Следећа прилика

Када је сјајним говором у Скуптини, приликом усвајања бриселског Споразума, професор Слободан Самарџић најавио митинг косметских Срба у Београду, као део организованог супростављања патриотских снага бриселској издаји, очекивала се појачана активност на њиховом окупљању, дефиницији јасних циљева и артикулацији метода предстојеће политичке борбе.

Ово тим пре што је Самарџићево излагање било и сјајна анализа узрока и могућих последица потписане бриселске фарсе, која је могла послужити како за разоткривање правог лица и значаја бриселског документа по српску државу и грађане, тако и као полазна платформа за окупљање оних који у бриселском чину виде јасну предају територије и становништва шиптарској парадржави. Јер, било је логично очекивати да први корак противника бриселског споразума буде њихово обједињавање у јединствен патриотски блок који би предводила и артикулисала једина парламентарна странка која овај Споразум не прихвата, Демократска Странка Србије.

Такође је било логично очекивати да одмах затим буде дефинисана стратегија и методологија борбе за представљање бриселског Споразума онаквим какав он заиста јесте, односно истицање његових погубних последица по територијални интегритет земље загарантован Резолуцијом 1244, као и чињенице да је супростављен важећем Уставу Србије.

Као нове, ове активности нужно би донеле неопходну медијску пажњу и омогућиле пробијање постојеће блокаде информација везане за негативну страну бриселског процеса, што би могло пробудити критичку свест становништва „успавану“ пажљивим одабиром начина на који је вођен тзв. „бриселски процес“ и злоупотребом медија у његовом представљању, о чему пишем већ месецима.

Једино овакав приступ давао је наду на успех протеста „Остајемо у Србији“ и отварао перспективе за даље активности против самовоље српских властодржаца у одрицању од вековних српских територија.

Али, ништа се од логичног и очекиваног није догодило. Иако је најаву митинга са скупштинског заседања и његово одржавање делило две недеље, што је сасвим довољно времена, уместо горе наведених активности, које су се наметале саме по себи, догодило се некакво повлачење у себе свих могућих актера патриотске приче.

Уместо акције на обједињавању патриотског политичког корпуса уследило је ћутање и несхватљиво калкулисање шта би ко могао добити или изгубити у предстојећим догађањима, што је владајућој гарнитури оставило много више медијског простора и времена него што је морало, а они нису пропустили прилику да протест обесмисле и маргинализују, као и да помирљивим тоновима и промоцијом Вучићеве посете Космету максимално умање његов набој.

Свакако да им је у овоме помогао и став косметских Срба који су потенцирали нестраначки карактер скупа, иако је већ више од деценије јасно да тезу о „јефтином скупљању политичких поена на питању Космета“ протурају управо оне политичке странке и организацие које из Србије помажу шиптарску сецесију.  Питање решавања статуса Космета пре свега је политичко питање и нелогично је спутавати политичке актере да са једног таквог скупа пошаљу одговарајуће поруке у корист идеје очувања Космета у Србији. Требало би да буде управо обрнуто. Али, шта је па у Србији данас логично?!

У таквој ситуацији, када је скуп лишен неопходне политичке тежине која подразумева и сразмеран ниво одговорности, као и лидерског ауторитета, увек су могући неодмерени иступи појединаца који читаву ствар поведу у нежељеном смеру. Тада престаје да буде важно и шта се мислилo и шта jе стварно речено, а механизам контролисаних медија намеће слике и поруке у складу са циљевима које су му поставили налогодавци. Управо у тој позицији нашли су се достојанственици српске цркве Амфилохије и Атанасије, који су годинама истински стубови српства и православља и које су због тога нападали и комунисти и социјалисти, али никада овако ниско и жестоко као садашњи глобалистички плаћеници.

Било је бизарно гледати наслове најчитанијих новина у Србији како, све  до једне, свештеницима приписују позив на убиство премијера, и како доследно преносе саопштења странака без чланства, попут СДУа, ЛСВ-а, ЛДП-а и осталих о томе како „они неће дозволити да …“

Још бизарније је било читати како Министар просвете, чији службеници на званичним састанцима већ користе карте Србије без Космета, позива органе да раде свој посао и похапсе те сејаче мржње, или како их врла верница Весна Пешић назива паганима. И тако редом.

Наравно, све ово је у потпности потиснуло смисао митинга и његове основне поруке, а сем сјајних запажања професора Чавошког ништа значајно ново није речено ни о начину на који је настао бриселски Споразум, нити о његовом садржају и последицама. А имало је шта!

Све у свему, протестни скуп „Остајемо у Србији“ дошао је и прошао а да није донео ни нове наде, ни свеже идеје, нити толико потребно формирање јединственог патриотског блока, без кога ће Србија не само изгубити Космет, већ ће убрзо постати и лабава конфедерација шест региона, а затим вероватно и нестати.

Истина, заказавши ново окупљање за Видовдан, организатори су оставили могућност и време да се до тада учини оно што је непходно како би нови протест уопште имао смисла. До тада Коштуница би морао да поправи и убрза свој политички калкулатор и некако пронађе у себи Вођу, Двери да подигну праг кооперативности, Црква да своје ставове о Космету износи званично и јасно, а косметски Срби да очувају јединство у жељи да остану у својој држави.

Уколико се то не догоди, организатори ће поново добити форму без садржине, власти захтеве без политичке снаге којима се не морају бавити, а Србија још једно разочарење у све нас.

Извор: Видовдан

Коментари

3 Коментара на Следећа прилика