Срби у писаним изворима (2)

ЦЕОПОМ-Истина објављује други наставак фељтона Срби у писаним изворима, антрополога Миодрага Милановића, човека који својим смелим приступом археолошким и историјиским истраживањима руши устаљене поставке о пореклу Срба и њиховом развоју на овим просторима, које су углавном засноване на германским или англо-саксонским теоријама о пореклу народа и држава. 

Његов рад посебно добија на значају данас када нови светски поредак, кроз српску политичку елиту, као и званичне и полузваничне државне институције, отворено покушава да избрише национални идентитет Срба, као и њихову верску и државну аутохтоност.

Милановић је дипломирао 1979. на Филозофском факултету у Сарајеву. Током 1976. слушао је предавања М. Фукоа, које је овај држао у Високој школи у Паризу и то га је заинтересовало за структуралну антропологију, чији је промотер био К. Леви-Строс, што га је усмерило у ове области. Осамдесетих учествује у низу мешовитих британско-француских експедиција у Ирану, Ираку, Нубији. Једно време био је уредник у часопису за популаризацију науке „Галаксија“. Написао је више књига („Светска блага, изгубљена и нађена“, „Мит, магија и религија“ итд) и обишао фасцинантан број археолошких локалитета у свету. Живи и ради у Београду.

Срби у централној и северној Европи

Они ће се, између године 409. и 411. населити у Боемији, Моравској, Силесији, Затору и Освјециму. Баварски Географ, дајући листу и описе градова и становника земаља северно од Дунава, помиње и Србе на неколико места. У питању је пространа територија централно- источне Европе источно од Елбе, северно од Дунава, до Црног и Каспијског мора. Овај списак највероватније је настао на основу дела Codex Reginbertinus сачуваног у библиотеци опатије Рихенау. Ево шта пише Баварски Географ: „Први су они што Србима их зову; у њиховом региону постоји неколико градова где живе; Срби државе поседују; Срби, који краљевство имају, народ су Склавина коме своје порекло и велику афирмацију дугују“. Саксонци ће бити у сукобу са Србима, односно Србима- Склавинима, како наводе Франачки анали за годину 816.: „Зимска кампања Саксонаца и Источних Франака отпоче на Србе-Склавине јер они одбише да ураде оно што им је (од краља) императивно наређено. Нису се уплашили, тешко беше сузбити велики народ, већ су храбро пркосили и нападали, кад ови (удружени Саксонци и Франци), упадоше у један град бунтовне нације и народа побуњеника, без икаквог сажаљења“.

Лужички Срби (Сербја), населили су делове територија данашње Немачке, Пољске и Чешке, пуно раније од осталих српских и словенских племена, највероватније пре ХΙV века пре нове ере. У VI веку насељавају пространства између река Сале и Лабе те Спреје и Нисе. Заузимали су цео регион међу рекама Одром, Бобром и Квисом на западу, Салом и Лабом на истоку; ту је и територија Беле Србије са регионом Берлина. Стари српски назив за Берлин био је Брло (врста замке за рибе, врша). Историја Франачке помиње народ Срба (Surben), кнеза Дервана и Самово царство док, Анали Франачког краљевства приповедају о краљу Срба Милодуху што погибе у бици са Францима 806.године: «Милодух, принц Склавина, убијен је». Ајнхардови Анали веле следеће: „Милодух, краљ Склавина погубљен је“. Такође, Франачки анали помињу, историји непознатог, српског војног заповедника Тунгла који се беше истакао у војној вештини.

Условно, деле се Лужичани на осам племена: Далемници (Гломаче), Лужичани, Милчани (Тишине), Суслови, Коледићи, Зирмунти, Житиштани и две групе: горње и доње Србе, у зависности где су им градови и насеља. Далеминци или Гломаче налазе се на Елби. Титмар бележи: «Покрајина Далеминика што их Словенима зовемо, Гломачани су». Гломаче са Балкана зовемо Гламочанима (област у Херцеговини). Гудушчане помињу Франачки анали за годину 819. са њиховим кнезом Борном: »Борна, кнез Далмације и Либурније» и, «Сви Гудушчани беху под Борнином влашћу».

