Америка и Путиново стрпљење

Избори за Конгрес су готови. „Плави талас“ се није материјализовао. Уместо тога тесан резултат подстиче обе стране да проглашавају „победу“. Прави исход је тај да нико није однео убедљиву победу, мада је Трамп прошао боље него што су многи очекивали. Стога ћемо видети још народне поларизације и конгресне „герилце“ жељне освете – што значи више потешкоћа у вођењу државних подухвата и повишену атмосферу кризе и опсаде унутар Беле куће. Обећање о новим смањењима пореза сада делује као празна маштарија, а исто је и са било каквим додатним великим подизањима војних издатака (збогом новом глупирању са ракетама средњег домета?). Управљање финансирањем америчког фискалног дефицита не постаје ништа лакше, а каматне стопе расту, што ће по свему судећи исцедити федерални дискрециони буџет – јер каматна стопа на дуг од 106 одсто америчког БДП-а неумољиво расте – или ће, уколико буде игнорисано, створити услове за драматичну буџетску кризу.

Постоји старо неписано правило да кад се заглаве са домаћим програмиима лидери крећу у иностране иницијативе, које, иако на први поглед могу деловати једноставније од мучења са сопственом легислативом, често испадajу болно супротне. Хоће ли, дакле, Трамп преоријентисати своју спољну политику након ових избора?

Познато је да је првобитно био фрустриран Пентагоновом „Тајмс сквер“ доктрином. Ова синтагма је настала из анегдоте у којој је на Трампово просто питање (на брифингу у тзв. „стиуационој соби“) зашто САД имају тако много војника у Авганистану (након 16 година неуспеха), зашто тако много у Кореји и зашто и даље у Сирији („Ви момци хоћете да шаљем трупе свуда, али које је оправдање“), генерал Матис наводно одговорио да је америчко присуство на тим местима неопходно како би се „спречило да експлодира бомба на Тајмс скверу“. „Нажалост, господине, немате избора“, додао је Матис, „мораћете да будете ратни председник“.

Трамп се већ постарао да реши једну дуготрајну фрустрацију: изнудио је оставку Џефа Сешнса. Чини се да је одлучио да стави тачку на тзв. „Русијагејт“ лакрдију. Док је Трамп током предзборне кампање удвостручио своју реторику против кинеских економских махинација – а председник Си му узвратио упозоравајући на америчку охолост – да ли би могли да очекујемо некакву промену према Русији и на Блиском истоку? Да ли Сешнсов одлазак отвара простор за нови детант са Русијом након конгресних избора?

Дмитриј Тренин из Москве пише следеће:

„Поред кратког сусрета између Путина и Трампа на високом нивоу у Паризу овог викенда и свеобухватније сесије касније овог месеца у Буеонс Ајресу (мисли се на самит Г20), многи у Русији се питају – чему уопште састанци? На крају крајева, сваки од њихових претходних састанака – у Хамбургу 2017, а потом и у Хелсинкију прошлог јула – је остављао руско-америчке односе у још горем стању него пре. Неки саветују Кремљ да се клони Трампове Беле куће како не би био увучен у турбулентну и немилосрдну америчку унутрашњу политику. Оперативна теорија иза овог резона гласи отприлике овако: Пустите да амерички хладни грађански рат прође па се ангажујте са победником 2020. Међутим, Путин је одлучан у намери да настави своје контакте са Трампом лицем у лице. Чему такво наизглед нелогично понашање?“

ЈЕСУ ЛИ ТРАМПУ РУКЕ ВЕЗАНЕ И ШТА ЧЕКА РУСИЈА?

Тренинов коментар је тачан. Руси су оправдано љути и фрустрирани услед онога што виде као малтене свакодневну литанију фантастичних оптужби свих могућих врста против руске „малигности“. Стрпљење је истрошено. Зашто се уопште гњавити одговарањем? Но, суштина је у томе што руска јавност зна да су Трампу везане руке поводом санкција. Санкције остају у малтене ексклузивној надлежности (сада демократског) Представничког дома, а Трамп је – макар до сада – био сатеран у ћошак Пентагоновим „Тајмс сквер“ аксиомом и котеријом неоконских саветника опседнутих историјском антипатијом према свему руском.

