Дрон на утакмици или док је Енглеза биће и шамара

Летелица са заставом такозване „Велике Албаније“ на фудбалској утакмици Србије и Албаније у Београду је међу најбизарнијим догађајима у Србији, земљи препуној необичних и бизарних збивања. Још увек већина детаља тог необичног догађаја није јавно позната, упркос великој медијској хистерији, и велико је питање да ли ће икада бити доступни јавности. Утолико пре што актуелна власт Србије има приметну склоност да важне ствари крије од сопствених грађана. Али значај тога догађаја и његов рукопис су, и без детаља, већ уочљиви. Тачније, јасни су.

За разумевање онога што се догоди, старо је правило, кључно је откривање ко би могао имати мотив да тако нешто уради, који су то мотиви, и ко има могућности да изведе оно што се догодило. У медијима се цели догађај настоји искористити за домаће политичке циљеве, па се углавном говори да је све било уперено против премијера „Вучића и Србије“. Сугерише се, дакле, да је циљ био пре свега премијер Александар Вучић и да је он истовремено и Србија. Мотиви би, међутим, могли да буду на другој адреси. Пре свега, све се поклапало и са посетом руског председника Владимира Путина и, много више, очекиваним доласком албанског премијера Едија Раме у Београд. Утакмица је била само згодан повод.

И, онда, чији би то могли бити мотиви, коме те две посете не одговарају? Уз то, ко би све то могао да изведе? Само онај ко у Београду и Србији већ има развијену обавештајно-деструктивну мрежу, чији су део и многи делови не само безбедносног него и политичко естаблишмента Србије, а то су, ваљда је већ одавно јасно, неке западне земље, пре свега Америка. Они добро знају шта све у Србији могу да ураде. Албанци немају такве капацитете. Инструктори и аутори система безбедности Србије су већ годинама „западни пријатељи“.

ВАЖНОСТ РАМИНЕ ПОСЕТЕ

А у каквом стању је тај систем, можда најбоље сведочи један мали пример поводом посете председника Русије и војне параде. Наиме, безбеносни апарат Министарства унутрашњих послова одбио је пријаву главног уредника новосадског дневника Мирољуба Мијушковића да као новинар прати догађај јер је безбедносно неподобан, а онда је од Министарства одбране добио позивницу да током параде буде у ВИП ложи заједно са угледним гостима.

Посете председника Путина и премијера Раме су мотиви, али су циљеви различити, много су ургентнији они везани за Раму. Пред посету председника Путина, дроном на утакмици се, како изгледа, желела послати порука ко је, упркос пријатељству са Русијом, стварни газда у Србији и шта све тај газда може да учини. То је само подсећање, да се не заборави. Јер и Америци и Европској унији је јасно да долазак руског председника не могу да спрече и да на Путина немају никаквог утицаја, али зато могу да још једном заплаше политичку елиту у Србији.

Део те поруке је и телефонски разговор премијера Вучића са америчким потпредседником Џозефом Бајденом, дан уочи Путиновог доласка а после утакмице са Албанијом. То је био њихов други телефонски разговор у минулих седам дана. У саопштењима о тим разговорима се истиче да је потпредседник Бајден „поновио да САД дају пуну подршку европском путу Србије“. У декодирању кодираног политичког језика то значи да је тема била сасвим нешто друго јер подршка европским интеграцијама је постала општа формула прикривања садржаја разговора или чак њихове празнине. У сваком случају, веома је индикативно време тих разговора а и познато је да амерички потпредседник обично нема активну, оперативну политичку улогу Беле куће изузев функције председника Сената, него је задужен за „специјалне операције“ и „конце из сенке“.

Много је, међутим, важнија очекивана посета албанског премијера Раме. Та посета је изузетно важна. Рама је први лидер Албаније, после Енвера Хоџе који намерава да дође у Београд, али, за разлику од Хоџине посете, ова је много важнија, долази у другачијем времену и у потпуно промењеним околностима. И уопште није важно то што је та посета део у основи вештачког пројекта Европске уније о „добросуседској сарадњи“, она је сама по себи изузетно значајна. Јер, каква год да буде, она може да значи, и велика је вероватноћа да ће и значити, почетак успостављања сарадње Београда и Тиране. Албанија је, без обзира на дневнополитичку употребу, у другачијој позицији према Србији него косовски Албанци. А то је управо оно што су велике силе, некада Запад некада Совјетски Савез, деценијама настојале да спрече и у томе су углавном успевале. Један од основних циљева и некада и сада регионалне политике је управо спречавање било каквог приближавања Београда и Тиране. У овом времену чак више него раније а због западних, тачније америчких интереса на Косову и Метохији. Било каква сарадња Србије и Албаније потпуно маргинализује Албанце на Косову и открива другачију димензију српско-албанских односа, а тиме и другачију конфигурацију целог региона.