У Аналима Ајнхарда за годину 818. пише: „Ту беху посланици и других народа (кад је император Франака дошао у Херистал на састанак са њима), наиме, Бодрића, Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, што недавно напустише савез са Бугарима. Уједно, ту беху присутни посланици кнеза Доње Паноније, Људевита». Цитат је готово истоветан наводу из Франачких анала. Због услуга учињених Лудвигу Побожном, Борна је на управљање добио 820.г. Либурнију те је онда својој титули краља Далмације додао и назив Либурније.

Срби из Лужице помињу се први пут 804.г. када је, у бици са Францима, што нападоше Србе, поражен кнез Самела. Као залогу будућег мира морао је дати два сина као таоце. Хроника саксонских подвига Видукинда из Корбеја, прича о паду Гломачана под немачку тиранију када је пала Гана, њихов главни град, 929.г: „Гана је опседана пуних двадесет дана не би ли била освојена. А, када је пао град и био убијен вођа војника, остали, као и све одрасле особе, осим девојака, беху сасечени. Цела земља потом постаде сведоком пропасти Делемника јер њихови градови и села беху уништени“. Племе Лужичана (Серболужичани) је живело у сливу Спреје и Нисе. Важан утврђен град био је Лубњев. Његовим падом, 963.г. Лужичани су признали власт Светог Римског Царства. Хенрик I је отпочео војну кампању и око 932.г. освојио територију Лужице. Наредних тридесет година Германима је пружан огорчен отпор но, бројнији, на крају су освојили српске земље Од 1031. године креће снажна христијанизација и германизација којој се они и данас опиру. Успели су, колико- толико, да очувају своју самобитност и обичаје кроз разне културне и фолклорне организације. У Немачкој Лужичани су успели да добију статус националне мањине.

Милчани (Тишине, Тихићи), су населили простор изворишта Спреје и Нисе. Према белешци Баварског Географа, у деветом веку су имали 30 великих градова, међу њима врло важне трговачке центре Будишин и Грлицу. Племе Коледице (Коледићи) помињу Анали Бертинијани: „Коледице (Коледићи) су Срби“. Од Х века, након германског геноцида, у потпуности су апсорбовани; исту тужну судбину су имали Зирмунти и Житиштани (Жутићи, име добијено по боји жита) чија су плодна земља, богата села и градови, прво темељно опљачкани па спаљени до темеља.

Антички Срби

Краљевина Црвених Срба

У Боемији ће Срби основати истоимену краљевину 630.г. и помоћи при оснивању краљевине Црвених Срба године 640. на простору данашње Шумадије. 494. године дозволиће пролаз кроз своју територију племену Херула. Побуна Срба против својих владара, истовремено и првосвештеника, десиће се 827.г. а окончаће се свеопштим помирењем. Од године 845. Боемија је подељена на 12 делова; њима управљају гувернери, како пише Бертијанини у Аналима за годину 845. Такође, о овоме пише Дитмар и Хроника града Дрездена.

Хришћанска религија продире у Боемију и, под краљем Боривојем, постаће државна у годинама 901-910. Поједина племена примиће хришћанску веру 874. године. Кнез Мјачислав прешао је у хришћанство 963.г. Први хроничар Боемије звао се Кристијан. Од IX века, заједничко име за све становнике Боемије постаје име Чешника, Чеха, проширивши се на целу земљу, села и градове. 1024.г. некадашња Боемија постаје Краљевина Чешка. У прашком рукопису Mater verborum Salomonis из 1102.г. читамо: «Срби Сарабите да раде по пропису и тако да живе» и «Сармати, звани Србима, од (после) сетве чувени као Сирбинте».

