Зашто је у Босни све остало исто?

Иако се гласови још броје и ко зна до када ће, исход избора у БиХ је већ познат. ХДЗ је, упркос победи још на прошлим изборима, до власти дошао тек на овим. СДА се вратила на своје старо место. И да није СНСД, распоред снага био би исти као на првим слободним изборима 1990. Западни аналитичари, међутим, сматрају да ни на српској страни заправо није дошло до промене, јер „СНСД, више него данашњи СДС, брани тековине националистичке политике оснивача Републике Српске”. Зато са резигнацијом веле да је „у Босни све остало исто”.

На такав коментар једино би се могло реаговати питањем: Ако се у БиХ већ „20 година ништа није променило”, није ли време да међународна заједница нешто промени у приступу према БиХ? Након бесконачних покушаја да се „направи држава” (State building) од нечега што већ пет стотина година то није било и што не жели већина људи који данас живе у БиХ, САД и ЕУ би требало озбиљно да преиспитају своју политику на овом делу Балкана. У најмању руку, морали би коначно да одустану од концепта изградње унитарне босанске политичке нације (Nation building), централизоване државе и сличних пројеката (Political engineering), који су можда некад и негде давали добар резултат, али се на грбавом босанском терену непрестано спотичу.

А нема шта нису покушавали. Почело је са хуманитарном помоћи, која је, неједнако расподељена између ентитета и народа, у просеку по глави становника била рекордна у историји УН, али није довела до очекиваног заокрета од политичких ка циљевима економског развоја. Било је касније и завртања финансијске славине и затварања европских фондова због неиспуњених услова, али то није произвело солидарност у сиромаштву. У међувремену, на основу спорних бонских овлашћења ОХР, смењивани су политичари и укидани закони, односно наметани нови не би ли довели до пројектоване реинтеграције, па опет ништа. Најагресивније је било отимање ентитетских надлежности и њихово преношење на органе централне власти, али ни те институционалне интервенције нису натерале три народа на братство и јединство. Гуране су уставне промене, функционализација и „говор у један глас”, али ни то није прихваћено.

Стигматизовани су непослушни лидери и фаворизовани кооперативни лидери, подупирана опозиција и зависни медији, хушкан народ против власти коју је сам изабрао и призиване насилне промене, али поново без резултата.

Иако међународним демократским начелима није предвиђено да народи и грађани у БиХ оцењују рад својих протектора, него само да они свакодневно држе лекције нама, усудићемо се да им понудимо нека питања на која би требало да одговоре сами себи.

– Ко је највише одговоран за „непромењено стање у БиХ”? Да ли су то националне политичке елите? Или народ који их слободно бира? Или међународни представници, који директно или индиректно две деценије контролишу војску, службу безбедности, централну банку, правосуђе, царинске службе, систем информисања, образовање итд.?;

– Какав смисао има Дејтонски споразум, чији 4. анекс представља Устав БиХ, ако су га сами његови амерички творци најпре изменили и потом прогласили да није важно шта у њему пише него како они произвољно тумаче „дух” тог међународно верификованог документа?;

– Зашто у Сарајеву и данас седи високи представник иако је дејтонски рок трајања ОХР истекао још пре десет година. Односно, зашто САД нису прихватиле европске иницијативе да се ова институција укине или бар трансформише, тим више што актуелни в. п. Инцко наводно „више времена проводи на продуженим викендима у Бечу него у БиХ” (Кати Мортон)?;

– Чему служи присилно интегрисање три народа ако два од њих желе да живе одвојено? Зар би у конфедералној држави или ван ње број незапослених био већи? Зар би животни стандард био нижи? Зар безбедност и стабилност не би били бољи? Зар се тако не би уштедела велика енергија и време који се стално арче на исте ентитетске и националне спорове?;

– Како се у колективној свести два конститутивна народа у БиХ преламају чињенице да је Косово признато као друга албанска држава у Европи, да је одржан референдум у Шкотској и да је заказана генерална проба у Каталонији, а да у РС и „Х-Б” исто не може?;

– Да ли је на некој инстанци УН или ЕУ извршена озбиљна анализа досадашњег укупног учинка седам високих представника, који су продефиловали кроз Сарајево и допринели да у „БиХ све остане исто” те колико је то коштало? И да ли су се, рецимо, Петрич и Ешдаун, који су највише кршили Дејтонски споразум, показали делотворнији него остали, умеренији, попут Билта и Шварц-Шилинга?;

– Колико су демократске вредности, које Запад милом или силом шири по свету, па и у БиХ, спојиве са диктаторском позицијом ОХР? Односно, каквог смисла имају слободни избори, подела власти, независни медији и сл. када в. п, наоружан „бонским овлашћењима”, може све да поништи?;

– Може ли заједничко опредељење за чланство у ЕУ да буде реална перспектива за народе у БиХ када тај циљ постаје све даљи, све неизвеснији и све мање привлачан, а „браћа” Турци, Аустријанци и Руси све јачи, ближи и дражи;

– Треба ли међународна заједница и у наредних 20 или више година да узалудно настави да јаши на реинтеграцији (централизацији и унитаризацији) БиХ? Или да се после ових избора врати неким по свему реалнијим решењима, записаним у изворном Дејтонском споразуму?

Одговори на наведена питања даће им и објашњење зашто је „у БиХ све остало исто”.

Извор: Пресс РС