Александар Вучић и Маршалов план

Лидер СНС, први потпредседник владе и министар одбране јавности поручује у свом интервјуу у таблоиду „Курир“ (а не рецимо у прорежимској „Политици“) да се залаже уз помоћ страних и домаћих стручњака за неку врсту „маршаловг плана“. Недавно је премијер Србије Ивица Дачић рекао да Србији треба нека врста „перестројке“. Вучић би дакле хтео америчко-британски модел промена а Ивица Дачић ближе „истоку“ и Русији.

Да ли је реч о два концепта политике, или два анахронизма остаје ускоро да се види. Маршалов план покренут 1947. године од Џорџа Маршала и стратега америчке реал-политике Кенана био је стратешки одговор на пенетрацију САД према Европи, јачању америчке демократије у Европи и равнотежи у концепту „хладног рата“. САД су улагањем у маршалов план форсирале своје нациоанле интересе у Европи али и и према Југославији и Брозовом режиму након сукоба са Стаљином 1948. године.

Повезивање економских интереса држава ЕУ и САД са реформама у Србији преко неке врсте „Маршаловог плана“ шаље се порука око поражене Србије за коју треба међународни посредник, финансијер или економско-политички протектор. Страни стручњаци су потребни у Србији, али мање него активирање унутрашњих потенцијала Србије пре свега младих и оних који имају снагу за промене и храбро срце. Маршалов план је увоз капитала, новца, а извоз зњања, робе и држање власти-владе под контролом финансијера.

Маршалов план је пре свега подизао Немачку после II светског рата. Где ту Србија себе да препозна? Као другу Немачку или поражену Србију! Зато први потпредседник владе јасно каже: „у реконострукцији владе Србије на министарским и саветничким местима седеће људи из иностранства„. Поставља се питање да ли је то захтев страних фактора, потреба Србије или инисистирање лидера СНС. Парламент о томе треба да одлучи. Ако је то воља парламентарне већине то ће бити уз преузимање ризика пред бирачима и јавности.

Лидер СНС Александар Вучић води Ришељовску политику која је “између владара из сенке“ и тајних клубова , и „отворене“ јавности која има потребе да се стави под контролу. Начин на који је Александар Вучић пришао будућем министру Лазару Крстићу, којег је он сам пронашао и предложио, говори о политичком патернализму у духу „Падре падроне“. Мининстар Вучић каже у обраћању „младом„ Крстићу да му је рекао: „Сине, имаћеш много проблема“. Рекао сам му да ће све бити много горе него што мисли. Да су тренуци славе кратки, да после тога долази критика, јер у Србији сви показују своју снагу ако некога што јаче опсују. „То, сине, и тебе чека. Ако си спреман то да прихватиш, уђи у арену. Ако ниси, онда немој ни улазити. Да ће те неко чувати у стакленој кугли, да ћеш бити заштићен – нећеш. Ја ћу ти помоћи, ја ћу те штитити од свих тешких потеза, рећи ћу да је то наша заједничка идеја, па ће то искористити да ударе по мени. Али мораћеш да очврснеш, да се тучеш, да се бориш, јер све реформе које мислимо да спроведемо болне су и тешке, али направиће нам нормалну земљу“.

Вучић је јасно рекао Крстићу ко је политички “газда” и како га соловљава са “сине” има “заштитнички” али и могући “дисциплински” став. Очеви саветују своју децу, упозоравају их ,али и их и кажњавају. Вучић је искусан политичар и сам зна да патернализам према својим сарадницицма у влади који су са њим као министри “равноправни” заправо указује да ће образовани Крстић бити “марионета” и “послушан син” утицајног “политичког оца”. Дубина патернализма се може видети у речима министра Вучића: “Мали Лазар је доспео до тога да буде један од најбољих оперативаца у „Макинсију“, а то је, за оне који не знају, једна од најпознатијих консултантских кућа у свету“.

