Турска у БиХ и подршка терористичким организацијама

Процеси на Балкану (некада) и Средоземљу (данас) прилично су потцењени феномен. На њих се може гледати као на неизбежну последицу краја Хладног рата и биполарног света.

Земље Средоземља (балканске па и исламске) из којих је покренут процес дестабилизације целог арапског света, углавном, своје режиме и владаре су добили на крилима политичке моћи Совјетског Савеза. Полу-социјалистички покрети-режими – БАС партије (од Садама Хусеина, Хафеза Ел Асада, Бен Алија, Насера, Мубарака итд.) увели су тај свет у Покрет несврстаних. Иако недемократски, представљали су најдаљу тачку социјалних и интернационалних идеологија до којих може допрети заостали арапски свет. Истовремено њихов развој (инфраструктуре, економије и политичких односа) био је линеаран и предвидив. Са становишта колективне безбедности био је важан и користан. Нова фаза – пуна фраза о индивидуалним слободама и правима мањинског мишљења биће оптерећена одсуством бриге за безбедност света, биће верски радикална и ретроградна, агресивна и као логичну последицу са говорнице Уједињених нација довешће нам, у скорој будућности, најзначајније идеолошке представнике новог доба, а то су наравно: Абу Бекр ал Багдади, Аиман Завахири, Јусуф Кардави и слични.

У крилу западних обавештајних и безбедносних служби формулисан је став да ће бити лакше контролисати исламски радикализам и тероризам када он постане опште место у свести и политичким системима арапског света и Балкана и када на ту исламистичко терористичку сцену, поред Саудијске Арабије и Ирана, ступи Ердоганова неоосманска Турска.

Истина, о овим процесима се може говорити и као о посебној фази у развоју окошталих друштвених и политичких система, недемократије, вишедеценијских тоталитарних режима – о све већим унутрашњим и спољним тешкоћама, политичким и привредним аспектима односа власти и друштва као и из угла верских идентитета незадовољних својим положајем. Социолози о овоме могу расправљати са позиције друштвених група које партиципирају у свим постојећим друштвеним конфликтима и производе нове конфликте на нивоу државе, региона и континента. Јесу ли те групе аутохтоне и да ли је њихов цивилизацијски образац или идеологија ван простора и времена на коме делују – може бити такође занимљиво за истраживаче разних глобалних феномена. Мада је Египат најзначајнија држава у овим процесима она није једина.

Читав регион Средоземља је већ неколико година у хаосу, политичким конфронтацијама и ратовима, у једном потпуно неизвесном процесу транзиције, са несагледивим последицама и апсолутно немогућом проценом коначног исхода. Обзиром на те чињенице – за Југоисточну Европу или Западни Балкан, родно место свакој озбиљнијој анализи овог феномена је безбедност.

Колико ови догађаји са снажним и организованим групама, које репрезентују радикални исламизам и пропагирају насиље као и присутне идеологије на којима почива озбиљност терористичке претње у свету могу на нашим подручјима (бивше СФРЈ) изазивати страх и несигурност – колико су у функцији рушења система безбедности грађана и правног поретка у некој од држава – колико промовишу насиље и колико учествују у њему…. какве то последице производи по грађане а какве по државне институције и како се нормативно, институционално и оперативно борити против тога – права су питања. Тачније: каква ће њихова улога бити у овим креираним дестабилизацијама и обојеним револуцијама у Македонији, Црној Гори и Босни и Херцеговини и шта у овом тренутку може и хоће урадити Реџеп Тајип Ердоган као највећи проблем европске безбедности, који је гурнуо Турску, турски народ и муслимане Балкана у загрљај екстремиста, покренуо их у лажни џихад и главни је спонзор Исламске државе и других терористичких група и организација у Сирији и Ираку. Управо Ердоган, више од деценије, заједно са  владом у Анкари, плански је рушио мир и стабилност Блиског истока и Европе, изазивајући сукобе са свим суседним земљама: Сиријом, Ираком, Арменијом, Грчком, Бугарском, Русијом и Ираном.

