Александар Вулин и бела лађа

Од свих политичких дешавања у последње време најинтригантнија је ујдурма око оставке Александра Вулина. Млади Че Гевара српске политичке сцене, противник искоришћавања права радника и сељака, противник издаје националних интереса, млади убеђени левичар успео је да на челу Канцеларије за Косово и Метохију надмаши себе и постизањем споразума са Приштином, чиме је призната контрола Приштине над севером Космета, сам своју канцеларију обесмисли, с обзиром да њене надлежности у најкраћем року неће више постојати. Међутим, не само то већ је и као високо морална особа прихватио политичку одговорност парафирања споразума у Бриселу, са којим се, наводно, није слагао и поднео оставку. Потез вредан дивљења. Несрећа је у томе што је и оставка и противљење споразуму и морално прихватање одговорности једнако истина као што је истина да ћемо ући у ЕУ за пет година а тамо ће нам потећи мед и млеко.У свом емотивном обраћању на РТС, које је киптело од Вулиновог дивљења Александру Вучићу, чули смо да је Вулин дао реч Србима са Косова. Он сада, како каже, ту реч њима враћа а жели од њих да они њему врате његову част. Ни Синиша Павић ову драму не би могао да дочара једнако убедљиво у свом лику Срећка Шојића. Чак ни Шојића не могу да замислим у оваквој ујдурми. Трагедија је што ће нас монтипајтоновци вероватно тужити за крађу интелектуалне својине – цела српска политичка сцена личи на један добар монтипајтоновски шоу.

Међутим, хајде ипак да подстакнути овом ситуацијом, покушамо заједно да дочарамо једну од могућих будућих епизода Беле лађе уколико се икада настави са емитовањем исте. Наравно, потпуно произвољно, не држећи се стриктно реалности, већ онако, покушавајући да забавимо народ једним добрим сценариом и причом. Како би то изгледало у Шојићевом случају? Вероватно би политичар, рецимо, из странке „Европа или смрт“, потпредседник фиктивне владе Србије, тражио од дебело уцењеног Шојића да поднесе оставку на место шефа неке од владиних канцеларија, пре свега због предострожности. Ситуација у народу је напета, објаснио би му саговорник, и никоме није у интересу да се народ побуни те је стога најцелисходније да Шојић мало пређе на „ону другу страну“ чисто док се ситуација мало не смири. По принципу „ја теби војводо, ти мени сердаре“, Шојић подноси оставку у ударном термину РТС и са сузама у очима изражава дивљење према горостасу од потпредседника владе, који се бори за интересе Србије, али авај, Шојић као дубоко морална особа, забринута за народ, не би могла мирно да спава ако би изневерила тај исти народ.

Затим Шојић подноси оставку уз патетичне изјаве о важности речи, образа, морала, опроштаја и напушта студио, још једном похваливши потпредседника владе, изражавајући дубоко разумевање за његов чин, али истичући да се ипак по овом питању непремостиво разликују. Са изразима неизмерне туге и бола, Шојић тражи опроштај и своју част натраг. И тако, у овој измишљеној слици реалности, у некој Србији и Београду, који никако не подсећа на онај који знамо, неки Срби споразум испраћају повицима „Косово је Србија“ а неки „Маратон, маратон“. У том и таквом Београду се догоди пар релативно малих протеста против независности Космета, а затим потпредседник (у питању је човек без имена, митско биће) поново позива нашег јунака Шојића, одајући му признање на одлично одиграној представи. Народ се умирио, политику владајућих структура сви подржавају и сада ништа не спречава Шојића да се врати на упражњени положај шефа неке од владиних канцеларија и настави да спроводи владину политику. Не само то, већ добија и нову функцију – он ће бити шеф тима за имплементацију постигнутих договора на терену. Тако ће баш он бити онај који ће Србима којима је вратио реч, а тражио образ натраг, наметнути споразум.

Тиме је круг затворен, а Шојић коначно добија реч назад. За образ и част га ионако никада није ни било брига. Епизода се завршава одјавном шпицом и речима „плови, лађо, плови, Бела Лађо, свет је џунгла ја се ипак снађо’“! Мада би у овој епизоди улоге могле бити и измењене, па да Шојић глуми потпредседника владе а овог несрећног директора канцеларије може да одглуми и Ћирко. Уклопило би се јер, како једном Павић рече кроз Шојићева уста: „Свака боља кућа у Београду има свога Ћирка!“ А камоли нека фиктивна влада.

Наравно, свака врста корелације између ове потпуно измишљене сцене и српске политичке реалности је потпуно случајна. Хвала Богу те је ово била само измишљена епизода у једној измишљеној слици реалности о измишљеном човеку који нема ни морала, ни принципа, нити образа. Добро је да наши политичари одударају од ове измишљене слике, јер бих се у супротном заиста забринуо за судбину земље. Овако схватам да је кормило у рукама поузданих и моралних личности дубоко забринутих за судбину земље и народа, а не за своје позиције и рејтинг и могу са усхићењем да се надам бољој и срећнијој будућности.