненадних маневара, одржаних између две заједничке војне вежбе с Кином, још више брину све оне којима је најдражи период Руске Федерације био онај за време владавине Бориса Јељцина.

Рано ујутро 13. јула почела је изненадна војна вјежба коју је, пошто је дан раније одржао састанак са министром обране генералом Сергејом Шојгуом, лично командовао Владимир Путин. Команда се односила на борбене јединице распоређене на истоку земље. Према речима руског министра обране, „13. јула у један сат ноћу командант Источне војне области адмирал Константин Сиденко отворио је тајни документ Врховне команде у којем су стајале упуте за његове снаге“. Министарство обране је касније известило да је Сиденков задатак био да „мобилише преко 80.000 војника са више од 1.000 тенкова и оклопних возила, 130 борбених авиона и хеликоптера и 70 ратних бродова руске ратне морнарице“.

Само три дана пошто су започеле вежбе – 16. јула – службени извори министарства одбране наводе да је „у маневрима учествовало 160.000 војника“. Истог дана је новинарима обезбеђено посматрачко место на Сахалину, са кога су пратити долазак председника Путина, који је тог дана лично, у друштву генерала Шојгуа и команданта Врховне команде генерала Валерија Герасимова, пратио извршење своје коаманде од пре три дана.

Војне вежбе обухватиле су све формације Источне војне области, као и део јединица које припадају Централној војној области, којом комкандује Николај Васиљевич Богдановски, а Министарство одбране је на својој службеној страници 16. јула издало следеће саопштење:

„Коначан број јединица које су учествовале у контроли оперативне борбене спремности је преко 160.000 војника“.

Током вежби новинари су следили и извештавали о ономе што се догађа на терену, држећи се информација које им је давало Министарство одбране. Сврха маневара је била „координисање армије, дивизије и све борбене компоненте Источне војне области са циљем да се оне доведу у стање пуне борбене приправности“. У рапорту генерала Герасимова министру обране генералу Шојгуу 13. јула наведене су све компоненте оружаних снага, о каквој техници и оружју је реч и која је сврха војних вежби.

Међутим, о каквом год оружју говорили и какав год био задатак ових маневара, чињеница је да Путин жели функционалну и координисану војску, и то не само у одбрамбеном смислу. Присуство моторизираних бригада и десантних јединица, које су се увежбавале за „окупацију непријатељске територије“ наводи на размишљање како би се руска војна доктрина могла делимично изменити. Додајмо и да су 17. јула руски борбени авиони успешно провели четири симулирана борбена лета дуж руских граница. Министарство одбране је саопштило да су зоне које су покривене биле „простор унутар Јапанског и Охотског мора, међународне воде у Пацифику на северу јапанског архипелага“. Како би тестирали противваздушну одбрану Треће армије Источне војне области и ону осбрамбене команде Сахалина и Јапанског мора, подигнута су три бомбардера Ту-95МС, који су „успешно извршили свој задатак“.

Војни аналитичари тврде да су ове вежбе биле очекиване јер се то видело из њихове масовности, припреме за логистичку подршку и транспортима (прије свега железницом) на великим удаљеностима, као и због обустава дозвола за годишњи одмор војном особљу и тестова мобилности. Све то указује да је унапред проведено стратешко планирање до у најситније детаље.

Важно је нагласити улогу медија и како су кориштени. Иако је њихово присуство на овим вежбама било условљено незнатним ограничењима Министарства обране, сви који су очекивали да виде спремност руске војске на највишем нивоу видели су оно што су прижељкивали.

Ове беспрекорне војне вежбе могу се посматрати у контексту Беле књиге руске одбране, коју је Министарство издало 2012, међутим, ако узмемо у обзир наведено, као и ванредо блиску сарадњу руских и кинеских оружаних снага, имајући у виду једнице, технику и људство, као и начин на који руски председник издаје команде такорећи у пет до 12, може се тврдити да је овај део света Москви од посебне важности и да ништа неће препустити случају, држећи се искључиво одбрамбене војне доктрине.

Како би био посве сигуран у борбену спремност у сваком делу земље и у сваком тренутку, Путин је крајем прошле године проценио да му на месту министра обране треба човек попут генерала Сергеја Шојгуа, и он је у новембру 2012. са места министра за ванредне ситуације преузео ресор обране. Одлука да замени Анатолија Сердјукова за Путина је постала коначна пошто се утврдила неефикасност појединих делова оружаних снага, нефункционалност за време терористичких напада у Татарстану и Дагестану 2012, лоша професионалност неких од високих функционера, као и због чињеница да је реформа оружаних снага бившег министра била предмет сталних расправа и у Думи и унутар владајуће странке јер није довољно пажње посветио модернизацији и информатичком усавршавању оружаних снага.