Без озбиљне борбе против турског режима и његовог исламистичког екстремизма, немогућа је борба против злокобне ИСИЛ-ове идеје халифата проширеног на Европу. То је наравно једно али… Влада Сједињених Америчких Држава уценом, притисцима и обавештајним играма управо креира овакву турску политику у региону, и за њу не постоји дилема како безбедносна и геостратешка политике Турске у региону треба да изгледа… Управо оваква –али без Ердогана и његове лидерске моћи унутар Турске, ако може! У Европским земљама већ је формиран став да би и ИСИЛ и Ал Каида у Европи, били обично страшило за птице да иза њих не стоји Турска и Саудијска обавештајна заједница – турске оружане снаге, турска економија и политичке вође задојене неоосманским амбицијама и плановима у сарадњи са крупним капиталом финансијске суперсиле Саудијске Арабије, највећег спонзора тероризма на планети. Свакако да не треба заборавити и владе САД, Израела и Енглеске (а не В.Британије).

Ебу Бекр ел Багдади, као заједнички регионални улог Турске и Израела (уз помоћ Катара), без тог залеђа био би обични екстремистички пајац. Стварне вође Исламске државе и Ал Каиде су историјски и политички у Турској, више у Истамбулу него у Анкари, па стварни злочиначки халифат је у ствари Турска,^[1] а стварни покровитељ је прије свега у Сједињеним Америчким Државама.

Али, по овом питању, неоосманске амбиције Турске и њена отворена подршка свим екстремним и терористичким организацијама у Сирији и Ираку, као и отворено залагање за поделом Сирије и рушење легалних секуларних власти, доводи у трагични политички безизлаз Турску, њену унутрашњу кохезију и стабилност и шири нестабилност на цело Средоземље, што и јесте интерес Сједињених Америчких Држава и зато она подржава ову Турску политику али све теже преговара са Ердоганом и жели да му види леђа.

Турска је нарушила економску моћ Европске уније, ограничила слободе кретања робе и капитала и изазвала нестабилност на целом континенту покрећући талас избеглица према границама Европске уније и Балкана а са друге стране отворено подржала ИСИЛ и друге екстремистичке групе нападајући, кукавички и иза леђа, руску авијацију. Већ сада египатске службе безбедности сумњају да је експлозив на лету из Шарм ел Шеика, у коме је погинуло 225 руских туриста, дело турских обавештајаца а високи египатски званичник је 09.10.2015. године указао да турска обавештајна служба прослеђује Исламској држави сателитске снимке и друге податке. 

Управо зато, права претња од ИСИЛ-а и најављених терористичких акција на Балкану у стварности долази преко Турске обавештајне исламистичке мреже у БиХ. Улога Турске државе у наоружавању ИСИЛ-а и других исламистичких формација у Сирији и Ираку отвара питање одговорности институција БиХ које су у протекле четири године преко турских компанија снабдевале екстремисте оружјем, експлозивима, иницијалним капислама, детонаторима, капислираним и некапислираним чаурама … ^[2]

У томе су учествовале моћне турске државне компаније (MAKINA ve KYMYA endustrisi Kurumu Genel Mudurlugu – са 7500 запослених) али и значајне приватне компаније (попут FERIDE KIRLIOGLU PATLAYICI MADDE TICARETI) али и неке офшор компаније, без иједног или максимално пет запослених, у неограниченим количинима, које се мере десетинама милиона комада, куповали саставне елементе за експлозивна пуњења, детонаторе, електричне и неелектричне, конекторе, иницијалне системе и цјевчице BIHNEL, огромну количину муниције калибра 7.62мм и 9.мм, чауре и барут…(попут компанија:

1. OZKURSAN Otomativ ve Metal Makine san.tic.ltd. Sti,
2. MECHANICAL & CHEMICAL INDUSTRIES CORPORATION,

3.ANATOLIA FISEK SAN.TIC.LTD) и две компаније које су под контролом Ердогановог сина Билала (TURC DIS TIC LTD STI и ORICA NITRO Ankara) које су посебно за терористе набављали у БиХ емулзионе експлозиве у великим количинама и по десетинама хиљада.

Поред њих, Турска привидно хуманитарна организација IHH (Insan Hak vel Hurijet или Insani Jardim Vakfi)^[3]  је изградила мрежу финансијске подршке исламистима преко Turkish Ziraet Banke и створила мрежу невладиних организација за врбовање и финансирање вехабијских насеља, исламистичких група и организација. Најважније су: „Солидарност“ из Бихаћа, Срце Цазина, „Асоцијације за културу, образовање и спорт“ (АКОС) Зеница, „Пут знања“ Зеница, „ОАЗА“ из Тузле, Међународни форум „Солидарност“ , ЕМАУС из Добој Истока, „Свитање“ из Сарајева, „Селсебил“ из Живиница, „Дирхем“ из Санског Моста, Удружење „Живот“-Бихаћ, Женска едукативна организација „Искре“ – Бихаћ, Удружење „Ватан-домовина“ – Босанска Крупа, Удружење „Актив“ – Бужим, Х.О. „Садака“- Бужим, ОКЦ „Атис“ Сански Mост и многе друге. Као главни покровитељ мреже организација под окриљем IHH појављује се Емине, супруга председника Турске.