Тренинов одговор на овај парадокс је интересантан:

„Пажња руског лидера инвестирана у однос са америчким председником има мало везе са Конгресом, или са америчком политиком према Русији, па и са тиме да ли ће Републиканска странка бити потучена на изборима за Конгрес. За Путина, Трамп представља нови правац америчке спољне политике. Оно што Путин сматра позитивним за Русију јесте хаос који Трамп ствара у глобалном систему који су Сједињене Државе изградиле од краја Хладног рата“.

Руковање председника САД и Русије на обележавању стогодишњице завршетка Првог светског рата у Паризу, 11. новембар 2018.

Другим речима, Путинов резон јесте да је Трамп – по природи ствари – фактор демонтаже арсенала америчке „империје“ и њене анти-културне, космополитске, утопијске хегемоније. Ово потоње представља антитезу руске културне ресуверенизације и њеног евроазијског пута и стога је главна препрека руско-кинеској жељи за окретањем ка мултиполарном свету. Тренин додаје: „Трамп је, упркос свим својим идиосинкразијама и недоследностима, најотвореније пријатељски оријентисани амерички лидер према Русији ког ће Путин икада срести“.

Али можда још битнији од Трениновог последњег закључка је Трампов начин постизања MAGA (акроним Трамповог изборног слогана Учинимо Америку поново великом (Make America Great Again); прим. прев.) који се у суштини одвија кроз индивидуалне, трансакционе игре моћи, што ће рећи да Трамп више није проповедник глобалне идеологије (као што је то било у Хладном рату), а „национални интереси“ су увек променљива категорија.

За сада је ово јасно. А наравно да руско руководство није могло да не примети како Трампове твитер „ракете“ такође отварају и Европу на нови – иако за сада недефинисани – начин. Тако да ето нас код закључка – Трамп и Путин су трансакционаши. Међутим, то не имплицира да уопште постоји нешто што би могло постати предмет трансакције између њих двојице.

Трампова спољна политика се уопште не уклапа у руске интересе: Трамп жели да обнови унилатерални амерички примат силе; жели да ошине Кину (руског савезника); његов тим жели да поцепа иницијативу „Појаса и пута“ и наметне свој ривалски пројекат; Трампов тим жели инвазију инспектора на Северну Кореју, а њен нуклеарни програм угашен, спакован и експресно пренет у Америку на демонтирање; он жели урушавање Ирана (још једног руског савезника); његови саветници теже нестабилности у Сирији (док Русија тежи стабилности); његов тим жели да склони Асада, а Курде види као западни пројекат за слабљење Турске и Сирије; жели да употреби неприкосновени утицај Саудијске Арабије на друге заливске и сунитске земље како би повео „рат“ против Ирана; и намерава да заврће руку Палестинцима све док се не помире са тиме да буду грађани другог реда у јеврејској националној држави. Где су трансакционе могућности на овој листи?

Нема их? Хајде онда да се вратимо на Трениново првобитно питање: зашто се састајати? Председник Путин сигурно зна који је улог. Он види да Америка кроз наметање санкција целом свету и претварањем долара у оружје – налик санкционој неутронској бомби – намерно ризикује пожар који би спалио светску трговину. Ту је и ризик, поново намеран, од могућег глобалног одбацивања велике америчке, прекоокеанске доларске сфере (чије је постојање служило финансирању америчких буџетских дефицита протеклих 70 година). Све то се ставља на коцку у жељи да се Америка потврди као једини играч који држи све карте.

