Афирмисање културе просјачења

Најновије поплаве у делу Србије су, упркос несрећи, изазвале велику енергију у јавности и пробудиле већ заборављени осећај солидарности са онима који страдају и пате. Тај бљесак енергије и то буђење солидарности, без обзира како су били инспирисани, су на неки начин важнији и од саме поплавне несреће јер сведоче да у Србији, упрскос вишегодишњем затирању, још увек има снаге и жеље. Али, како се вода повлачи, полако нестају и енергија и солидарност а снага и жеља се повлаче пред најездом културе просјачења. На јавној сцени се агресивно афирмишу разне молбе, писма и вапаји да се помогне, да се нешто пошаље као да је смак света. То прошење и мољакање, посебно према онима који су Србију и без поплава бацили у блато, понижење је српског народа и угушиће његову снагу да се носи са недаћама. Афирмација културе просјачења би могла бити најтежа последица поплава. Да не буде забуне, помоћ је, наравно, потребна. Овде је, међутим, реч о манипулацијама и политици. Прво, поплаве у Србији нису реткост и ова мајска није прва, није чак ни највећа поплава иако се упорно тврди да јесте. У новијој историји највеће поплаве су биле 1941. и 1966. године. Немају смисла ни расправе ко је крив за поплаве. Поплава не би ни било да није воде, то је основно, а то што државна инфраструктура годинама не функционише, што се распала, нека је друга тема. То је избор модела друштва који урушава све оно што једну државу чини државом. У том смислу је део кривице и на садашњим властима, али, ипак, да није било воде, не би било ни поплава. ТЕЖИШТЕ НА ПОМОЋ ИЗ ЕУ Зато, утисак је, те расправе заиста немају смисла све док је на снази актуелни модел друштва. Али одговорност актуелних власти је, међутим, у креирању јавне сцене поводом поплава, у стварању конфузије и непрестаним нејасноћама око тога шта се десило и шта се дешава. Без икакве потребе се данима крије број жртава, што је беспотребно отворило простор манипулацијама и сумњама. Неразумно је да су на конференцијама за штампу забрањена новинарска питања. Па онда лицитирање са висином штете. Још увек се заиста не може одредити колике су стварне штете и вероватно никада неће бити ни утврђене јер просто је то немогуће. Према садашњим званичним проценама, штете се процењују на око 170 милиона евра. Али, истовремено, они који јавно кажу да су штете толике на неком другом месту тврде да су оне око милијарду евра. У таквом амбијенту се онда јавност свакодневно засипа вестима како су власти из Београда одаслале писма и молбе по белом свету да се пошаље помоћ јер је за Србију, сугерише се, дошао судњи час. И све то у основи без икакве видљиве потребе. Али у свему томе има и система, има политике. На то упућује чињеница од кога се тражи помоћ, затим фаворизовање оних који ће да помогну и селективно медијско представљање оних који помажу. Власт тежиште очекиване помоћи ставља на Европску унију (ЕУ). Сугерише да је то и природно јер Србија је земља кандидат. ЕУ ће и помоћи, али не тако како званични Београд тврди. И не треба се љутити на ЕУ због тога што ће да изостане очекивани ниво помоћи јер Унија једноставно нема механизме за помоћ, о којој говори Београд. Унија другачије функционише. На пример, систем у ЕУ је такав да штете од поплава или неке друге природне непогоде углавном сносе осигуравајућа друштва, а не државе, оне само поправљају оно што је државно, инфраструктуру. Надаље, ЕУ је бирократска структура која споро реагује, а, када и нешто почне, онда је то за њу посао (бизнис), а не хуманитарни рад. Унија није Црвени крст. Већ је најављено да ће помоћ ЕУ координисати њених 200 људи, који ће и „појести“ највећи део помоћи. Све то је и неразумевање природе ЕУ, али суштина је, међутим, у политичким циљевима и Београда и Брисела, а не у помоћи јер се у овим тешким тренуцима јавности Србије настоји наметнути да је ЕУ једини спас. Другим речима, злоупотреба несреће. На тој основи је и медијска селекција у афирмисању оних који су већ помогли. Прва је Србији конкретно помогла Русија, што је и логично јер Србија са Русијом има међудржавни уговор о сарадњи у случају елементарних непогода. Руски спасиоци су својом обученошћу и храброшћу као и опремом били кључни у одсудним тренуцима у Обреновцу. Када се читају медији, не стиче се такав утисак. У скорој будућности много је реалније да конкретну помоћ упуте појединачне земље, а не ЕУ као таква јер оне имају другачије сопствене механизме. Али и ту ће политички циљеви бити пресудни као и сама структура помоћи. Јер Србија мора сама да направи пројекте потребне помоћи, не могу странци сами да одређују шта је потребно. АТМОСФЕРА ЗА ПРОДАЈУ „ЗЛАТНИХ КОКА“ Да би се купио још један политички дан, власт је најавила донаторску конференцију. Онда се испоставило да то није била никаква донаторска конференција, него скуп амабасадора на коме је договорено да се организује, како је саопштено, „права донаторска конференција“. И то је још једна илузија а у политичком смислу обмана. У новијој историји ни једна донаторска конференција за несреће широм света није донела ништа од онога што је обећавано. У просеку реализација договореног је између шест и десет процената. Утисак је да се несрећа, сада када се вода повукла, настоји искористити и за остварење неких раније преузетих обавеза Београда, конкретно за непопуларну продају преосталих државних компанија, и то само оних које још једине доносе зараду, јединих „златних кока“. Настоји се створити атмосфера несреће и пропасти која би могла помоћи ту непопуларну продају. У преводу, поплаве се настоје искористити за нову пљачку Србије. Индустрија несреће. Потенцијални купци не часе ни часа, па су преко својих представника у за јавност нејасној Европској банци за обнову и развој већ поручили заинтересованост за куповину Телекома, Аеродрома Београд и Дунав осигурања. Дунав осигурање је веома важно јер ће ту тек бити много пара пошто ће Србија на свом европском путу морати да следи европску праксу да се осигурава све и свашта и да без осигурања није могућа ни куповина на пијаци. Током поплава људи у Србији су показали и храброст и достојанство у несрећи, али могло би се десити да их ускоро замене бес и разочарење. Утолико пре што ће за све бити потребно време. Такво у основи негативно стање ће посебно инспирисати атмосфера великих очекивања када ће било какав конкретан резултат актуелних власти бити виђен као недовољан. Уз то долази понижење изазвано афирмисањем културе просјачења и наметања Србији статуса „садака земље“. Од садаке не може да се живи, него само понизи. Упркос стању јавних финансија, Србија је још увек богата земља, и то би требало имати на уму.

Извор: Нови Стандард

Коментари

1 Коментара на Афирмисање културе просјачења