Поред ових организација, Обавештајни и војни центар Турске државе у БиХ је турски културни центар „Yunus Emre“, који је отворио у Сарајеву (ул. Мула Мустафе Башескије) и подржао теоретичар стратешке неоосманске дубине, тадашњи председник владе Турске у оставци, Ахмед Давутоглу. Ту је и Агенција „Анадолија“, те неколико портала и штампаних гласила (www.Faktor.ba и часопис „Faktor“, муџахедински часопис …).

Али ту су и фундаменталистичке квази елите у Сарајеву, са пљачкашким менталитетом; задојени мржњом и радикализмом – политички следбеници и биолошки насљедници Алије Изетбеговића, који од 1990. године, од свог првог верског поклича, само траже, исламистички кишобран под који ће стати и исламску политику са којом ће се идентификовати.

Алија Изетбеговић „Гладни диктатор и исламиста“, полуписмени вођа, фрустриран затворима у комунистичкој Југославији, са гомилом исто тако гладних и јадних маргиналаца, необразованих и неинтелигентних ликова, у верском заносу, предао се Хомеинијевој држави, влади и верском учењу шиитског ислама. Са њим су одмах у Иран кренули његови пратиоци из околине Доњег и Горњег Вакуфа, Високог, Зенице и Завидовића. Контакти и сарадња између бошњачког политичког естаблишмента и иранског државног врха започели су 1979. године, победом Хомеинија, затим настављени 1992. када су тадашњи председник Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић и његов син Бакир постигли начелни споразум о војној, политичкој и привредној сурадњи. Већ 1993. године су у Иран отпутовали Изетбеговићеви најповерљивији ратни сарадници Хасан Ченгић и Омер Бехмен како би договорили механизме војне помоћи, која је уз пошиљке оружја и муниције за Армију БиХ, подразумевала и долазак иранских војних инструктора (касније распоређених од Сарајева до Бихаћа), али и агената иранске тајне службе ВЕВАК.

Службено је обавештајна сурадња с Иранцима започела 1994. када из БиХ у Техеран одлазе Бакир Алиспахић, Ирфан Љеваковић и Неџад Угљен, а потом и прве групе „курсиста“, пажљиво селектираних, верски и идеолошки проверених кадрова, који су у Ирану похађали специјалну обуку. Рачуна се да је ирански утицај на војне и полицијске структуре био пресудан у процесу исламизације Армије БиХ, који се проводио под изравним надзором првог Изетбеговићевог војног обавештајца Фикрета Муслимовића и Зијада ефендије Љеваковића. Подсетимо да је Ирански културни центар у Сарајеву 1994. године отворио тадашњи ирански министар вањских послова Али Акбар Велајати. Од тада до данас у БиХ је под покровитељством амбасаде Исламске Републике Иран отворено двадесетак таквих институција, а најактивније су: БИРДС, „Обнова“, „Мост пријатељства“, Научноистраживачки институт „Ибн Сина“, Персијско-босански колеџ, Ирански културни центар, Фондација Мула Садра, Телевизије Сахар и Бехар, Ириб…

Након што се под снажним притиском Американаца Алија Изетбеговић у пролеће 1996. (после упада војника ИФОР-а у терористички камп на Погорелици) формално одрекао иранске војне и обавештајне помоћи, активна улога иранских емисара у БиХ замаскирана је оснивањем бројних културних, научних и образовних организација, институција, удружења. Као последица откривања овог кампа, Бакир Алиспахић, шеф Изетбеговићеве полиције и тајне службе АИД је смењен, Хасан Ченгић тадашњи министар одбране је поднео оставку а данас, иако има забрану уласка у Сједињене Америчке Државе, ипак је изабран за председника Сабора Исламске заједнице.

