Тајне бриселског процеса

Напокон, десило се и ТО, завеса је пала на бриселску представу. Добро припремљена и довољно изморена публика, крај је дочекала без много аплауза, али и без превише звиждука. Управо онако како су режисери и замислили. Истина, представа је можда имала чин или два више него што је било предвиђено, али њено временско трајање није пробило рок који су глобалистички планери предвидели за брзо гутање косовске жабе. Шест месеци!

За свега шест месеци векови српске државности на Космету нестају у процесу одрицања који спроводи неодговорна политичка елита. И зато је ово један од најтрагичнијих тренутака нашег бивствовања као народа. Јер, кроз нашу историју, за Косово смо се и борили и умирали, и побеђивали и губили, али га се никада нисмо одрицали. Данас, 19.04.2013. године, у Бриселу, српски властодршци су се Косова не само одрекли, већ су и прихватили да онима који су га у крви отели помогну у легализацији њиховог злочиначког чина.

Никакво правдање економским тешкоћама (у које су нас сами довели), или притисцима (који се у политици подразумевају), а посебно не брига за будућност наше деце, не могу ублажити горчину њихове издаје. Уосталом, издаја је, као и злочин, увек лични чин и народ никада не може и не сме прихватити да ју је неко учинио зарад општих интереса. Јер, од искона до данас, од Каина до Јуде, од Јуде до Квислинга, издају су увек водили лични а заклањали општи интереси. Тако је било и тако ће бити.

Али, трагичност данашњег тренутка била би мања ако би грађани Србије из данашњег чина извукли одговарајуће поуке и истину о ономе што се заправо дешавало, пре свега ону да су тзв, „бриселски преговори“ најобичнија фарса чија је једина улога била да, сходно одређеним правилима психолошке манипулације масом, обезбеди прихватање и имплементацију оваквог решења са што мање негативних реакција у политичком телу (бирачи), односно да код јавног мњења спречи процес могућег „бумеранг“ ефекта .

Само решење, које се наводно данас уобличило у прихватљиво, лидери садашње владајуће коалиције начелно су договорили још пре званичног формирања владе и то је била цена за западну подршку коју су добили.

Иначе, читав бриселски сценарио направљен је према принципима (стратегијама) глобалистичких психолошких лабараторија за промену свести и вођен је у складу са одређеним правилима манипулације масама која карактеришу савремене глобалистичке процесе а спој су метода заснованих на постулатима Јунгове психологије несвесног, најновијих достигнућа у коришћењу маркетиншких техника за обликовање свести кроз промоцију идеја и неизбежне злоуопотребе медија. Најпознатија од ових правила објавио је познати анти-глобалиста Наом Чомски као „Десет стратегија у манипулацијима становништвом“, мада њих у оперативној употреби има знатно више, а за реализацију конкретних пројеката обично се истовремено употребљва пет до осам главних и неколико помоћних стратегија.

У овом тексту навешћу најважније од стратегија (принципа) коришћених у пројекту манипулације званом „бриселски преговори“, а са циљем да се српска популација припреми за прихватање онога што је политичка елита већ давно договорила.

Представљање (пројекција) проблема – Ово је прва фаза која представља темељ читавог тока предвиђене манипулације, а њена суштина је да се кроз интензивну медијску кампању проблем и циљеви деловања представе на начин који највише одговара унапред задатом циљу, без обзира на објективне могућности. Њен смисао је да у свести људи поништи, потисне или релативизује сваку реалност која смета остварење задатог циља.

У случају косовског проблема ову фазу повео је председник Томислав Николић иницирањем дизања преговора на виши преговарачки ниво, а затим и именовањем премијера земље за ову улогу (што, сходно уставном уређењу, није „виши“, већ „највиши“ преговарачки ниво), као и гаранцијама да ће поштовати континуитет косовских решења претходног режима.

У другом делу ове фазе, чији је носилац био Ивица Дачић, промовисана је и идеја о неопходности коначног решења косовског конфликта, као и најава одрицања од државног суверенитета зарад, наводно, истицања у први план животних интереса Срба у покрајини (као да се те две ствари искључују), чиме је практичнпо постављен оквир у коме се кретао читав ток бриселске представе.

Преусмеравање пажње – За ову стратегију, нормално, бира се оно што, у датом тренутку, најуспешније одвлачи пажњу становништва, а у нашем случају била је то борба против озбиљног друштвеног зла, корупције, коју је онако одлучно повео Александар Вучић. Неспорна је чињеница да се првих шест бриселских рунди збивало у медијској сенци масовних хапшења за корупционашке афере и финансијске малверзације. Како би се избегло званично повезивање ових тема, Вучић се дуго времена није званично мешао у бриселски процес, а када је то почео да чини медијски третман корупције значајно је избледео.

Али, зато се пред финализацију бриселске приче у жижи јавности појавила фамозна Пајтићева Декларација, која је одједном тежиште интересовања пребацила на војвођански сепаратизам, а онима који се одричу Космета омогућила да се представе као чврсти борци за националне интересе.

У овом светлу свакако треба посматрати и приче о изборима, реконструкцији Владе, млеку и још неколико тема које су остале заборављене у медијској прашини.

