Амбасадори у Србији и Српској као колонијални гувернери

Већ дуго времена амбасадори западних земаља се у српским земљама понашају као колонијални гувернери – а у ствари њихова бахатост је, пре свега, прикривање политичких празнина њихових земаља и одсуства било какве јасне политичке визије. Све је постало привид, а очигледно је да су уверени да им та бахатост успева.

У политичком животу српских земаља је створен још један необичан апсурд – западни амбасадори се понашају не као представници својих земаља, него као кључни играчи на унутрашњој политичкој сцени опредељени само за једну страну. Они – кријући се иза звучних имена њихових земаља – покушавају, и то поприлично агресивно, да кроје унутрашњу политичку географију.

Та бахатост повремено прелази у прави политички терор. Они захтевају и намећу правила као да су они били на изборима, уводе санкције, коментаришу и генеришу судске процесе и праве кадровске листе.

Најбизарнији су случајеви донедавног амбасадора Норвешке и Велике Британије у Србији који су – посебно норвешки – скоро свакодневно засипали јавност порукама, готово уценама, да је за Србију једини пут и најбоље да постане чланица Европске уније (ЕУ). Без обзира што је Норвешка већ два пута на референдумима одбила да постане чланица ЕУ, а Велика Британија – одлуком већине њених грађана – изашла из ЕУ и одбацила Брисел. У чије име оне говоре и кога представљају?

Нови модел политике

Утисак је да је лидер западних амбасадора – у свим српским земљама – амерички амбасадор у Србији Кристофер Хил. Поред дељења лекција о унутрашњим питањима Србије – њему је најомиљенија тема Русија – па је чак једном, незадовољан противљењем велике већине грађана увођењу санкција, рекао како „Срби не знају шта је Русија”.

Недавно је – поводом рата у Украјини – изјавио да је „за Србију потпуно неодрживо да остане у добрим односима са Руском Федерацијом”. И, наставио је да „боље можемо да видимо шта ће бити будућност Украјине, него Русије. Мислим да се Русија заиста довела у веома непознате воде. Не знамо где ће бити Русија”.

А истовремено у његовој земљи се и званично признаје да није јасно шта ће бити са Украјином а не са Русијом, и да Украјина – упркос НАТО подршци – губи рат.

Амбасадор Хил је, као прави колонијални гувернер, током недавних избора у Србији у Београду обилазио неколико бирачких места и изјавио како му је драго да људи гласају. Невероватно, шта амерички амбасадор мисли о Србима и грађанима Србије – као да су они тек пали с гране!

Један високи западни дипломата је аутору ових редова недавно у приватном разговору признао да досадашња западна политика према Србији, Републици Српској и, посебно према Косову и Метохији, једноставно не функционише, те да се то и признаје у интерним дипломатским разговорима на Западу. Неопходно је, рекао је, пронаћи нови модел политике. Неопходно је, али га још нема.

Елиминисање Српске

Нешто се, ипак, покушава а најновија идеја у тим покушајима је оживљено проширење ЕУ. Један од главних циљева те идеје су Косово и Босна и Херцеговина. Верује се, наиме, да би преко мита о Европи Република Српска могла да буде елиминисана као  политички идентитет.

Тако је на састанку унутар Политичког форума ЕУ-Босна и Херцеговина у Бриселу свечано саопштено да је Европска комисија „спремна да у марту наредне године одобри отварање преговора са Босном и Херцеговином”. Али председник Републике Српске, Милорад Додик, је истовремено поручио да „ако треба да на крају тог пута буде елиминисана Република Српска у томе неће учествовати”.

Обновљена прича о проширењу ЕУ је нова обмана и сведочанство да Брисел нема идеја како да изађе из егзистенцијалне кризе па своје постојање покушава да оправда наводно новим чланицама. Највећи апсурд је позив Украјини.

Према правилима, све чланице морају да се сложе – али премијер Мађарске, Виктор Орбан, је изашао са састанка. То је протумачено као да је прихваћено, јер Орбан није уложио вето. Јефтина обмана. Није било сагласности свих. То је нови корак ка крају ЕУ, а не проширењу.

Игра речи или обмана?

Наравно, и у Бриселу је тих дана био амерички амбасадор Хил, који је поручио да ако Србија испуни захтеве ЕУ Америка ће помоћи европским амбицијама Београда. На примедбу да Брисел тражи де факто признање Косова и Метохије, Хил је рекао да је то игра речи, а Америка то види као „нормализацију односа”.

Још једна обмана! Америка, дакле, тако види „нормализацију односа” између две државе. То није игра речи.

И онда је ту магична формула „реформе” – морају да се спроведу реформе. Европски комесар, Оливер Вархељи, је навео да је Босни и Херцеговини потребан додатни напредак у области реформи и кључних обавеза. А да ли су реформе остварене – одлучују у Бриселу.

