Dragan - naslovna 2После две деценије гледања у земљу, извињавања свима и за све, саосећања за туђа али не и самилости за своја страдања, национални помен жртвама злочиначке хрватске акције “Олуја”, (први од пето-октобарског пуча 2000. године) и установљавање 5. августа за национални Дан сећања на страдале и прогнане Србе у ратовима 90-тих, наишли су на опште одобравање у српском националном корпусу, без превише критичких осврта на стварне Вучићеве намере и мотиве да се у тако нешто упусти. Али, искуство досадашње Вучићеве владавине, засноване на одсуству било каквих моралних скурпула и спремности на манипулације свих врста људима и догађајима, учи нас да управо те његове намере и мотиве морамо процењивати са највећом пажњом и опрезношћу како би сагледали могуће последице његових чињења и нечињења. Због тога, сматрам да не би било згорег и поменуте догађаје погледати са извесне временске дистанце.

Прво што можемо приметити јесте да ни идеја манифестације у Сремској Рачи, ни заједнички наступ Вучића са Додиком, ни истовремени Дан жалости у Србији и Српској, као ни све што уз то иде, нису изазвали негативне реакције водећих западних амбасада које претендују да се питају у Србији (пре свега САД, Британије и Немачке), као ни Брисела. Будући да је Србија добијала жестоке дипломатске “ћушке” и за демонстрирање много нижег степена националне свести, ово може значити само једно – да је Запад Вучићу одобрио, ако не и осмислио пројекат Дана сећања, зарад неких виших интереса које има на уму.

Вучићева моћна медијска машинерија и њени дежурни “аналитичари” , покушавају да нас убеде како Запад, наравно захваљујући Вучићу, напокон почиње да мења своју балканску политику у нашу корист. Наводно су томе допринела догађања око Сребренице и ново бујање хрватског национализма. Вучић их је, наводно, својом трпељвошћу све надмудрио, а посебно је прави погодак био Изетбеговићево шепурење по Београду уз шах, осмехе и музику на увце. Свашта! Но, не треба се обазирати на ове ријалити теорије, још мање на њихове јефтине творце који за мале паре праве велику штету.

Пре ће бити да Вучићево дизање гласа у Сремској Рачи и спремност Запада да то испрати са филозовским миром, значи да нас у скорашњим преговорима о Космету очекују нови, драстични, уступци шиптарској парадржави, односно да је Вучић већ пристао да шиптарима омогући телефонски број и преда Газиводе. За узврат ће нам показати шарену-лажу од тзв. “Заједнице српских општина” са отприлике 10% ингеренција од оних које нам је Вулин најављивао док је по Вучићевом налогу, а противзаконито, гасио српске државне институције по Северу Косова.

Друга ствар, сада већ евидентна, је намера Вучића да територију Србије практично „уступи“ Европи за смештај избеглица. Његово недавно пренемагање пред камерама када им је пожелео добродошлицу и најавио изградњу прихватног центра, наставак је његовог опасног политичког авантуризма који ће ову земљу изузетно скупо коштати у времену које долази. Много је мање опасно за српски народ „уступати“ територију за смештај нуклеарног отпада, него за прихват овог сумњивог таласа миграната. Али, коме још није јасно да је Вучић човек опасних намера, њему свакако нема помоћи ни са мигрантима, ни без њих.

Свестан политичке истрошености свог пулена, и чињенице да његове лажи све краће трају, Запад Вучићу једноставно убризгава дозу националног адреналина како би до краја исцедио његову спремност да учини сваки уступак за још који дан власти. То, поред Косова и трајног прихватања пар стотина хиљада миграната, значи да можемо очекивати и блиц-криг продају Телекома, даљу распродају животних ресурса, ГМО храну, потпуни отклон од Русије и друга непочинства. А и Додик би било мудро да причува леђа.