Поступност у саопштавању – Стратегија која се базира на психолошком постулату да свест нове „реалности“ ако су оне битно другачије од старих много брже и лакше прихвата ако се оне саопштавају поступно, односно фазно. Иако се он оквирно утврђује на почетку, стварни број фаза одређује супер-визор пројекта у складу са његовим током. Управо је овај принцип условио да бриселска представа има десет чинова, иако је са аспекта учесника и један био сасвим довољан. Главну улогу овде је имао Ивица Дачић својим изјавама у којима је, наизглед случајно или неопрезно, најављивао уступке који предстоје, или порицао оне које је договорио, па онда своје речи релативизовао или демантовао, да би се после извесног времена десило управо оно што је првобитно рекао. (Сетимо се само пре колико времена нам је Дачић поменуо „косовску столицу у ОУН“, а сада тврди како се та тачка изненада нашла на столу).

Ово је на делу и у данашњим изјавама да Београд тек треба да се изјасни о договореном, будући да је јасно да је однос у парламенту такав да ће Споразум бити прихваћен.

Одлагање примене договорених решења – Стратегија која се често прожима са горе наведеном, а предпоставља да се након прихватања видљиво лошијих решења од постојећих њихова примена неко време одлаже, а наводне заслуге за то приписују се управо ономе ко је негативно решење договорио. У овом процесу имали смо га, рецимо, код инплеметације границе када је Дачић, добивши сагласност Брисела за исвесно одлагање споразума о наплати царина, отворено лагао грађане са севера Космета да наплате царине, па дакле ни границе, неће ни бити, а медији његове изјаве агресивно промовисали.

Ширење страха – Ова стратегија (принцип) саставни је део свих пројеката масовне манипулације и подразумева распиривање страха код просечног грађанина од последица неостваривања онога што је дефинисано као задатак на почетку манипулације (прва стратегија). Форма у којој се то чини, као и интензитет, зависе од конкретног циља, односно од мишљења или стања свести које се „напада“.

Оперативно спровођење ове стратегије, у косовској манипулацији, преузео је Александар Вучић, који је у више наврата током трајања тзв. преговора истицао да без договора са Бриселом и наставка европског пута неће бити услова за исплату пензија и плата у јавном сектору, чиме је као циљну групу „напао“ највећи део популације Србије, а осталима је предочио немогућност било каквог развоја и напретка земље. Последњи пут на овај начин обратио се грађанима после осме рунде када је изрекао језиву поруку „тресем се од страха због будућности Србије“ стављајући је у контекст неопходности прихватања било каквог решења које није понижење.

У том контексту треба посматрати и интензивно коришћење злокобне речи „ултиматум“ између седме и девете рунде „преговора“, иако оно што је Брисел тражио није имало ни форму, ни садржај ултиматума.

Ову стратегију увек прати и притајена претња (Вучићеве функције управљања силом) као и ширење дефетизма у чему се истицао Дачић својим несувислим изјавама.

Стварање и усмеравање осећаја кривице – Србија је овој манипулацији константно изложена практично од пето-октобарског пуча, а њени носиоци, у земљи, су бројне НВО и тзв. слободни интелектуалци, као и поједине политичке странке евро-атлантских усмерења. Циљ је развити код појединца односно заједнице осећај кривице за оно што им се дешава и представити прихватање новог циља (у овом случају независног Косова) као неопходност и искупљење. Будући да је ово део трајног процеса коме ћемо и даље бити изложени, јер нових захтева и њихових најава има колико хоћете, у конкретном случају поменућу само активности везане за усмеравање целокупне кривице за резултате „договора“ на претходну (Тадићеву) власт.

Наравно, неспорно је да Тадићев режим носи највећи део кривице за садашња дешавања око Космета, али то никако не умањује кривицу садашњих властодржаца који су свесно, кроз Резолуцију, институционализовали договоре „Стефановић-Тахири“ иако нису имали никакву формално-правну обавезу да то учине, нити да наставе тим путем у далеко бржем ритму.

Коришћење дечијег језика – ефектна је метода пласирања идеја која се често користи у промотивним кампањама јер, ма како то необично звучало, смањује критичку свест слушаоца, а суштина јој је да се у обраћању користе једноставни изрази и примери толико наивно очигледни да код појединца паралишу или значајно успоравају процес критичног мишљења. У овом случају, наравно модификовано у склопу циља, користио ју је углавном Дачић изношењем тврдњи попут оне „ако је Косово наше зашто не одржимо седницу владе у Приштини“ и сличним.

Ово су главне стратегије које су пласиране и вођене кроз бриселске сесије, а због простора нећу се сада бавити и са неколико „помоћних“ али исто веома значајних принципа деловања за коначно обликовање резултата ове манипулативне кампање као што су коришћење кључних речи, време саопштавања договореног (нпр. данашњи петак по подне) и неких других.

Углавном, грађани Србије морају знати да су све бриселске рунде, њихов тајминг и теме на столу, као и саопштења и изјаве имале за циљ да припреме српско јавно мњење да прихвати већ договорено заокружење косовске независности. И ништа друго.

Сви они који су учествовали у бриселској представи знали су шта и зашто раде, и шта имају за циљ. Зато је и њихова одговорност сигурно далеко већа од оне коју би имали као, само, лоши преговарачи. Јер, за њих се сигурно неће моћи рећи „опрости им Боже, нису знали шта раде!“

Извор: Васељенска ТВ