Срби, насељени у Лужицама, 623.г. признаће власт Саксонаца. Они ће, од неколико племена што су се граничила са Србима, у деветом веку, формирати Српску марку, граничну област са источном Франачком. Понекад се звала Турингијанска граница. Српска марка помиње се четири пута у Аналима Фулда. Комаданти Српске марке имали су титуле српских војвода али и титуле грофова и принчева Тирингије. Граница између Срба и Тирингије ишла је реком Салом: „Река Сала што Тирингију од Срба дели», како бележи Ајнхард у својим Аналима. Српска марка укључивала је и земљу источно од Сале до Елстера и Плеше, контролисана утврђењима и замковима. Марком су прво владали феудалци из породице Бабенберг. 858. године војну кампању против Срба водио је војни управитељ (маркгроф) Попо; његов наследник Tачулф, војвода од Тирингије, наставио ју је 874.г. дичећи се титулом војводе од српске границе. Oкончана је 880. године, свеопштим ратом маркгрофа Радулфа против Далеминца, Боема и Срба. Срби су, пре тога, извршили инвазију на Тирингију спаливши неколико градова. Срби су, након ове војне, остали без статуса, са положајем серфа. Серф је био назив за пољопривредника у феудализму, особе без икаквих грађанских права.

На свом путу из Црноморског базена, пре доласка на север Европе, ова српска племена окупирају простор Карпата. Прва насеља подигнута су на Бабљој гори, огранку Карпата, названа Вагибаријом (Вивидарија,Видоарија) како пише Јорнанд, где стављају под своју власт племе Хрвата. Хрвати, из тзв. карпатске Беле Хрватске, били су христијанизовани до године 874. односно, у време њиховог доласка на Балкан. Становници Харабатије или Хробатије била су племена Белих Хрвата, Кроата и Словена. Историчари и хроничари још помињу племена Карпијана (Карпата) и Борана, непознатог порекла. Њихово присуство је забележио Птолемеј на својој осмој табли (Европа). Борани су били јако племе, временом оснажено, па су 253.г. успешно продирали пљачкајући и руинирајући провинције Рима,како бележи Еутропије. Могуће је да су Борани били мало племе сарматског народа.

Временом, сва српска племена, ће напустити своја карпатска станишта и отићи на разне стране Далимилова хроника, Томаша Пешине из Чехорода, каже: „У српском језику постоји земља, Хрватска јој је име. У њој беше један Лех (Србин) који се звао Чех». Недуго по насељавању, ставиће се под управу Угара 898.г. Разлог нешто каснијег примања хришћанства, Вибијус Секвестер види у њиховој великој удаљености, преко 30 дана хода, од Црног мора и сарматских простора, где је хришћанство продрло још у апостолским временима. Раздаљина од Јадранског до Црног мора, путем преко Карпата, пише Константин Порфирогенит, према Херодоту, износила је 1050 врста и, под условом да се дневно прелази 200 стадијума, или 35 врста, цело путешествије је трајало месец дана. Константин Порфирогенит пише о несигурним путевима од Црног мора до Јадрана. По њему, сигурније је било путовати преко Карпата него правом линијом.Такође, хрватска племена воде сукобе ниског интензитета са Францима. Хрвати су древно словенско становништво некадашње Хробатије смештене на северним обронцима Карпата, па све до извора реке Висле и града Краковије, древног средишта Пољске. Када су овде приспела сарматска племена, Хрвати су им се оштро супроставили али су били потучени.

Долазак на Балкан

Мања групација Срба долази на Балкан, у некадашњу римску провинцију Илирик. Песина Чехород, у Далимиловој хроници каже: „ Остали Срби (из Илирика), а где су живели и Рашани смештени до мора, до Рима се размножише». Према Константину Порфирогениту, један део ових Срба приспео је са реке Висле: „Становници Захумља су Срби. Деца Захумља, приспела са реке Висле, нису била крштена“. Време учвршћивања Срба на Висли, како цар-писац вели, прапочетак је формирања пољске државе. Крај Висле, у суседству Срба, живело је мало словенско племе Ленкана. Доказе о томе, да су Пољаци Срби пореклом, износе многи аутори.

