Обарање руског авиона као намерна провокација

Чега је Турска имала толико да се плаши да би, по аутоматизму, обарала било који борбени, а поготово руски авион близу своје границе са Сиријом? Чак и да су турски ловци Ф-16 уистину уочили „непознате авионе“, а затим отворили ватру на једног од њих када је, наводно, на кратко ушао у турски ваздушни простор, као што се тврди у писму Савету безбедности УН[i] које је турска дипломатија упутила недуго после турског обарања руског фронтовског бомбардера Су-24 у понедељак, 24.11.2015. – мора да се постави питање: зашто?

ИСИС/ИСИЛ/Даеш нема авијацију. Ал Каида, Ал-Нусра фронт и друге сродне организације, које најновија резолуција Савета безбедности УН (Р. 2249, 20.11.2015.)[ii] специфично апострофира као „претње без преседана“ против светског мира и безбедности, позивајући све државе чланице УН које то могу да предузму „све расположиве мере“ против њих – такође немају авијацију. Курди немају авијацију. То је опште познато.

Авиони су, дакле, могли да буду или сиријски или руски (са америчким би постојала претходна координација). У оба случаја, то су авиони који се боре против једне од терористичких организација именованих у Резолуцији СБ УН 2249. Ако су чак и, на неколико секунди, ушли у турски ваздушни простор – а руски званичници пружају доказе да се то није десило[iii] – сигурно им није намера била да дејствују на турској територији, против Турске. Уосталом, када су Сиријци у јуну 2012. оборили један турски авион, за који су тврдили да је ушао у сиријски ваздушни простор, тадашњи турски председник, Абдулах Гул је изјавио да је „нормално“ за ратне авионе који лете великом брзином да на кратко уђу у туђи ваздушни простор.[iv] Зашто исти критеријум, иначе сасвим нормалан, није коришћен и сад, у случају руског авиона? Реторичко питање…

Турци ће, попут Англо-Американаца и њихових вазала, и даље ширити бајке о „умереној опозицији“ против Асада, којој наводно помажу, а коју су Руси, наводно, угрожавали. Турски министар спољних послова Давутоглу чак тврди да у сиријској области у којој је срушен руски авион, у којој живе Туркмени (лингвистички и етнички Турци), „нема ИСИС-а“,[v] што би наводно требало да подупре већ пословичне лажне западне оптужбе да се Русија не бори против терориста у Сирији већ против некаквих „умерењака“. Међутим, лондонски Телеграф га демантује:

„Формирано је око туце туркменских паравојних снага, неке од којих директно подржава турска влада. Управо се за припаднике једне од њих, Алвија ал-Ашар, тврди да су заробили једног од руских пилота. Они су се досад борили заједно са другим побуњеничким групама, укључујући и филијалу Ал Каиде, Џабат ал-Нусру и неке умереније бригаде… Алвија ал-Ашар је повезана са програмом логистичког снабдевања организованог од стране Турске и ЦИА, преко којег тече стални доток малокалибарског наоружања, муниције и готовине за плате за побуњеничке групе широм севера Сирије“.[vi]

Другим речима, чак и да ту где је дејствовао оборени Су-24 није било ИСИС-а, било је Ал Каиде, што опет потпада под мандат поменуте резолуције 2249. Односно, није шија него врат. Турци то врло добро знају. А, узгред, занимљиво је приметити како поменути чланак у Телеграфу енглески елегантно и ноншалантно раскринкава један од начина и канала преко ког Турска и САД наоружавају терористе у Сирији, посредством „умерених“ Туркмена који се, ето, боре против „злог“ Асада раме уз раме са терористима. Енглези никад не пропуштају прилику да скупљају адуте за неке будуће трговине, макар и са „савезницима“…

Дакле, турски авиони су оборили авион који је дејствовао против терориста на северу Сирије. Ако се Турска наводно бори против терориста, зашто онда дејствује против других који то исто раде? Казује нам се само… Зато што се и не бори против терориста, осим кад баш нема куд, због јавности, и то тек релативно симболично. Али, то је већ јавна тајна, да Турска подржава, сарађује, тргује и лукративно привређује са терористима, и да ИСИС без ње не би могао да послује као својеврсна корпорација.[vii]