Док трају реформе све остаје по старом, и високи представник и стране судије. У преводу: све остаје по старом док су реформе, а кад ће се завршити одлучује Брисел – тачније, амерички амбасадори.

Да ли амбасадори заиста верују да још једна обмана може да успе? Да ли ти амбасадори заиста мисле да лажима и бахатошћу могу да промене реалност? Да ли стварно мисле да они који су лажима довели до бомбардовања Републике Српске и Србије и убијали недужне људе, да им сада они преживели могу било шта веровати?

Ако је судити по њиховој бахатости изгледа да они вјерују у то. Бахатост и лажи ипак не помажу. Реалност и промене у свету су сасвим другачије и – упркос изјавама амбасадора – тога су свесни и у ЕУ и у Америци.

Промена граница

Већ дуго је успостављена пракса да се оно шта мисле велики – а неће да кажу – препусти мањим земљама да објаве и пусте у јавност. Тако је недавно искусни естонски дипломата, оснивач Конзервативне партије Естоније и дугогодишњи посланик, Март Хелме, у естонским публикацијама објавио анализу у којој истиче да се руши међународни прозападни поредак успостављен после краја Хладног рата.

Хелме у тој анализи процењује шта би се могло десити током наредних 10 година. А познат је и до сада по исправним и тачним проценама. Наиме, Хелме предвиђа да ће Босна и Херцеговина престати да постоји као држава, а врло је вероватна и подела Косова између Србије и Албаније.

Он  процењује да ће Абхазија и Јужна Осетија – ранији делови Грузије – постати дeо Руске Федерације. Такође сматра да је врло вероватно да ће Азербејџан, уз подршку Анкаре, заузети јужни дeо Јерменије како би успоставио копнену везу са Турском. У исто време Турска ће припојити себи и Северни Кипар. Другим речима: предстоји промена граница.

Естонски дипломата и посланик вјерује да ће ЕУ, ОЕБС, НАТО и Америка, после серије протеста и позива да се обнове старе границе, на крају прихватити ову измену географије. Штавише, Америка ће потом покренути помирење, постаће предводник помирења.

Вредело би напоменути да Естонија има веома блиске и интензивне везе са Америком и да је недавно потписала нови споразум о сарадњи у безбедности за период 2024-2028.

Водећи геополитички аналитичар у Естонији, блиска европским и америчким круговима, др Кристи Раик указује на недавну епизоду када је Русија на састанку ОЕБС-а у Скопљу ставила вето на амбицију Естоније да идуће године председава Европском организацијом за безбедност и сарадњу.

Она, према ономе што су објавили медији у њеној земљи, оцењује да је то још један знак да је „јединство Запада према Русији слабије него што се претпоставља и какав се утисак намеће јавности. Естонија и остале Балтичке државе су потиснуте из Европске безбедносне политике“.

На самиту у Скопљу чак се није могао ни чути глас сталног представника Америке у тој организацији Мајкла Карпентера. И није било оних који би бранили пријаву Естоније. „Они су једноставно прихватили вето Русије и номиновали Малту као будућег предсједавајућег”.

И онда је делегација Естоније одлучила да напусти скуп, а потом и Литванија, Латвија и Украјина. И то је, подсећамо, у медијима представљено као да су напустили скуп због присуства Сергеја Лаврова. А није због њега, написала је др Раик и навела да тај протест нико није ни регистровао.

Сусрет са Русијом

Њена процена је да изгледа да западне, пре свега велике, земље ипак желе да сачувају ОЕБС као преостали, постојећи форум где би могле да се сретну са Русијом када се изроди нова ситуација у будућности и када ће сусрет са Русијом бити потребан.

Када би таква ситуација могла да дође? Одговором на то питање се бави и Март Хелме и процјењује да то, пре свега, зависи од тога шта ће се десити са евро-атлантским односима у наредним годинама. Да ли ће Европа остати приоритет на америчкој политичкој агенди или ће Америка одлучити да Европљани треба да почну да се ослањају сами на себе, како би Америка своју пажњу могла усмерити ка Блиском истоку и Пацифику.

У случају, написао је Хелме, да се Америка повуче из Европе онда ће и Вашингтон и велике европске државе кренути у трговачке преговоре са Москвом како би створиле нови и прихватљив баланс на Старом континенту.

Мећу евро-атлантистима је посебну забринутост изазвало ћутање званичног Вашингтона на изјаву руског председника Владимира Путина од 14. децембра да Русија „вјерује да је Америка важна и неопходна земља у свету али садашња империјална, апсолутно империјална, политика њу омета”.

Изостала је очекивана негативна реакција Вашингтона, што је изгледа забринуло многе европске земље. Динамика промјена у савременом свијету сугерише да би се све то могло да деси много брже него што се претпоставља.

---

Извор: Све о Српској