Тихи рат до избора

Сви они који су помислили да се политички ријалити зван „реконструкција“ завршио верификовањем највиших страначких органа СНС-а да се као своја презентује америчка одлука о неизласку на изборе и прихвати пакосни Дачићев осмех, преварили су се. Пре ће бити да је тај моменат означио почетак прикривеног, али немилосрдног, рата две коалиционе странке, који ће се окончати расписивањем нових избора, а за појединце и тежим последицама.

Доказа за то препуни су таблоидни креатори наше стварности, а кренућемо од најсвежијег медијског мачевања две даме за које, без опасности да погрешимо, можемо рећи да су најутицајније примадоне својих партија. Након што је у интервјуу НИН-у, Славица Ђукић Дејановић, истакла како је ово Дачићева Влада и да се та чињеница може променити само изборима (а то није рекла случајно), уследила је хитна реакција, ових дана, свеприсутне  Зоране Михајловић,  која је поручила како Влада није Дачићева већ је Влада Србије.

Жене ко жене – помислио би неко – увек брзе на језику и склоне да истерују мак на конац. Али, ово нису баш обичне жене. И једна и друга су потпредседнице својих партија, и једна и друга воде министарства у коалиционој влади,  и једна и друга су чврсти ослонци својих страначких лидера у игри која предстоји. Зато њиховим чаркама морамо посветити дужну пажњу, јер нити оне говоре само своје мисли, нити су им теме наметнуте случајно. Дакле, шта је по среди?

Очигледно неспреман да политички и психички преболи чињеницу да је у фази „реконструкционог избацивања“ буквално  насамарен од стране Дачића, и то у тренутку када је изгледало да држи све адуте у својим рукама (од медија до Микија Ракића), Вучић је решио да изгубљено, и у народу и у странци, поврати кроз фазу „убацивања“.  Тешко да се ишта може приговорити оваквом науму, тим пре штоје неспорно да су они који долазе, у политици, увек важнији од оних који одлазе. Али, то се мора радити хладне главе, плански и без журбе коју увек имплицира жеља за осветом. Мудро је и извући поуке из пораза.

Ништа од тога не карактерише Вучићеве активности у последње време. Напротив.  Решен да истера своје, чини се да превише енергије и времена губи на небитне ствари и да полако заостаје за сопственим, нереално високо постављеним, амбицијама. Будући да је те амбиције обнародовао бирачком телу као циљеве своје политике, у данима који долазе имаће и додатне проблеме. Треба људима објаснити због чега се најављена реконструкција у ходу отегла колико и изборно бирање Владе, или како се обећано „сада“ и „одмах“ претворило у петогодишњу визију таблоидног генија. То, дабоме, неће бити лако, али очигледно је да Вучића тренутно највише занима подривање Дачића.

Прво је Никола Селаковић, говорећи наравно у своје име, подгрејао причу о ротирању премијера и вице -премијера, па је Зорана Михајловић, поставила питање Дачићеве способности да поред премијерске функције, обавља и ону министра полиције, па се пред њих двоје испрсио Бранко Ружић, а пред Зораном, богами, и сам Дачић поручивши јој да није знао како њој треба да полаже рачуне.  Али, зато се пред Дачићем испрсио полицијски Синдикат који је бираним речима али прилично јасно поновио Зоранине сумње и раскинуо Споразум о сарадњи и социјалном дијалогу потписан са њим.

Све то било је праћено нејасним саопштењима о почетку некаквих контрола рада и имовине полицијских начелника, немуштим најавама реформи у раду полиције и таблоидним „провереним изворима“ који су указивали да је МУП Србије постао поприште жестоке борбе за превласт поједених интересних група, као и да се све дешава мимо легалних цивилних тела  и структура које би требале да контролишу и усмеравају њихов рад.  Јасно је да све то резултира слабљењем позиције Ивице Дачића на свим нивоима.

Друга ствар коју је Вучић урадио је „тихо“ преузимање појединих премијерских функција, што се види како у његовим наступима и најавама будућих активности Владе која је још увек кадровски недефинисана, тако и у поступцима око довођења Лазара Крстића за министра финансија. Упадљиво ћутање СПС-а о циркусу и неукусу који је пратио ангажовање таблоидног генија врло је јасна порука и Вучићу и бирачком телу.

Такође, промовисање овог младог човека мимо законске процедуре, само на бази договора два лидера да ће то место припасти СНС-у, никако не може бити плус Вучићевој жељи да се представи као човек од реда и поштовалац закона, већ је потврда онима који у први план истичу његову аутократску природу.

Управо на том пољу војују две госпође министарке, при чему се оцртавају контуре неке нове политичке стварности.

Пре свега, можемо уочити да претња изборима која је дуго времена била штап којим је Вучић махао према коалиционим партнерима, сада постаје оно што СПС користи у одбрани својих позиција, стално их потурајући Вучићу под нос као могућност, за коју знају да је тренутно немогућа.

Даље, Дачићев маневар приликом реконструкционог „избацивања“ јасно је показао да надмоћ у бирачком телу, ма колика била, ништа не значи у данашњој, меко окупираној, Србији ако није верификована страном подршком.

Треће, претходно ће за последицу имати још веће гурање двојице коалиционих лидера да се што више додворе страним центрима моћи, са свим последицама које то носи.

И последње, комуникација између Дачића и Вучића очигледно није на некадашњем нивоу, јер нема више изјава о заједничким  ставовима, идентичним погледима на главне проблеме, нити има разговора о новом коалиционом договору, који је неопходан будући да једног партнера више нема у коалицији. Они су очигледно у интересном браку из кога не могу изаћи без сагласности проводаџија, а проводаџије, дабоме, много више рачуна воде о својим интересима него о њиховој љубави. Ово, као и чињеница да је сваки од њих свеснији слабости оног другог него сопствене рањивости производиће међу њима све већу нетрпељивост која се неће моћи сузбијати у недоглед. Знају то и проводаџије, које ће из тога покушати да исцеде што више стартешких уступака, пре него што једног од њих, или чак обојицу, не пусте низ дунавску стратегију.

У таквој атмосфери, тешко да ће ова влада икада више имати „пролазну“ реконструкцију, а пун мандат био би чудо равно сретању Тита на Теразијама. Њен домет су први кораци у имплементацији косовске издаје и отварање врата НАТО-у.

Док то обављају, шутираће се испод стола, прегањати по таблоидима, једни другима подметати  шта год се може, трчати по западним амбасадама да се међусобно опањкавају и утркују у сервилности.

А када Господар климне да је оно што је данас немогуће, постало не само могуће већ и пожељно, избори ће бити расписани, а два сада коалициона партнера биће противници на живот и смрт.

Но, тада ће између њих стајати неко ново лице, можда и нова странка, или ново лице у старој странци. Вук Јеремић, на пример …

Извор: ЦЕОПОМ-Истина