Можемо се кладити да ће грубијански, мафијашки стил комуникације изазвати страх. А тај страх ће довести до тога да ће долари које држе странци „прелетети“ кући, у Волстрит, чиме ће ослабити, или сломити, најпре тржишта у развоју, ширећи заразу на Европу и крећући се од периферије ка центру. Поента је наравно у томе да ће онда Америка – која командује светском валутом и може да одлучује о снабдевању (или ускраћивању) доларске ликвидности – држати све асове у преговорима за рекалибрирање светске трговине у сопствену корист.

АЛЕГОРИЈА О ДЕЧАКУ И КУНИЋУ И БЛИСКИ ИСТОК

Постоји стара кинеска прича, која датира из периода око 200. године пре Христа, о дечаку ког је његов господар послао да улови кунића за ручак. И тако дечак крене у шуму и практично само што је стигао тамо види великог кунића како трчи између стабала, најбрже што може. Запањен, дечак посматра како се кунић закуцава у дрво и пада у несвест. Све што је дечак морао да уради је било да подигне кунића и понесе га кући тријумфално, право у лонац.

Изворни завршетак кинеске приче је следећи: када је дечак порастао, провео је педесет година стојећи поред истог дрвета, чекајући да у њега удари још кунића (наравно, то се није догодило, па је поука приче да не очекујете да ће се историја понављати). На неки начин, САД су имале слично искуство. Након Другог светског рата, остатак света је заиста ударио главом о дрво и економски се онесвестио. Све што је Америка имала да уради било је да подигне свој ручак са земље. Сада, седамдесет година касније, амерички председник стоји поред истог дрвета, надајући се да ће свет поново ударити у њега и пасти у несвест услед ударца о санкције и мањак ликвидности долара, па да ће га Америка „подићи“ и однети кући „за ручак“.

Ово је само алегорија, не треба је узимати дословно. Али поента је јасна. Председници Си и Путин је схватају. И уколико свет успе да се држи подаље од Трамповог дрвета, онда је извесно да ће америчка фискална ситуација бити та која ће сагорети.

А сада након Кашогијевог убиства имамо и нову блискоисточну шему. Како се извештава, УАЕ и Саудијска Арабија су на ивици нормализовања односа са Сиријом председника Асада (говори се о обнављању дипломатских мисија у Дамаску). Наравно, ово су добре вести за Сирију. У то нема сумње. Али у целој причи постоји једна квака. Наводно је у плану формирање фронта против Муслиманског братства у којем би се налазиле секуларна Сирија, Саудијска Арабија и УАЕ. Номинално, овај фронт би био усмерен против Муслиманског братства, али је очигледно да је он у пракси уперен против Турске и њеног савезника Катара.

Турци већ неко време упозоравају на такву заверу, и обећали су да ће је спречити. Нити ће Турска дозволити Саудијцима или Американцима да искористе Курде на истоку Сирије као клин који би могли да забију у „меки трбух“ Турске. Изгледа да Ердоган ради пуном паром: наумио је да преузме вођство у сунитском свету од Саудијске Арабије, а убиство Кашогија му је дало управо оно што му је било потребно.

Оправдање за ово ново савезништво (уколико га уопште буде) је уобичајена фраза: „алијанса“ би обуздала и ослабила Иран. Али ту се одмах види да нешто не штима: зашто би такав фронт са Сиријом одједном ослабио Иран? Сирија од 1979. има веома блиске односе са Ираном. Сирија је од 1920-их имала четири рунде огорчених ратова са Муслиманским братством, али и Сирија и Иран имају заједничке амбиције са Палестинцима (од којих велики део гаји симпатије према Муслиманском братству). Сирија се неће окренути против Ирана (заливске земље су и раније покушавале да подмите председника Асада да пресече везе са Ираном, али без успеха); нити ће Сирија окренути леђа Палестинцима, а иако су односи Сирије са Ердоганом турбулентни и скрећу ка конфронтацијама, председник Асад наравно схвата да велики играчи и његови блиски савезници попут Русије и Кине имају виталне интересе у било каквој турској „великој игри“, на шта Сирија мора да пази.