На питање новинара таблоида “Курир“: „Можете ли себе да замислите у будућности у влади с Ђиласом”, чијег је некадашњег власника  Раје Родића некадашњи министар информација у Маријановићевој влади, Вучић гонио као власника „Глас јавности“, први потпредсендик владе Србије тактички, дипломатски и рационално каже: „Нити сам о томе размишљао, нити смо о томе говорили. Причали смо само о овом пројекту и ни о чему више. Ми имамо партнере на републичком нивоу, он има своје партнере, и то је то. Наш састанак је потпуно нормалан догађај, а испала је нека светска фама око свега. Није нама ово први пут да се видимо. Сто пута смо се видели, ми разговарамо, нисмо ми из не знам ког периода да не можемо да разговарамо или да немамо телефон један другог. Имамо различите идеје, различите погледе на свет, и то је у реду. Какве то везе има с послом на којем заједно морају да раде и република и град? То је у интересу и Београда и Србије, а тако мисли и господин Ђилас“. Вучић даје један прагматичан политички одговор који указује на будуће могуће политичке савезе. Новинар “Курира” пита Како је протекао разговор с Ђиласом? Интересантно је да се срећете с њим док ваши одборници у Скупштини града Ђиласу најављују „врућу јесен“?                                                                                                                                                                           

„Ја сам данас почео наше разговоре рекавши: „Ко зна шта ће да буде“. Можда ће Демократска странка победити на изборима, као што каже Ђилас, а можда ће и СНС победити на неким изборима у Београду. Али невезано за то, важно је да што пре уђемо у пројекат „Београд на води“, да се сви људи сагласе о нечему што је нормално. Зар треба да будемо потпуно ненормални па да не можемо да разговарамо о нечему што је до сада обично био плод маркетиншких трикова за време кампање. Па дај да пробамо да остваримо тај пројекат. Нећемо га ми брзо завршити, али дај да коначно кренемо, јер ако не кренемо, никад га нећемо завршити“. Ако се пажљиво анализира благи став Вучића са лидером ДС Драганом Ђиласом или умерена критика према Млађену Динкићу може да се закључи да ће можда у блиској будућности бити тројни савез по предлогу Брисела и Вашингтона и Берлина СНС-ДС-УРС. Јер ако се обрачунају проценти и прогнозе СНС-ДС-УРС би могао да има око 55-60 одсто парламентарне већине на неким новима изборима. Ко зна!

Лидер СНС Александар Вучић у стилу Сартра и драме “Прљаве руке” играјућу улогу идеалисте Одерера каже: “Немам шта да кријем. Моје руке су чисте и не стидим се да их покажем”. Нико не спочитава Александру Вучићу крађе, афере, кофере, корупцију и његова борба против корупције је призната међу бирачима и у западним круговима како пишу британске новине. Међутим политичко и лично “сагоревање” и бурна динамика политичких процеса уноси дозу високог адреналина који може бити и збир великих илузија, очекивања по стилу “Велика амбиција, мала муниција”.

Сам лидер СНС каже да усвојој странци нема баш најбоље кадрове за садашњи изазов и то може бити велика замка да се крене неселективно или пренаглашено у узимање странаца за владање и управљање државним пословима у Србији. Александар Вучић је потребан Србији за дужи период, али брзо трошење угрожава виталну снагу и смањује ефикасност у одлучивању и доношењу одлука. Сам Александар Вучић који је само годину дана на власти каже: “Као што можете да видите, примио сам пет инфузија у последња три дана, што ми се види по рукама”.

Страни политички, дипломатски, медијски и пре свега обавештајни фактори посебну пажњу посвећују здрављу кључних политичара на које рачунају. Ако је политичар виталан у здрављу на њега рачунају фазно у дужем периоду. Ако је слабог здравља са видним сметњама онда га типују на период од две до три године највише. За то време планирају да обаве све што је негде потребно за 10-так година. Лидер СНС Александар Вучић се много троши и то је штетно за коначни циљ његове политике, а корисно за његове политичке противнике или стране партнере који желе да виде бржу реализацију својих интереса у Србији.

Вучићу треба помоћи али да би му се помогло, сам мора да помогне себи и да прихвати политику не као “страст” већ као један тежак и неизвестан посао попут “Сизифог кретања”. Ако узмемо за пример Слободана Милошевића који је био политичар и државник “светског “ утицаја и пажње може се видети да је прикривао стање свог здравља, да је ретко ишао, док је био на власти, на одморе, да је водио сталне политичке и друге борбе и да се право стање његовог здравља тек видело у хашком рибуналу где је и скончао без судске пресуде. Сви политичари у Србији на искуству Слободана Милошевића али и трагичној судбини премијера Зорана Ђинђића треба нешто да извуку као поруку. Власт несме да буде “дрога” већ штангла чоколаде која ће се појести као дезерт, а не цела чоколада.

Извор: Видовдан