Када смо код Додика кога, због принципијелности и чврстине ставова, многи Срби сматрају јединим правим националним лидером с обе стране Дрине, уочљиво је како је читав концепт манифестације и њеног медијског праћења био постављен тако да у сваком тренутку покаже Вучићево првенство у српском националном корпусу. Пред догађаје који предстоје то је важна порука нашем несвесном.

vucic-dodik-raca

Ваља обратити пажњу и на Вучићев говор у Сремској Рачи. Без обзира на уобичајену дозу патетике која ствара привид некакве националне одговорности, Вучићеве речи указују да на злочиначке последице “Олује” његова Србија гледа као на свршену ствар. Он истиче: „Данас Србија коначно има снаге да каже шта је била Олуја – највећа етничка промена састава становништа после Другог светског рата…“ али и додаје “…са Хрватском имамо мир, чуваћемо га и желети најбоље односе у будућности … надам се да ћемо ускоро бити и добри пријатељи у заједничкој ЕУ кући”. (1)

Између снаге да се каже и наде у пријатељство под окриљем ЕУ, Вучић не помиње да се злочин мора казнити, да прогнани имају право да се врате на своја огњишта или буду обештећени, да хрватска држава и данас крши људска и грађанска права како прогнаних Срба, тако и оних који су остали (отимање земље и некретнина, подизање лажних оптужница, укидање ћириличног писма и сл.).

И крешчендо његовог говора “Добродошли наши Срби, наши Крајишници, браћо, сестре, добродошли својој кући. Стигли сте у вашу Србију у вашу кућу и нашу вечну Србију” (2) указује да Вучић етничко чишћење у “Олуји” прихвата као коначну ствар и да, иако говори о злочину, не спори легалитет те акције. Загледан у бесмислену визију “европске будућности” где ћемо се сви волети у истој кући, Вучић заборавља да Срби Крајишници нису своја огњишта ником отели, да их је Царевина населила као борце против отоманске империје и да су тапије на своја имања вековима отплаћивали крвљу. Они нису ни четници, ни агресори, већ људи који су живели свој на своме и нико нема право да њихов прогон посматра као свршен чин. Посебно не Александар Вучић. И због оног што је био, и због оног што је данас.

Дакле, ако мало загребемо испод површине сагледаћемо да Вучићеве поруке немају ону националну димензију која им се придаје, као и да не значе никакву промену политике безсловног срљања у распадајућу ЕУ. Упркос томе, представницима друге Србије, као ударној песници евро-атлантизма, није се допало Вучићево кокетирање са националним па су, по омиљеној формули проглашавања жртве за злочинца, ударили по крајишким Србима, као кривцима за сопстени погром, због наводног неприхватања плана “З-4”. Но, како је то већ офуцана прича, додали су томе и неумитну Сребреницу. Ово повезивање Сребренице и “Олује” двадесет година после, инспирацију проналази у писању Питера Галбрајта, америчког амбасадора у Хрватској за време “Олује”, човека који је за тадашње страдање Срба одговоран исто колико и Туђман, ако не и више. Он је, у недавном ауторском тексту за хрватску штампу (3), као један од актера дешавања од пре 20 година, поред осталог, пласирао и тезу да Америка можда не би дала дозволу за “Олују” да се није догодио злочин у Сребреници. Текст је иначе препун недоследности и отвореног цинизма према крајишким Србима, али то није сметало другосрбијанцима да ту тезу елаборирају и кривицу за “Олују” са крајишких прошире и на босанске Србе.

Отуда МИ, који смо на другој страни историје и судбине, имамо обавезу да аргументима укажемо на неодрживост и злонамерност оваквих теза, како зарад истине и историје, тако и зарад невино проливене крви, крајишке браће и сестара.

ЛАЖНИ ПЛАН З-4 И ЗЛИ МИТ СРЕБРЕНИЦЕ

План “З-4” назив је предлога мировног споразума сачињеног ради окончања рата у Хрватској, који је предвиђао реинтеграцију Републике Српске Крајине у Туђманову државу уз давање аурономије већини српских области које су је сачињавале (дакле, РСК не би била јединствена аутономна област!). План је сачинила група “Загреб – 4” (отуда назив плана), позната и као мини-контакт група, коју су сачињавале САД, Русија, и Немачка и Француска, као представнице ЕУ. (Русију је у то време Запад укључивао у своје пројектена Балкану будући да је руску дипломатију водио Андреј Козирјев, нескривени западни играч, човек који је готово без устезања трговао највиталнијим руским интересима).

