Ватиканска банка и бискупи бизнисмени

Пљачка Светог Духа

Италијом више не владају легитимно изабрани народни представници, већ скривени банкари и остали власници крупног капитала који не само да постављају председнике републике и премијере, већ учествују и у сменама папа, до јуче неприкосновених поглавара Католичке цркве, данас уплетене у многобројне финансијске афере.

Талас махинације није заобишао ни бивше југословенске републике па је тако због скандала са љубљанским и мариборским надбискупом Антон Стресом и Марјаном Туршеком, због тога што су потрошили равно 800 милиона евра ватиканских пара „у ланцу пропалих послова“. Папа Фрања им је 1. августа 2013. године, без речи прихватио њихове оставке (и дугове).

У Италији постоји изрека како та земља функционише упркос влади. Сталне политичке кризе, посебно из осамдесетих година, мало су утицале на привредни развој, а нису пореметиле ни стабилност државе. Привреда је временом научила да ради и када нема владе или су оне нестабилне, а додатно регулаторно тело била је веома утицајна Католичка црква чије је седиште у делу Рима, Ватикану.

Данас су прави господари Италије банкари који контролишу не само привреду, већ и Католичку цркву.

Недавно је бивши италијански премијер Силвио Берлускони правноснажно осуђен на затворску казну у трајању од четири године, програмом за амнестију аутоматски смењену на годину дана. Он је тако ушао у малобројну групу политичара који су током активне каријере осуђени за неко кривично дело из области финансија.

Иако због старости неће морати да иде у затвор, за Берлусконија ова казна представља крај његове политичке каријере, јер му је суд, истина у овом случају још неправноснажно, изрекао и забрану бављења политиком наредних пет година.

Позадина овог случаја налази се управо у чињеници како је Берлускони, за разлику од свог наследника Марија Монтија, одбијао да се повинује диктату банака и смањи јавну потрошњу. Логиком да су саме банке криве што су Италији олако одобравале кредите, па тако требају и да трпе део настале штете, Берлускони је плану штедње за укус банкара приступао и превише опрезно.

Склон популизму, Берлускони је веома брзо схватио шта бирачи желе и на последњим изборима је буквално васкрсао. Његова политика преговора са Европском унијом, Централном европском банком и Међународним монетарним фондом на бази равноправних саговорника могла би у најскоријој будућности да добије савезника у евроскептичном покрету Пет звезда, некадашњег кабаретисте Бепеа Грила. Због тога је Берлускони морао да буде склоњен са политичке сцене док је још било време.

Италија јесте једна од презадужених земаља Европске уније, али је њена позиција далеко повољнија од оне у којој се налазе Грчка или Португалија, јер има, осим услужних делатности, и веома развијену индустрију. Због тога је Берлускони сматрао да његова земља уз малу помоћ ЕУ и малу штедњу може да се извуче из минуса.

Банкарима, који су нови центар светске моћи, није ишло у прилог да се створи преседан у самом срцу Европе како је нека земља способна да се сама извуче из кризе коју су осмислиле банке, па је Берлускони уклоњен.

Католичка црква је један од најважнијих стубова на које се ослањају не само италијанско друштво и држава, већ то чине и многе друге земље. Ова институција је најпознатија по свом верском раду, али је далеко активнија у банкама него у храмовима. Ватикан не само да има сопствену банку, Ватиканску банку, већ поседује значајне пакете акција у другим највећим светским банкама. Куриозитет је да је Црква која се залаже за мир и човекољубље највећи појединачни акционар фабрике лаког наоружања – Берете.

Када се претходни папа Бенедикт XВИ повукао са трона Светог Петра, добро упознати са приликама иза ватиканских зидина су то одмах довели у везу са афером „Собар“. Паоло Габријеле, лични папин собар, ухваћен је и осуђен јер је у јавност пустио део Бенедиктове поверљиве коресподенције. У кући Габријелеа пронађено је више од хиљаду докумената, од којих су неки носили папин потпис и напомену да их треба уништити.

После скандалозно ниске казне на коју је Габријеле осуђен, процурело је у јавност да је он у поседу неких докумената који би тешко компромитовали папу и да је у замену за ћутање фактички ослобођен кривице. У почетку су сви мислили да се ради о „гресима из младости“, односно о истополним везама у које се упуштао Јозеф Алојзије Рацингер (како гласи световно име Бенедикта XВИ). Међутим, ти су догађаји лежали у давној прошлости и мало је вероватно да су били предмет дописивања од пре само неколико година, а и били су већ познати добро обавештеним круговима око Ватикана.

