Рат који је Америка изгубила

Едвард Сноуден некадашњи припадник америчке националне безбедоносне агенције (NSA) још један је инсајдер који се одлучио на обзнањивање праве природе „званичне“ Америке. Овај двадесетдеветогодишњи упосленик „врхунске“ безбедоносне службе постао је светска тема број један и седми по реду припадник америчке обавештајне заједнице, под Обаминим мандатима, који је позвонио на узбуну. Узбуну која прети да помери стандарде у свету „шпијуна“ и дугорочно измени свест грађана света о томе у каквом друштву живе и које су његове перспективе. Уколико се деси, како се предвиђа, да „забрањене истине“ постану (раз)откривене, Сноуден и његови претходници биће записани као борци за истинска права и слободе човека какав би он требало да буде.

„Они су млади људи техничког ума из генерације коју је Обама издао“, написао је Џулијан Асанж на сајту Викиликса. „Они су генерација која је одрасла уз Интернет, и која је њим обликована. Америчка влада ће увек требати аналитичаре и администраторе система, и они ће их запошљавати управо из редова ове генерације и оне која долази иза њих“[1], наставио је Асанж. Колико је тачна ова изјава управо сведочи податак да је Сноуден седма особа коју гони Обамина администрација у оквиру своје кампање без преседана (како наводи Њу Јорк Тајмс) против „цурења“ информација. Самог Сноудена су, према наводима листа, инспирисали: војник Бредли Менинг, Томас Дрејк, бивши званичник NSA и Џон Кириакоу, бивши службеник ЦИА који тренутно служи затворску казну. Свестан последица чина на који се одлучио, Сноуден није губио време задржавајући се на америчком тлу.

Његова прва дестинација била је Хонг Конг, затим московски аеродром у чијој транзитној зони чека сигуран лет до земље која ће му омогућити уточиште као азиланту. Иако је упутио захтеве на адресе 21 земље, без пасоша, па тако и држављанства, у статусу „бегунца“ (како га тумачи званична Америка са својим мејн стрим медијима) Сноуден зна да ће његова безбедност до краја његовог живота бити упитна.

Ударац који је нанео сили у заласку продрмао је читаву западну хемисферу и изазвао таласе неурачунљивих дипломатских поступака: од претњи америчких конгресмена да ће свака земља која пружи подршку Сноудену сносити последице, до међусобног препуцавања на тему ко кога слуша и зашто, међународна заједница могла је да чује понешто између редова. Међутим, лицемерје каквим су саздани западни „партнери и пријатељи“ који се запрепашћено односе према… чему? Надзору комуникација?! Па, зар у свету у коме, нити има партнера у послу, нити пријатеља већ само неолиберланог интереса свако сваког не надзире? Не, овде је порука западних дипломата јасна: Америка је примила још један ударац у свој најосетљивији део какав је (контра)обавештајни и сада то треба апострофирати – треба нагласити да је САД сила у теорији; у пракси, њени обавештајни званичници и упосленици демонтирају систем на којем почива, у ствари, удружени злочиначки подухват којим се желела контрола над целим светом. И то све пред очима светске јавности. Штета је ненадокнадива, међутим не треба потценити бахатост „(раз)откривеног у злочину“. Према правилу, тада се прибегава насиљу које би требало да замаскира суштину.

Када је Асанж објавио око 250 000 поверљивих телеграма и осталих докумената 2010. године САД и њени сателити су га критиковали да одаје поверљиве информације које би могле да помогну терористима[2] и овде долазимо до праве суштине процеса који је колонизирао планету у корист неколико центара моћи. Неки би их повезали заједничким именитељем смештеним на тлу САД као империјалне елите нашег доба. С обзиром да је о Сноудену и његовом тренутном стању све мање-више познато, овде ћемо се бавити оним што је „случај Сноуден“ покренуо. Кристин Храфсон (KristinnHrafsson) Исланђанин који је своју каријеру посветио истраживачком новинарству прогнаном из мејнстрим медија, од скора је и нека врста портпарола Викиликса и чест је гост онлине тв и писаних медија, покушавајући да скрене пажњу јавности на драматичну судбину каква чека све нас не будемо ли се ускоро пробудили из Матрикса у који су нас убациле архитекте новог светског поретка. На сајту democracynow у скоро једночасовној емисији Храфсон је поводом случаја Сноуден говорио (у ствари) о свему ономе што испод званиче истине ври и прети да ескалира у експлозију енормних размера.

Бредли Менинг војни „звиждач“(како колоквијално западни медији зову оне који се одлуче на објављивање истине), обелоданио је око 700 000 тајних докумената и телеграма америчке владе Викиликсу што је највеће (раз)откривање државних тајни у америчкој историји. С обзиром да је Менинг одабрао варијанту суђења за своју одбрану истине, америчка влада је испланирала да ојача свој „случај“ увођењем тероризма у предмет: тако је Викиликс одредила као средство које Ал-Каида користи у пропагандне сврхе. Током процеса у доказе је уведен снимак који је користио амерички портпарол Ал-Каиде Адам Гадан[3]. Снимак је постављен јуна 2011. године у коме амерички хеликоптер марке Апач врши напад на цивиле у Багдаду. Ал-Каида је својим присталицама тим поводом препоручила да користи овакве материјале похрањене на Интернету. И то је за „борце против терора“ било сасвим довољно да „звиждаче“ повежу са саучесницима разних терористичких организација.

У ствари ради се о видео запису Викиликса „Колатерално убиство“(„Colateral Murder“), настало као резултат истраживачког новинарства а поводом снимка који је Менинг проследио Викиликсу. Дакле снимак којим је располагала америчка војска, зар не? За тужилаштво је замена теза и актера у циљу прикривања ратног злочина била једина излазна стратегија и не само то. Случај Менинг треба да послужи за пример како ће проћи сви они који се баве, замислите истином.