План је предат крајишким Србима у јануару 1995. године, након што га је, претходно, Фрањо Туђман прихватио као основу за преговоре! Ипак, до преговора никада није дошло како због подељености крајишких Срба око суштине предлога (Мартић-Бабић) тако и због акције “Олуја” која је отпочела 04. августа исте године.

Од самог почетка било је прилично јасно да план “З-4” није прављен да би заиста донео мир, већ да би Хрватској купио време за неопходну војну консолидацију. Током септембра 1994. године Хрватска влада је уз одобрење Стејт депармента , потписала уговор, под именом „Демократски транзициони програм“, с америчком војно-консултантском компанијом МПРИ (MPRI – Military Professional Resources Incorporated). Према овом споразуму, службеници ове фирме, које је предводио пензионисани амерички генерал Карл Вуоно, су интензивно радили на обуци хрватске војске и официра у војном училишту „Петар Зрињски“ у западном делу Загреба, као и у другим гарнизонима. (4) Такође су појачане пошиљке наоружања у Хрватску. Дакле, јасно је да Туђману, крајем 1994 и почетком 1995. године мир није био ни у примислима. У том смислу поново ваља подвући да је он План “З-4” прихватио само као осниву за преговоре и ништа више. Најобичнија је лаж евро-атлантистичких плаћеника у Србији да је Хрватска прихватила овај план. Она је само дала необавезујућу сагласност да о њему разговара, док се ужурбано припремала за своју “војно-редарствену” операцију. Уосталом, зна се да се операције попут “Олује” припремају месецима унапред.

Kolinda-Kitarovic-Knin

Други циљ плана “З-4” био је да унесе додатни раскол у подељено српско вођство у тренутку када је Запад у својим канџама већ имао корумпираног Милана Бабића. И у томе су, нажалост, успели. Из тога произилази и трећи манипулативни циљ, а то је управо пребацивање кривице за неуспех плана на српску страну, што су остварили лако, пуном контролом медијског простора, и инсајдерима у српским редовима. Сетите се само колико је Вук Драшковић, у народу тада још неоткривен као евро-атлантски агент, лобирао за “З-4”.

Дакле, План “З-4” никада и није био стварна мировна иницијатива, већ политичко-обавештајна операција са циљем давања политичке логистике “Олуји”, чије су припреме биле у пуном јеку када је план дат Србима на увид.

Извесно је да било шта што би Срби урадили не би променило след догађаја и злочиначки налет “Олује”. То је посебно јасно са временске дистанце од двадесет година коју сада имамо. Методологија злоупотребе међународних институција и једностраног тумачења потписаних докумената, иза којих стоји гола сила, у међувремену је потпуно демаскирана и разоткривена. Запад и његови пулени једноставно се држе онога што су потписали само док им то одговара. Примера има безброј. Погледајте однос према Резолуцији 1244, према дејтонској Босни, сетите се манипулације Резолуцијом приликом бомбардовања Либије, протокола након кога је у Кијеву извршен пуч итд.

Не, нема кривице крајишких Срба што су постали жртве зверског прогона и етничког чишћења, баш као што је није било ни у Јасеновцу.

Што се тиче повезивања Сребренице и “Олује” оно само на први поглед делује лукаво и мудро. Уствари, показује сву потрошеност и безидејност евро-атлантизма у условима мултиполарности. Сребреница па Сребреница! Западни мит о злим Србима, кога године и истина већ нагризају. Зато је, поменута теза Питера Галбрајта да је Америка практично одобрила “Олују” како би спречила пад “Бихаћа” и могућност да се понови “сребренички сценарио” звучала прилично отрцано када ју је са книнске тврђаве износила Колинда Грабар Китаровић. А свежа је прича.

Наравно, лако их је демантовати. Обоје. Довољно је потсетити их да су припреме за “Олују” отпочеле много пре Сребрнице. Али, зашто би то чинили? Много је занимљивије питати их – где сте са том причом били 20 година?!

____________________________________________
У п у т н и ц е :

(1) – http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=192740
(2) – Исто
(3) – https://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/tsinichna-priznan-a-pitera-galbrajta/
(4) https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9E%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9E%D0%BB%D1%83%D1%98%D0%B0


Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Оставите коментар

Оставите коментар на Дан сећања, План З-4 и зли мит Сребренице

* Обавезна поља