КО НЕЋЕ РАМУ У БЕОГРАДУ

Маргинализацијом косовских Албанаца нестаје и кључни амерички инструмент актуелне политике сукоба и притисака у региону, што се очигледно још не може дозволити. Зато је изузетно важно да, упркос свему, албански премијер 22. октобра дође у Београд. Колико је Београд под притиском аутора провокације на утакмици, толико је од истих тих центара и сам Еди Рама, па би у том светлу требало гледати генезу заоштравања у његовим изјавама. Тога су очигледно свесни кључни људи власти у Србији и не намеравају да откажу ту посету, али се медијски ситуација подгрејава и то у оним медијима за које је познато да су блиски западним круговима.

Технологија праћења догађаја на утакмици и каснија догађања су такође одавно позната и виђена, и она, и без детаља, откривају ауторску позадину. Приметно је, на пример, да су управо медији блиски Западу са ретко виђеном брзином, још док се драма није практично ни завршила, износили много детаља који су махом скривали суштину, а будили страсти јавности. Главни детаљ за скретање пажње а који је невероватном брзином објављен је да је брат премијера Раме Олси био у свечаној ложи на стадиону и да има амерички пасош. Речено је и да је ухапшен, а није. Не зна се каква је његова улога у свему, али какве то везе има што он поседује и амерички пасош, селектор репрезентације Србије има, на пример, холандски, али то је, што знају они који се нешто разумеју у ту технологију, ефикасно за скривање позадине шта се стварно десило.

Јавности је потом кроз изјаву председника владе Вучића понуђено да се „три сата пре утакмице“ знало да ће бити инцидената, не каже се каквих, и да је о томе Вучић обавестио „амбасадоре ЕУ“. Није јасно какве везе са тим имају амбасадори ЕУ изузев тога што би та изјава могла да личи на признање да су они стварна власт у Србији. Истовремено, изостало је и објашњење зашто нешто није тада учињено ако се знало да ће бити инцидената.

Онда су уследили протести Албанаца у многим местима, али и насиље према неким Албанцима у Србији. Јављено је да су запаљене и нападнуте пекаре Албанаца у неколико места у Војводини. И сада је то главна вест. Понавља се технологија паљења џамија у Нишу и Београду после погрома Срба на Косову марта 2004. године. Иста технологија, исти аутор. Другим речима, утисак је да са летелицом на утакмици сами Албанци имају мало везе, они објективно и немају капацитета изузев што су били упознати са операцијом и прихватили своје учешће у њој, али друга је адреса у питању. Занимљиво је да се огласила и Америчка амбасада саопштењем да „жали због инцидента“, али да „није имала никакву улогу“. Ко је рекао да је имала и зашто то мора да саопшти?

НАУК ЗА СРБИЈУ

Наравно, све ће то проћи, као и сваки догађај, али нешто би из свега требало и научити и озбиљно размотрити. Неких скоријих посљедица не би требало очекивати, јер ни једна ни друга страна немајуи капацитета да изазове последице, што није ни важно колико је кључно да се нешто из те провокације научи.

За Србију две би ствари за наук требало да буду најважније. Прво, да они којима се скоро религиозно удвара актуелна политичка елита Србију и даље сматрају „банана државом“ и верују да њену „кулу од карата“ могу да сруше када год пожеле. То је велико понижење савремене, наводно европске, Србије. Друго, албанско питање је толико дубоко урезано у свест Срба да било какве медијске манипулације, јавно потискивање проблема и потписивање било каквих „европских“ споразума не могу да избришу сентимент и код Срба и код Албанаца. Било каква искра може за секунду да запали фитиљ и сво „европејство“ пада у воду. Зато је неопходна стрпљива, префињена и далеко искренија политика.

Можда би и данашња Србија и Албанци требало да се присете једне албанске приче, анегдоте коју је забележио покојни Антон Чета. Прича каже: пред Први светски рат у једној кафани у Скадру седи енглески конзул (у причи тај конзул симболизује странца, а не директно Енглеза) који је са собом довео свог посилног, слугу, локалног Албанца. У једном часу у кафану улази моћник, кабадахија, из оближњег села, седа и наручује пиће. Енглески конзул онда наређује свом посилном да оде и удари шамар том моћнику. Овај се нећка, каже „убиће ме“, али конзул му даје два дуката и овај ипак одлази и ошамари га. Моћник му онда каже „по правилу сад бих требало да те убијем, али, пошто си слабић и сиротан, опростићу ти“. Конзул охрабрен тражи од посилног да му удари још један шамар и даје му три дуката. Овај прихвата и поново ошамари моћника. Онда моћник каже: „Е, сада већ морам да те убијем“. Слуга му на то каже: „Можеш да ме убијеш, али, да знаш, док је Енглеза, биће и шамара“.

Извор: НСПМ