Из политике су касније потпуно удаљени: Хусејн Живаљ, Едхем Бичакчић, Омер Бехмен а Изетбеговићеви младо-муслимани, ратни профитери, припадници исламистичке естраде, браћа Џемалудин и Неџад Латић, открили су да постоји и Саудијска Арабија и сунитски ислам. Врло лако су заборавили како су током рата бежали по Ријеци и Љубљани, глумећи „Алијине емисаре“ у Хрватској и Словенији, док се у БиХ гинуло, користећи иранске службе буквално зарадили једну комплетну телевизију („Алфа ТВ“ – која је већ десетак година у власништву Фахрудина Радончића) и шовинистички и верски магазин „Љиљан“, (који не постоји већ десет година). Због издаје, Алија Изетбеговић их је одбацио и данас они су безначајни и у систему власти Алијиног наследника Бакира Изетбеговића. Чак и такви безначајни, они шире радикалну верску идологију (Џемалудин на Гази Хусрев-беговој медреси) а његов брат Неџад, путем једног минорног портала, иако ноторни алкохоличар брине се како сачувати и одбранити ислам и како вехабијску терористичку структуру промовисати као верску елиту и безопасну фолклорну заједницу.

Та ситуација са њима двојицом подсећа на један стари филм Станлиа и Олиа. У том филму Станлио и Олио, у јеку Другог светског рата, чуче у рову са митраљезима. У међувремену пада договор зараћених страна о примирју и у тој гужви око примирја, Станлио и Олио бивају заборављени. Видимо их после двадесет година, како из тог рова пуцају на авионе цивилног ваздухопловства. Они знају да је наредба издата да то раде али не знају да се вријеме променило и да ни околности ни мета више нису исти, а они који су издали наредбу, су већ одавно мртви. Али, једном издата наредба се мора поштовати и баш тако се понашају браћа Латић: пут којим су ишли када им је Алија издао наредбу се променио, Алија више није жив а ни Босна и Херцеговина не личи на себе: али они из свог фундаменталистичког рова и даље пуцају радикалном исламистичком муницијом и као бесни пси, лају па лају, на све што не личи на њих и наредбодавца Алију.

Од 2010. године, ови политички пигмеји откривају да постоје Фетулах Гулен и Ердоган и да је Турска развила свој неоосмански и исламистички кишобран те да могу покушати са Турском реализовати свој фанатизам и задовољити своју глад, узимајући мрвице са те исламистичке трпезе. Међутим, Ердоган није дуго трпео ни Фетулаха Гулена, ни Абдулаха Гула, чак ни Ахмеда Давутоглуа а да трпи политичке пигмеје из Придворица код Вакуфа. Многи су Алијини саборци одбачени због двоструких игара око ове три исламске земље. Зато је задњих десетак година, с подршком САД, Турска главни фаворит исламистичких стремљења и највећи фактор деструкције у Босни и Херцеговини. Ову чињеницу није променио ни покушај уклањања Ердогана са власти и његове политичке и физичке ликвидације иза чега су стајали америчка обавештајна заједница и Америчка влада. И даље је Ердоганова политика на Балкану изазивање нестабилности, подршка исламистичким групама и организацијама и подршка нереалним амбицијама Бошњака у Сарајеву Бакиру Изетбеговићу и његовој милитантној, екстремистичкој Странци демократске акције. Погрешно је уверење како је Ердоган данас „могући партнер“ или „пас без зуба“. Он је опасан екстремиста који угрожава темеље опстанка и саме Турске али и Балкана у целини, због неоосманских амбиција и ауторитарне политике.

Безбедносне агенције у БиХ, а посебно ОБА и СИПА, морају више радити на надзору над незаконитим деловањем турске обавјештајне службе, предузети мере заштите уставног поретка у Босни и Херцеговини, те у сарадњи са западним обавештајним службама онемогућити злоупотребу територије и институција БиХ у сврху евентуалног напада на мете у Европској унији, какав је био терористички напад у Паризу.

Ово питање заслужује максималну озбиљност и опрез: Турска у Босни и Херцеговини има читав батаљон војника у склопу јединица „ЕУФОР-а“ и мировне операције „АЛТЕА“ која подразумијева изградњу капацитета Оружаних снага БиХ и имплементацију свих безбедносно-одбрамбених аспеката Дејтонског споразума. У посљедња три месеца, Турска војска је удвостручила снагу и број ангажованих војника у БиХ.

Свакако да треба анализирати и улогу турских служби у терористичким нападима на припаднике оружаних снага у БиХ, нарочито у светлу избора Османа Мехмедагића Осмице на чело ОБА иако је прошао обавештајни и безбедносни курс у Турској и готово три деценије је повезан са радикалним исламизмом и идејама Исламске државе.