Тако је америчко тужилаштво искористило видео запис и увело га у доказе: како Викиликс (и сви који иду њиховим стопама), у ствари, помажу терористе. Јавност мора да схвати да су немилосрдност и бруталност само у корист заштите „људских права“ – америчка је парадигма више од две деценије. Тако је рат против терора у ствари рат против истине. Међутим, како „тући“ тешку артиљерију која долази из свих западних центара моћи и њихових медија, осим и једино, великом жртвом у корист истине. Свака сличност са Србијом, сасвим је намерна. „Хуманитарна интервенција“ познатија као „Милосрдни анђео“ која је имала за циљ рушење „недемократског режима“ Слободана Милошевића није ништа друго него „Колатерално убиство“ недужног народа који је требало да плати за свој отпор према подивљалој сили.

„Када су на суђењу Бредлију Менингу увели тај, такозвани, доказ „помоћи непријатељу“ изазвало је код мене велику забринутост и требало би да брине све“[4] рекао је Храфсон. „Они су чак, да одрже тезу, у случају Менинга, (показујући овај видео на коме сам лично радио до његовог емитовања 5. априла 2010. године чак путовао у Багдад да упознам жртве, које су трпеле последице овога), да је приказивање тог гнусног, по мом мишљењу, очигледног ратног злочина (…) у ствари, откривање тактике која би могла да помогне могућим терористима“, наставио је Храфсон. Прикривање ратног злочина подршком терористима, добро је позната тактика америчке администрације.

Уосталом, грађани Србије се добро сећају да је управо САД, које су ОВК прво „сместиле“ међу терористе временом пресвукле у „борце за слободу“ и сада носиоце власти у тзв. Косову. Али, да се вратимо поменутом догађају: 2007 године у области Ирака (Нови Ирак) Апачи хеликоптер пуцао је и побио 12 људи. Међу њима и двојицу упосленика агенције Ројтерс. Да цинизам буде још већи човек који се, игром несрећних околности, нашао у близини догађаја Саед Чмаг, како га назива Храфсон Добри Самарићанин, покушао је да помогне рањеном из Ројтерса. Њега су убили а његово двоје деце која су била с њим, ранили. Деца су остала без оца и с тешким траумама-ратни злочин се никада није истражио на прави начин. Храфсон који је први имао прилике да види видео снимак, урадио је репортажу по повратку из Ирака која је емитована на Исландској националној телевизији априла 2010. године. Стављање овог материјала у контекст подршке терористима, за Храфсона као новинара је поражавајуће и екстремно озбиљна ствар.

„Ово је покушај да се ућутка сваки новинар који се бави овом проблематиком“ био је изричит Храфсон. И више од тога. Емисија је показала наводећи многе обелодањене истине (захваљујући онима који више нису могли да се изборе са савешћу сведочећи организованим криминалним организацијама широм света у корист неколико центара моћи) да је прокламовани рат против терора у ствари рат против истине и да је Америка са својим сателитима тај рат изгубила у превеликој жељи да овлада планетом. Поред наведених службеника и званичника америчких обавештајних служби, не би НИКАКО требало да се заборави да су прве истине о правој природи злочиначког удружења ка свету кренуле из Србије. Иако, стигматизоване и забрањене, и у том великом материјалистичком свету западне хемисфере, постојали су часни људи који су говорили у српску одбрану. С обзиром да је истина тешко бреме за савест, она данас све чешће и брже (про) налази све више корита на многим меридијанима и паралелама чинећи слику будућег света:

„Он (Сноуден, прим. аут.) је рекао велику истину како би ослободио свет који не може да се контролише, нити од стране америчке империјалне елите, нити од било кога (…) млади двадесетдеветогодишњи човек који је спреман да се супростави механизму обавештајних служби, које шпијунирају и желе да знају све, које иду против пријатеља и непријатеља (…) које покушавају да контролишу свет-открића овог човека имају огромну вредност. Он мора бити заштићен међународним људским правима.

Он има права да се заштити, јер ће САД наставити да га гоне (..)“[5] између осталог рекао је Николас Мадуро, председник Венецуеле, одговарајући потврдно на питање да ли ће Сноудену дати азил. Сноуден тренутно чека да се безбедно превезе у земљу уточишта и потпуно је неизвесно како ће се догађаји одвијати. Али, уколико је он свету донео део истине и свет (макар онај ослобођени) требало би да узврати подршком. Онаквом каква је требала Србији када су деценијама откидали део по део ње…и када једног од будућих дана буду писали о томе ко је све заслужан за рат који је Америка изгубила…било би неподношљиво тешко да се име Србије и њеног слободарског народа изостави. У овом времену „званичних“ лажи истина се већ цементира у оном незваничном делу који се полако буди. Она припада будућности ма ко је доживео. Ми остали, макар, ћемо знати да је имало смисла поднети толики терет јер ће неке будуће генерације, ипак, живети у новој ери…и знаћемо да смо живели у доба великана који су својим главама платили цену правдољубивости…у доба оних који су победили Америку у њеном рату против истине!

Да се не заборави…

———————————————————————-
[1] http://www.nytimes.com/2013/06/24/world/offering-snowden-aid-wikileaks-gets-back-in-the-game.html?pagewanted=all

[2] http://www.usatoday.com/story/news/world/2013/06/24/assange-helps-snowden-run/2452677/

[3] http://www.democracynow.org/blog/2013/7/2/an_attack_on_journalism_wikileaks_on_bradley_manning_trial_fbi_move_to_infiltrate_organization

[4] исто

[5] http://www.democracynow.org/2013/7/2/wikileaks_blasts_us_for_leaving_snowden

Извор: Фонд Стратешке Културе