Порфирогенит је Србе сматрао слугама, односно да име вуку од глагола служити (Servi, servere); њихово име тумачи називом за обућу, што је пре одраз византинчеве неспретне интерпретације него намере да увреди. Он каже: «Срби, или на романском језику слуге, јер им име долази од сервуле или сербуле што ципела значи; звали су их и Сербулијанима а име им отуда што су служили императору Рима». Ако су Срби били слуге Рима, да ли византијски суверен мисли на познату породицу Сервија (Servius) која је Царству дала низ успешних правника, дипломата уопште, водећих људи Империје? Ово је могуће јер се у бројним римским и грчким инскирпторијумима помиње српско име. У старом Риму глагол служити није имао поспрдно значење у смислу робовања некоме или нечему. Напротив, односио се на најплеменитије особине служења породици, роду и просперитету Римске империје. Иначе, назив сервуле, потиче из пољског језика ( цервик,цервље, червље) и, коренски нема никакве везе са сербулом те је ово само Порфирогенетов неуспели покушај етимологије.

На Порфирогенита се осврће и пољски историчар Бохуш: „Историја нигде не тврди да су Срби били на листи народа што беху Трајанови поданици, у време његовог упада у Азију и војне на Парћане 106.г. Исто тако, од свих народа што невољко признаше Трајана за свог суверена, нити један то није робовски прихватио и променио име – зашто би, једино Срби, прихватили и претворили своје име у знамење роба? Реч Србин (Сорб) односи се на народ што је окупирао обале Меотиса на Азову, као и многе друге територије, по Плинију. Односи се и на Венде из Венланда (Wendenland), региона у Германији, на границама Бранденбурга, Макленбург – Западне Помераније и Доње Саксоније, са средиштем у северноисточној Немачкој. После њиховог преласка у Европу, беху прихваћени од Боема и Хрвата; са потоњима начинише савез јер су, истовремено, били угњетавани од Авара. То је трајало све до споразума са Вендима из Марке, што имаше исте проблеме са овим тлачитељима. Срби су се подигли против Авара потпомогнути својим принцем Самом; овај их научи како да тријумфују над тлачитељима“.

Ево како Порфирогенит описује долазак Срба на простор Балкана: „Када су прешли реку Дунав покају се и, преко стратега, управника Београда, јаве цару Ираклију да им додели другу земљу за насељавање». Крајње дубиозан запис, обзиром да Ираклије није контролисао у потпуности територију коју су Срби насељавали. Ово је написано само да се Византији и њеном утицају да на важности. Цар-писац наставља: „Пошто садашња земља Србија, Паганија, Захумље, Травунија и Конавли, беху под влашћу цара Ромеја, а те земље од Авара опустеше, јер из тамношњих земаља изгнаше Романе, сада настањене у Далмацији и Драчу, то цар у овим земљама насели исте Србе и они се потчинише цару Ромеја». Да је Византија контролисала ову огромну територију, не би Аварима допустила небројена безакоња и пљачке, нити Словенима, што у савезу са Аварима бише, насељавање. О потчињавању Порфирогенит не даје никаквог доказа те се ово може схватити једино као, по Византију повољна, политичка конструкција. Даље каже: «Цар их покрсти довођењем свештеника из Рима, научи их да правилно извршавају дела побожности изложивши им хришћанско вероучење». Потпуно нетачно. Срби су хришћанство примили још у апостолска времена, од Андреја.

Ево како Милош Милојевић види Порфирогенетово писање: „Тако исто видимо да, са Хаканом аварским, у трећем (око 676.године) и четвртом (678.г.) походу, ратоваху и Срби на Солун. Хакан одведе преко 270000 глава мушких и женских, робља грчког, не рачунајући у ово децу и остало; заузима једном речју све земље Грчке ван Цариграда… Свако ће се уверити да Срби нису искали земље од оних, који их немаху, нити су били толико глупи, да се упуштају у борбу са највећом силом и множином аварском, само зато да постану грчке слуге, да прогнају ове из некадашње Римске Царевине, па да сами драговољно поднесу Грцима ове земље, заливене властитом крвљу, као неку дужност, да своје шије својевољно вргну у челични јарам грчки! Свако ће знати да Срби нису били сојузници са Грцима чија власт паде у руке Аварима. А ово што су они држали не беше грчко нити је могло бити њихово“.