Москва би могла да поздрави тактичке предности оваквог фронта, док би у исто време схватала његову неодрживост. Треба међутим извући дубљи смисао из ове нове заливске иницијативе. Да скратимо причу: саудијско руководство је историјски одувек било у најмањој могућој мери „политичко“. Сауди су свој утицај црпели из поседовања светилишта и из стицања права на интерпретирање Курана у складу са својим гледиштима. Али помоћ заливских земаља вахабијским џихадистима у покушају да се униште Ирак и Сирија на најварварскији начин је приморало исте те заливске земље да се дистанцирају од крвопролића Исламске државе. МБС се уздржавао од отворених осуда на рачун вахабизма ИСИС-а, не желећи да повеже догађања из Сирије и Мосула са вахабијским принципима на којим је сама саудијска држава утемељена. Таква критика би била потпуно неприхватљива за саудијски верски естаблишмент.

Заливско „решење“ стога није било у директним осудама, него у недефинисаном позивању „свих“ на умереност. Саудијска Арабија је под овом пародијом залагања за „умереност“ на неки начин постала прилично секуларна, али без усвајања секуларне политике или исцртавања било каквог новог модела за Краљевину. Уместо да постану потпуно секуларни, млади принчеви су усвојили неолиберализам по калупу западних пословних школа, али су му додали хиперцентрализацију власти подржану немилосрдним, нетолерантним апаратом репресије – нешто попут сингапурског тоталитарног модела. На пример, у Бахреину је сада зближавање са Израелцима сасвим ОК, али рећи било шта позитивно о Катару повлачи са собом десетогодишњу робију.

Неке заливске земље су свесне опасности које њихов заокрет ка репресији носи са собом. Ако је Кашогијевим убиством ишта постигнуто, то је да је бачено непријатно светло на политичку репресију у Заливу. Принчеви немају други модел (јер је њихов „наратив о умерености“ довео до настанка нових идеја о владању) – па отуда предлог за нови „фронт“. „Рат“ против Муслиманског братства је популаран у Вашингтону (а и добра је диверзија за Залив како би се скренула пажња са Трамповог неостваривог рата против Ирана). Фронт против Муслиманског братства би могао да оправда постојање репресивног апарата код куће, па и да пружи платформу за окретање Запада против Турске (као патрона Муслиманског братства, заједно са Катаром).

Дубљи смисао је дакле нервоза и страх Залива. Муслиманско братство је ослабљено и фрагментирано кампањом исцрпљивања покренутом против њега и у највећој мери је онеспособљено, али Залив жели нови „рат“. Очигледно је да утваре Арапског пролећа из 2011. које су припретиле племенској аутократији и даље прогањају краљеве и емире. Они се плаше.

ЗАКЉУЧАК

Председник Путин се можда пита да ли ће избори за Конгрес донети било какву промену у спољној политици. Наравно да неће кад је у питању Кина. Али са толико неокона укопаних у Трампову администрацију на свим нивоима, заиста је једино питање „шта то господин Болтон сада хоће од Русије“?

Можда Москва рачуна на то да ће Америка окончати ову фазу открићем да ипак није глобални хегемон каквим је себе доживљавала, те схватити да је опекла прсте у опклади на доларску супрематију, а да су Трампове амбициозне наде поводом Блиског истока испариле у ваздух (као и многе друге).

Зашто онда Путин не би – колико год то можда било непопуларно у Русији – стрпљиво држао своје комуникационе канале са Трампом отвореним, свестан да сада не може да очекује ништа друго осим још америчких санкција и још клевета? Путин ће стрпљиво дочекати „четврту прекретницу“ (ради се концепту Штраус-Хоувове генерацијске теорије према коме се америчка историја одвија кроз четвороделне циклусе смена генерација, од којих свака инкорпорише одређени архетип, прим. прев.) у којој ће политика бити преокренута.

Превод – Војислав Гавриловић

Извор: Фонд Стратешке Културе/Нови Стандард