Тек су недавни догађаји везани за Ватиканску банку показали о чему се заправо радило код неочекиваног повлачења Бенедикта.

Банка, чији је званични назив Институт за верске радове (Иституто пер ле Опере ди Религионе – ИОР) ухваћена је у прању новца за поједине своје клијенте. „Постоји велики ризик да начин на који послује ИОР, без прецизног навођења правих клијената, може бити употребљен као параван за прикривање незаконитих трансакција“, написали су тужиоци у документу који је објавио дневник Коријере дела сера. Цела афера је тек недавно испливала на видело, а досадашње једине жртве су само поједини високи функционери, као што су директор Паоло Ћипријани и његов заменик Масимо Тули. Сама банка није претрпела никакве последице.

Тужиоци су до афере дошли пратећи трансфер од 23 милиона евра из Ватиканске банке италијанској кредитној компанији Кредито артиђано у септембру 2010. Три милиона евра затим су пребачена у Банку дел фућино, а 20 милиона у ЈП Морган у Франкфурту. У поменуто време Бенедикт је још увек био папа.

ЈП Морган је једна од највећих и најутицајнијих америчких финансијских институција са пипцима по целом свету, тако да уопште није чудно што се у Немачкој није много радило на поменутом случају. Са друге стране, папа је очигледно до података о афери дошао још пре тужилаштва и јавности, што произилази из документације до које је дошао Паоло Габријеле и није био спреман да саучествује у овом криминалу. Међутим, његова моћ није била довољна да се ућуткају крвопије из банкарског сектора, па му је дискретно сугерисано да је боље да неокаљана образа напусти Ватикан, него да настави да копа по афери и ризикује да се одједном појаве „сведоци“ који би се после много деценија „сетили“ како их је Рацингер пипао по гениталијама.
Паметном човеку је довољно једном рећи.

Ко још увек не верује да Италијом, фактички, управљају банкари и власници крупног капитала, а не од народа легално изабрани представници, нека само обрати пажњу на чињеницу како је Централна банка Италије (Banca d’Italia – БИ) одавно у приватним рукама. БИ је издала укупно 300.000 акција, од којих банка Интеса Санпаоло има 91.035, УниKредит банка 66.342, а АсиKуразиони Генерали (осигуравајући завод Ђенерали, делимично у поседу банке Интеза) 19.000.

Поменута тројка поседује око 60 одсто акција националне банке Италије, док сама Интеса због умреженог капитала и власничких деоница са Генерали осигурањем има више од трећине акција БИ.

Исти ти власници крупног капитала стоје и иза безобзирне приватизације јавних предузећа у Италији. Некада су Електро-дистрибуција и јавна комунална предузећа, као и Телеком Италије били у већинском државном власништву. У то време су неуредне платише струје тек после два месеца добијале подсетницу да дугују, а после наредних месец дана и опомену пред искључење и покретање судског поступка за принудну наплату. После приватизације, струја не само да је драстично поскупела, већ се сада опомена добија седам дана по истицању рока за редовну уплату. Ономе ко ни тада не реагује убрзо се смањи напон, а затим и потпуно искључи струја.

Исто то чека и Србију, ако пристане да се повинује банкарима и Европској унији и дозволи приватизацију ЕПС-а. Паметни уче на туђим грешкама, а глупи понављају сопствене. Још има времена да Србија размисли о томе у чије канџе срља.

Италијани хоће, Немци не дају

Последњи избори у Италији, одржани почетком године, добро су показали како мисли већина бирача. Бепе Грило, који је са 25,55 одсто гласова за своју странку Пет звезда освојио 108 мандата у Представничком дому, захтевајући минималну плату за све Италијане од 1.000 евра, референдум о изласку Италије из евро-зоне и опроштај дугова државног буџета. У Италији се сматра да је за мере штедње и повећање пореза одговорна немачка канцеларка Ангела Меркел. И конзервативни Берлускони је своје бираче уверавао да је Меркел диктирала реформе технократском премијеру Марију Монтију. Берлускони је пребацивао Немцима себичну политику код спасавања евра и захтевао јефтине кредите од Европске централне банке.

Када се саберу проценти које је добио Грило са оним освојеним од стране Берлусконија, долази се до натполовичне већине од скоро 55 одсто бирача који сматрају да је за кризу у Италији крива Европска унија, односно њена најјача чланица – Немачка.

Извор: Таблоид