Информатичка компонента оружаних снага је, као део од посебног приоритета, наглашавана још од 2008, али се до 2012. дошло само до теоретског дела. односно није се учинило ништа више од објаве Концептуалног приступа руских оружаних снага информатичком простору (цyбер-спаце)’. Кап која је прелила чашу био је случај корупције у компанији за пружање услуга војсци Оборонсервис, а клупко се одмотавало равно до Сердјукова. Не чекајући резултате истраге, Путин је за једно од најважнијих министарстава одабрао човека за којег је био уверен да ће бити на висини задатка.

Сергеј Шојгу је рођен у Чадану (Аутономна Република Тува) 1955. и од оца припадника туванске мањине и мајке Рускиње наследио евроазијски менталитет и културу. За време СССР вршио је разне функције у инфраструктурном сектору а истовремено је служио Црвеној армији, у којој је дошао до високог чина генерала армије. После распада СССР његово искуство у логистици и организационе способности омогућили су му да увек буде у близини политичког врха новостворене Руске Федерације, због чега је добио место министра за ванредне ситуације, на којем је остао чак 21 годину, све до преузимања Министарства одбране. У руском народу познат је и као гувернер Московске области из редова Јединствене Русије и омиљен (што је многима на западу непојмљиво) „јер има чврсту руку – добро дозирану и никад претерану“, као и због способности да добро влада најтежим ситуацијама. Руски медији 14. новембра 2012. наводе да су са генералом Шојгуом у Министарство дошли и генерал-пуковник Валериј Герасимов, тада коандант Централне војне области, који је преузео место команданта Врховне команде, те генерал Аркадиј Бакин, који је са мјеста команданта Западне војне области преузео функцију заменика министра одбране, и генерал-пуковник Олег Остапенко, који је остао на дужности у ратном ваздухопловству и свемирској одбрани.

Те промене нису побудиле велики интерес на Западу, али су са задовољством примљене у Русији и земљама чланицама БРИКС. Међу првима му је честитао челник руских комуниста Генадиј Зјуганов, који је за време владавине Дмитрија Медведева био у Думи жестоки критичар смењеног Сердјукова.

Одмах по преузимању дужности Шојгу је заређао низ дипломатских сусрета од стратешког значаја. Већ 21. новембра 2012. се за време посјете Путина Пекингу срео са првим човеком кинеских оружаних снага Ху Ћилиангом. Њих двојица су се сложили да, осим обвеза из Шангајске групе, Русија и Кина имају низ додатних заједничких интереса и да између те две земље влада узајамно повјерење. После посете Кин, у Москву је 14. децембра допутовала бразилска висока војна делегација и тада су Шојгу и бразилски министар обране Келсо Аморим потписали уговор о војној сарадњи, према коме Бразил у Руској Федерацији види најбољег партнера за куповину оружја и размену војне технологије. Договор о сарадњи између Русије и Бразила је формално потврдила и руска Влада, када је почетком фебрзара заменик руског премијера Димитриј Рогозин службено најавио „почетак дугорочне војне сарадње између Москве и Бразилије“.

Шојгу 30 јануара 2013. лети у Астану, главни град Казахстана, како би се срео са председником Нурсултаном Назарбајевом, а циљ посете је јачање партнерства у оквиру Организације о колективној безбедности – ОДКБ, Царинске уније између Русије, Белорусије и Казахстана и Шангајске групе, а разговарало се и о наслеђу у војном сектору из времена Совјетског Савеза. Назарбајев је тада био јасан и изјавио да је „Русија била и биће један од најважнијих савезника Казахстана“, позвавши министре одбране две земље да појачају сарадњу унутар ОДКБ, посебно у сектору војне технологије. Шојгу је тада најавио пројекат чији циљ је стварање зоне заједничке противваздушне одбране Русије и Казахстана, а кога ће усавршити у следећих седам година. Тог дана су функционери Русије и Казахстана потписали више од 60 докумената о војној и војно-техничкој сарадњи.

Све су то бројни показатељи промена у оружаним снагама Руске Федерације и нема сумње да је одабир Шојгуа био пун погодак, будући да се његовим именовањем прекинуло са дугогодишњом праксом која је војсци стварала проблеме.

Извор: Advance