Порфирогенит бележи: „Када Бугарска беше под влашћу Ромеја, пошто је умро онај управник Србин, по наследству завлада његов син, потом унук и тако редом, управници из његовог рода. После извесног броја година, роди се од њих Вишеслав и од њега Радослав, потом Просигој, од овог Властимир. Од овог Властимира, Бугари су мирно живели са Србима као блиски суседи, волећи једни друге, налазећи се у служби и потчињености према царевима Ромеја, примајући од њих доброчинства. За владе истог Властимира, зарати против Срба управник Бугарске са жељом да их потчини. Али, ратујући три године, не само да ништа није постигао, већ је изгубио већину своје војске. После смрти управника Властимира, власт у Србији наследише његова три сина Мутимир, Стројимир и Гојник, поделивши земљу. За њихова времена појави се управник Михаило Борис код Бугара, желећи да освети пораз свога оца Пресијама, те отпоче рат. Срби га тако потуку и заробе његовог сина Владимира са 12 великих бољара. Због синовљевих мука тада Борис, премда преко воље, склопи мир са Србима“. Еутропије даје осврт на Порфирогенита: „Срби никада нису, до (писања) Константина Порфирогенита, били слуге краљева Рима“. Што се тиче Грка и Грчке, Срби су, судећи по Страбону, у Малој Азији били насељени пре доласка Грка. За реку Ксант, помињану још од Хомеровог доба, као и истоимени град, он вели да је (доласком Грка) преименована од имена Србице. «Како су реку Ксант раније називали Србица“, пише Страбон.

Timacum Minus

Кнежеви Само и Дерван

Оптерећени честим мањим сукобима са Аварима, на њиховом пробоју све до Медитерана, српскo- склавински кнез Само удара на освајаче 623. године, удруживши се са Дрваном, још једним великим српским великодостојником. За Дрвана (или Дервана) Фредегар каже: «Дрван, принц српског народа од рода Склавина». Треба нагласити да Словени нису имали своје вође већ да су њима владали Срби; односно, како Фредегар истиче: „Венди, не Словени, направише Сама њиховим краљем“. Један Дрванов син остао је са својим народом у Лужицама. Ове, Лужичке Србе, након бројних битака, покориће Немци 994.г. Други Дрванов син, принц Срба из Немачке, доћи ће у Грчку 639. године, у област Тесалије. Град Србица (Servitza) имаће свога краља све до 1348.г. како пише Гебхарт у Историји света.

Доцније је напуштају и широко се насељавају у областима јужно од Дунава. Фредегар помиње још једног српског кнеза Валука: «Валук, вендског рода, краљ Склавина» Постоји мишљење да је Валуково име заправо погрешно записана српска титула владике односно архонта но, за то не постоје убедљиви докази. Он је примио седамдесет аварских породица, са око 700 чланова, где су већину чинили жене и деца. Oва група, под вођством Алкиокуса, успела је да умакне и спаси се од изненадног покоља што га извршише трупе франачког краља Дагоберта у Баварској.

O устројству српске државе, након примања хришћанства, пише поп Дукљанин: „У свакој покрајини поставио је (краљ) бана, то јест војводу, од своје браће по крви и жупане, то јест кнезове и сатнике, то јест центурионе, из редова племенитијих људи из ових истих покрајина. Сваког, пак, бана, то јест војводу, овластио је да под собом има седам центуриона који ће народу право и правично судити и данак примати па га предавати бановима што ће једну половину краљу издавати, а другу за себе задржавати. Кнезовима, пак, то јест жупанима, наредио је да под собом држе једног сатника; он ће, скупа са кнезом (жупаном), исто тако праведно судити народу. Кнезови, то јест жупани, треба да предају краљу двије трећине данка, а једну трећину да задрже за своју потребу, а бановима, то јест војводама, немају полагати никаквог рачуна, већ сваки од њих има да држи и господари жупанијама одговарајућих покрајина и области а само ће краљу полагати рачун. Краљ Светоплек (Дукљанин, именом легендарног краља, назива Мутимира или Растислава), под чијом влашћу је вршено опсежно покрштавање Срба је установио многе законе и добре обичаје које, ако би неко хтио упознати, нека чита словенску књигу Медодијус (вероватно Дукљанин мисли на Номонканон) и ту ће открити какве је добре ствари установио веома добри краљ. И, пошто је све било обављено, кардинали и епископи, као и царски изасланици, пошто их је краљ отпустио, захваљујући Богу и краљу, уз велику почаст, са веома много дарова, које им је краљ дао, врате се у своја мјеста». Ради се о састанку одржаном, наводно, на Дувањском пољу; изасланици које помиње Дукљанин вероватно су из Ромејског царства – императора Михајла III или Базила I. «Исто тако», приповеда Дукљанин, «банови и жупани, као и центуриони, што тек беше постављени, са читавим народом, хвалећи Бога и поздрављајући краља, отидоше сваки у своју покрајину и област».

