Агонија српске нације

Српска нација више не постоји. Српски народ је у агонији. Држава Србија је административна јединица у којој од институције до институције, од града до града, од региона до региона не важе и не владају иста правила и закони.

Реч потиче од латинског nascio или natio, што значи родити се. Да ли је то довољно? Зашто бих рођењем, јединим чином у људском животу у којем не учествујем, био припадник одређене нације или народа, а тиме и одређен или предодређен за остатак живота?

Дефиниција о нацији и народу има колико и људских бића, филозофских праваца, правних постулата, социолошких теорија, географских одређења и политичких ставова. На претек. Ипак, припадност нацији је само осећај припадности или не. Из тога закључујем да српска нација више не постоји. Постоје у Србији скупови људских јединки без заједнички дефинисаног циља и, што је још драматичније без заједничког деловања у циљу опстанка и суживота.

Код комшија је, уверили смо се, сасвим другачије. Иако смо ми, Срби извојевали право на слободу и своју државу у време када су то учинили и други европски народи, у деветнаестом веку, концепт Држава – народ (État-nation) никада није оживео у Србији. Из објективних и субјективних разлога. Када се могло и требало, поделили смо и даривали другима дарове наше слободе, јер такви смо и тако смо васпитани, а када смо увидели грешку, па можда и хтели, било је касно, јер више нисмо држали своју судбину у својим рукама.

Са закашњењем, Хрвати данас прокламују тај концепт, на којем им нико у Европи неће замерити, сем нас. Али кога још брига за наше замерке и ставове. Нас, људи окованих у комунистичке принципе. У Хрватској су сви Хрвати. Поседовањем хрватске личне карте, ви сте припадник хрватског народа, то је чињеница и на ту тему нема више шта да се каже. Писали смо, не тако давно о концепту националних мањина, баш овде, о том кукавичјем јајету које је још сакривено само у српском гњезду, као предзнак шта ће се догодити за два месеца. И догодило се. Хрватска је правно држава Хрвата и Хрватица.

Ако се Срби у Хрватској осећају преваренима, ништа лакше него да траже српско држављанство у Србији и да се врате у Хрватску да живе као странци. У том ће случају бити третирани као странци, али Срби. И ствари су потпуно јасне. Изузев у нечијим главама недораслим изазовима данашњице. Хрвати су се одрекли комунизма и тим гестом из табора губитника прешли у табор победника. Урадили су оно што смо ми, Срби требало да урадимо још осамдесетих, да срушимо Југославију – ту српску тамницу и правно изнесемо из државе све што смо унели. А ми ? Ми и данас на власти држимо прирепке из тог периода, који се чак и не либе да врате стилизовану петокраку на своју партијску заставу. Е па, како садимо, тако ћемо и жњети !

Историја раслојавања српске нације је дуга, међутим она се значајно убрзава након Првог Светског Рата и стварања заједничке државе јужних Словена. Што зарад мира у кући, што под утицајем страних сила, сви кохезиони елементи из периода под окупацијом и борбама за ослобођење од почетка деветнаестог века до друге декаде двадесетог се растачу у новоствореној држави. Најближи пример је Европска Унија која брише и негира идентитет и подстиче особености засноване на људским правима. Иста су у директном сукобу са правима народа.

Ситуација се само погоршала након Другог Светског Рата и доласка на власт професионалних револуционара са циљем о чувања власти по сваку цену. У тој другој половини двадесетог века, опет у сврху опстанка на власти, затире се све што је аутентично и традиционално. Предност се даје мешању и мешетарењу, граду над селом, дипломи над знањем, управљању над радом.

Из тог периода, из тог “братског” загрљаја и од Јудиног пољупца једва смо извукли живу главу. А дочека нас период транзиције, у ствари период преласка из једног друштвеног уређења у друго. Сигурно најбезобзирније доба у коме се и она мала скупина, онај скуп појединаца бави проналажењем личних решења. Разумљив рефлекс одбрамбеног механизма примата.

У закључку српска нација, за коју тврдим и даље да је нема у стварности, већ је само постулат онога што треба да постоји, значи остатак скупа јединки које се препознају, је у агонији. У самртном ропцу. У оном стању лагане смрти уз помућену свест коју карактерише одсуство реакције. Најболнија је чињеница да је организам у свесном стању и да посматра и прати, као камером са стране, сва дешавања око и унутар себе.

Лекари, којих има пропорционално у политичким круговима (Парламент, разне градске скупштине, управни одбори…) колико и у ординацијама, али и на бироима рада, па и у одбеглиштву, у ствари у дијаспори, занемарујући чињеницу природног оздрављења, присутне колико и природне смрти, преписују чекање за оздрављење.

А сигурна, лагана смрт се већ надвила над нама.

Има ли лека? Има. Освешћење. Отрежњење. Бунт. Буна.

Извор: Конкретно