Тачно је да у свим, безбедносним изазовима ове врсте, Европска унија не може пуно помоћи: немачка и француска политика су капитулирале пред Ердоганом а конзистентна безбедносна политика Уније уопште не постоји. Европљани покушавају „подмитити“ и наградити корумпираног фундаменталисту и диктатора Реџепа Тајипа Ердогана безвизним режимом, финансијски му помоћи да настави са политиком задржавања избеглих из арапског света на турском тлу. Таква политика Европске уније је штетна, антицивилизацијска, неразумна и неморална.

Европска унија, на самиту са Турском, изложила је основне обрисе те политике: понудила награду Ердогановом терористичком халифату, обећала отварање неколико поглавља, безвизни режим од јуна и преко шест милијарди еура за решавање избегличке кризе. Немачка и Француска су наградиле Ердогана што је, покрећући преко милион избјеглица са Блиског Истока и Севера Африке бацио Европу на колена, економски и финансијски угрозио Немачку а безбедносно угрозио цели континент.

Зар би било могуће извршити такве сложене терористичке операције у којима су понижене Француска и Белгија, НАТО и Европска унија, брутално убијани грађани Париза и Брисела, без ове дестабилизације али и без активне подршке коју Турска даје Багдадијевој терористичкој „Исламској држави“? Русија је имала уговорене послове који превазилазе све оно чиме Европа мисли подмитити Ердогана и његов халифат али то Ердогана није спречило да учини акцију против Русије и да у њој пронађе довољно личних и државних интереса. Европа не схвата да је отварање границе према Турској чини још рањивијом и да је Ердоганова идеологија ирационална, фундаменталистичка и опасна и да га након неуспелог државног удара, нико више не може контролисати.

Западне службе, пратећи понашање и деловање Ердогана и турске владе, оружаних снага и безбедносних служби, непобитно су утврдили: Турска снабдева Исламску државу војном опремом и наоружањем, обезбјеђује превоз и логистичку помоћ борцима ИСИЛ и Нусра фронта, учествује у регрутацији џихадиста и обезбеђује обуку за њих, турске специјалне јединице боре се заједно са борцима ИСИЛ-а (што је нарочито било видљиво у борби са Курдима за Кобане) Турска пружа медицинску помоћ и негу рањеним борцима, јер ИСИЛ, Ал Каида и Турска деле исти поглед на свет и његово уређење.^[4]

Рационална безбедносна политика која жели добро Европи, њеним народима и грађанима смањила би дипломатске односе на најнижи ниво због реалне претње коју Ердоганова Турска представља данас и Турску би ставила у својеврсни карантин. Како се уопште може преговарати са најгорим балканским диктатором који влада дуже и бруталније од било ког политичара са Блиског истока? Европска лицемерна политика прогања Башара Асада само зато што он није исламиста, што је његов режим секуларан и што га, у његовој земљи, подржавају и последњи хришћани на Блиском истоку.

Порука је јасна: НАТО, САД и Европска Унија сарађују, у овом тренутку, само са радикалним исламистима попут Ердогана и попут емира и краљева на Блиском истоку, који не прихватају постојање других религија у својим земљама, не познају појам политичке опозиције, не одобравају и осуђују равноправност полова и владају брутално са позиција радикалног исламизма. 

Ово је време када су прагматични интереси западних елита и интереси мултинационалних компанија надређени интересу европских народа и европског мира и када западне владе нису дорасле решавању озбиљних безбедносних изазова и проблема које, врло често, и сами производе.

___________________________________

[1] Тим истраживача из САД, Европе и Турске, окупљених на пројекту „Програм за изградњи мира и права“ Колумбија универзитета у Њујорку урадио је истраживање, ослоњено на извештаје светских медија током 2014. године, које сведочи о разгранатим везама Турске и Исламске државе.

[2] Извјештај Експертског тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма о интензитету међународне трговине оружјем, процедурама и крајњој дестинацији, за период 2011-2014. преко Босне и Херцеговине.

[3] IHH, which plays a central role in organizing the flotilla to the Gaza Strip, is a Turkish humanitarian relief fund with a radical Islamic anti-Western orientation. Besides its legitimate philanthropic activities, it supports radical Islamic networks, including Hamas, and at least in the past, even global jihad elements. Intelligence and Terrorism Information Center.

[4] Истраживање њујоршког Колумбија универзитета.

Извор: Фонд Стратешке Културе