Но, то није главна поента. Да ли би Турска, чак и да јој поверујемо у „добре намере“ и „необавештеност“ у вези припадности обореног авиона, па чак и у тврдње да је, на кратко, тај авион повредио турски ваздушни простор, свесно ризиковала могућност да је „непознати“ авион руски и, не хајући за последице, отворила ватру на њега? Зашто би то урадила? Суштински постоје две могућности:

1. Да је, како претпостављају неки стручњаци, Турска реаговала да не би до краја била раскринкана њена двострука игра, односно да би спречила потпуно пресецање линија снабдевања, шверца, трговине и инфилтрације између зона које контролишу терористи у северној Сирији и територије Турске (неки стручњаци говоре и о могућој „освети“ за руско уништавање нафтних постројења у околини Раке која су била под контролом ИСИС-а),
2. Да је имала „зелено светло“ од неке водеће земље НАТО – а нема много кандидата за ту квалификацију – за обарање руског авиона, нпр. ради саботирања потенцијалног зближавања Русије и западних држава у борби против исламиста, или ради намерне ескалације кризе с циљем даљег увлачења НАТО у сиријски конфликт и продубљивање поделе у новом „хладном рату“.

У оба случаја – реч је о свесном, намерном акту. Цинизам реакција главних турских НАТО савезника додатно упућује на овај закључак. Врло уздржане, благе реакције, уз подвлачење турског „права на одбрану свог сувереног ваздушног простора“. Гласноговорник Стејт департмента, Марк Тонер, је отишао и корак даље, тврдећи да Турска и Туркмени које она подржава у северној Сирији имају право на „самоодбрану“ од руских напада, из чега произилази да је обарање руског авиона, према САД, било легитимно, као и евентуално убиство једног од руских пилота од стране локалних Туркмена. С друге стране, Тонер је устврдио да снаге легалне сиријске владе немају право да се бране – јер оне „већ четири године“ користе „терор“ као одговор на „мирне демонстрације“.[viii] Коментар је сувишан. Порука Москви јасна и безобразна.

Русија врло добро схвата значење овог поступка. Али се чини да ће учинити све да је то не омете у постизању свог најважнијег циља – наношења војног пораза ИСИС-у, Ал Каиди и сродним организацијама у Сирији (а касније вероватно и у Ираку), и увођења политичког процеса у Сирији у институционалне, мирније воде (нећемо улазити овде у то колико ће то уопште бити могуће са политичким Западом као „партнером“). Исто тако, покушаће на све начине да избегне отварање још једног фронта, према Турској (и, посредно, према НАТО).

Стога је руски Генералштаб, најављујући наставак противтерористичке кампање у Сирији, издао упозорења да ће од сада бити „уништена свака мета која представља потенцијалну опасност“ за њене ваздушне снаге.[ix] Војни контакти са Турском су суспендовани, а вероватно је одзвонило и руском туризму у тој земљи. А освета? То ће, по свој прилици, бити јело које ће се у овом случају сервирати хладно. Када је и најбоље.

_____________________________________

[i] http://live.aljazeera.com/Event/Turkey_downs_Russian_jet/207503335

[ii] http://www.un.org/press/en/2015/sc12132.doc.htm

[iii] http://www.nspm.rs/hronika/ministarstvo-odbrane-rusije-ruski-avion-nije-uleteo-u-vazdusni-prostor-turske-vec-je-turski-avion-presao-granicu.html

[iv] http://www.bbc.com/news/world-middle-east-18562210

[v] http://www.thedailybeast.com/articles/2015/11/24/turks-shoot-down-a-russian-fighter.html

[vi] http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/europe/turkey/12013935/Who-are-the-Turkmen.html

[vii] http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/middleeast/iraq/10911412/Isis-operating-like-a-multinational-company.html

[viii] https://www.rt.com/usa/323339-state-syria-russia-turkey/

[ix] https://www.rt.com/news/323329-russia-suspend-military-turkey/

Извор: Фонд Стратешке Културе