Прелазак Дона и Дњепра

Српску историју, из овог времена и вековима пре ње, Бохуш овако резимира: „Имена држава што су се, према овенчаним историчарима, додиривале са српским земљама, нису више биле исте. Пространство државе Франака знатно је смањено. Франконија, или Германија Франака, пре но што ће је напустити Франци, како би основали краљевство у Галицији, у својим границама имало је Швабију, Баварију, Аустрију, Карантанију, Стирију, Тирол, Тирингију и земље смештене између река Роне, Мајне, Одре, Лоаре и Сале.

Ако је веровати Хромеровим истраживањима повести Јевреја, Вандали су били потиснути са леве обале Висле, начинивши простор сарматским Вендима, Венедима или Винидима, како ће се касније испоставити. У IV веку Срби, настањени на азијској граници Дона и Меотиса, прешли су Дон и Дњепар; стигли су до Висле, прешли њу и Одру, населивши се на десној обали Елбе. Заузели су Бојковину, на западној граници са Франконијом док су се, на истоку, граничили са реком Вислом. Једна стара хроника тврди да су сви Словени дошли у (данашњу) Немачку из земље Срба (Сербар), што указује на земљу Хробатију, данашњи део Пољске. Ову земљу Срба-Сарбарију, хроника деноминује у Хробатију. Такође, од стране Грка, становници се назваше Словенима.

Грци бејаху обманути сличношћу њихових дијалеката. Грци, како Прокопије пише, нису правили разлику између варварских племена: Србе и Словене су поистовећивали једне са другима, на основу сличности њихових језика Рекосмо, овај предео Немачке, Вандали су напустили 409.- 411.г. У егзодусу им се придружише племена Маркомана, Свева, Квада и Алана. Срби, чија се популација умножила, проширише се на југ, ка границама Затора, важног градског средишта на реци Слави у доњој Пољској. Касније, постаје један од центара пољског војводства Масовјане. Други центар је био Освјенцин, принципат Силесије, ближе границама Моравије, Боемије и Бојковине. Године 623. Срби се шире на север према Лужицама и горњој Саксонији. Да су се Срби граничили са Саксонцима, потврђују Франачки анали: «Такође, на источној страни Саксоније која се граничи са Србима и пустињским крајем у близини језера названог Арнсео. У принципату Шварцбург налази се једно велико језеро Сорбек коме су Срби, по себи, дали име».

Наиме, франачки историчари су Србе називали свакојако. У Франачким аналима Срби Бодрићи и Срби- Склави се помињу под годинама:782, 789, 806, 810, 811, 812, 815, 816, 817, 819, 821, 822, 823, 826.. На пример, једна реченица из хронике за 798. годину гласи: „ Са њима такође бејаху Склави звани Срби и Ободрити чији владар бејаше Вићан». Суседна Боемија се и данас назива земљом Лужичких Срба и Лужичком Србијом. «То су исти они Срби што године 494. дадоше пролаз Херулима, кроз властиту земљу, приликом њихове сеобе». Овај пријатељски чин, Прокопије приписује љубазности Склавина, игноришући или не знајући за Србе у Немачкој. Дакле, за Прокопија, Склавини су Херулима допустили несметан пролаз српском земљом, називајући њене становнике Серфима, Склавинима. Географ Вибијус Секвестер, такође, уверава да су Срби живели на обали Елбе, правилно употребљавајући њихово име.

Књигу по којој је рађен фељтон и остала издања аутора можете пронаћи на интернет адреси:    www.vandalija.co.rs

Извор: ЦЕОПОМ-Истина