Америка као Хитлерова европска заоставштина

Случајност ме довела до куће на аустријско-немачкој граници, нешто јужније од Салцбурга. То је на око пет километара од Бердесгардена, на немачкој страни. Бергоф, дом Адолфа Хитлера, изван је тог града, на планинама баварских Алпа. Осим што је ту боравио, Хитлер се на том месту састајао са многим истакнутим људима, посебно пре рата.

Пре неколико дана била је 76. годишњица почетка Другог светског рата у Европи. Чудан је осећај бити овде. Осећње историје је присутно, али то је више стање ума будући да Бердесгарден јесте привлачан, али је у основи и једно обично место. Увек постоји осећај да градићи попут овог одударају од свих уобичајених шаблона свакодневнице. Али историја не функционише тако. Постоји шаблон ума, али не и места. Сваког 1. септембра после 1939. године покушава се доћи до правог значења човека који је живео у овој кући.

После 76 година има смисла покушати да се схвати како су Хитлер и рат који је покренуо променили свет. То није једноставно питање, јер, да би дошли до одговора, морамо да одбацимо све акте безразложног зла које је починио. Тешко је одбацити их, али у принципу они исписују поруку како је цивилизација танак параван иза кога човек изводи своја зверска дивљаштва. Додуше, Хитлер нам није био потребан да бисмо то закључили. Ми, људи, увек смо осећали да нешто постији испод наше површине.

Питање је како се свет променио Хитлеровом одлуком да нападне Пољску.

Прва последица је та да је уништио хегемонију Европе над већим делом света и утицај над његовим остатком. За само 15 година од завршетка рата Британија, Француска, Белгија и Холандија изгубиле су своје империје. Неколико европских земаља доминирало је светом. До краја рата изгубиле су и вољу, и снагу, и ресурсе за одржавање моћи. После неколико слабих покушаја да се одбране, ове земље су добровољно учествовале у демонтажи оног за шта су тврдили да је њихово од настанка света.

Промењена је форма света, али та промена је више била исход исцрпљености Европе него јачине светског отпора Европи. Амбиција за владавином била је исцрпена. Колико год погрешне или луде те амбиције биле, и даље постоје нешто тужно у вези са њиховим губитком, ван наших комформистичких жеља. Жеља за доминацијом, коју смо у најекстремнијим Хитлеровим актима могли да видимо, леди крв. Она је губитак сваке трансцендентне амбиције. Европа је изгубила своју безобзирност, која је у принципу добра. И тиме је Европа постала претерано опрезна, што јој отежава доношење и великих и малих одлука.

Свет је свакако бољи после Хитлерове безобзирне несмотрености. Вероватно је и боље место без британског и француског империјализма, мада, кад погледамо пустош који је потом настао, питамо се да ли је то последица империје или постимперијалног поретка.

Јасно је да Хитлер није желео овакав исход. Мислим да је био искрен кад је рекао да ће Уједињено Краљевство оставити нетакнутим, као и његову морнарицу ако прихвати немачку контролу над континенталним делом Европе. Хтео је мир са Енглезима како би победио Совјете. Британци као нација то би могли да прихвате само уколико би веровали Хитлеру. Међутим, с обзиром на његову искреност, те 1940. тешко је да су могли да му поверују на реч. Резултат тог неповерења било је Хитлерово касније самоубиство у Берлину, док је Британија председавала распадом његовог царства. То је било нешто над чиме би се и Хитлер и Черчил згадили. Черчилов империјализам и Хитлеров расизам у том тренутку су се сусрели.

У још једној ствари Хитлер је нанео штету Европи, а то је метафизички сензибилитет. Запањујуће је у коликој мери је хришћанска Европа напустила хришћанство ради секуларизма.

Пад утицаја цркве постао је спољна љуска европског сензибилитета, који је на највишим нивоима размишљања разматран кроз дубље значење ствари. Али није Хитлер уништио европски метафизички сензибилитет. Он је на много начина уништио сам себе изнутра, уз радикални скептицизам, потекао из просветитељства, који је дигао руку на себе. Хитлер је само задао последњи ударац присвајањем Фридриха Ничеа и Рихарда Вагнера за сопствене политичке сврхе, чиме је делегитимизовао не само њих већ и традицију из које су потекли. Хитлер је у својим чудним лутањима од њих направио осумњичене. Постоји једна изрека коју сам чуо: „Немачки филозофи иду дубље, остају дубоко, и враћају се на површину прљавији од свих“. Не знам за филозофе, али Хитлер, филозоф у покушају, свакако је био прљав, и то је Европу коштало њеног културног наслеђа.

Прича се да је Наполеон Британце звао нацијом трговаца. Он је то свакако изрекао као увреду, гледајући на трговце као људе ограничене маште, амбиција и духовитости. У вези са Енглезима у томе има истине, међутим, Џорџ Орвел је био бесан због банализовања њихових достигнућа. То је ишло до те мере да су Енглези постали сумњичави премо квалитету свега што је француско и немачко, поготово филозофије. Наполеон је био у праву. Али Хитлер је онда урадио нешто невероватно: претворио је целу Европу у нацију трговаца.

После рата опсесија Европљана била је да живе. Затим да преживљавају. Увредом је Наполеон хтео да стави до знања да живот значи више од спајања краја с крајем. Хитлер је остварио оно што нас све ужасава: трговци су владали Европом. А Европа је била опседнута преживљавањем јер су је дубља размишљања бринула. Најбољи умови магистрирају а широке масе спавају недељом до касно. Олупина коју је Хитлер начинио од Европе створила је секуларизам не само у односу на хришћанство већ и на покушаје да се поново продре у дубину европске културе.

Наравно, можда најважнија ствар коју је Хитлер урадио било је пуштање САД у Европу, земље у којој је зарађивање смисао живота. Хитлер је мислио да је његов пораз победа бољшевизма, али била је то победа Америке и њене културе, коју су САД у Западну Европу донеле окупацијом а у Источни блок имитацијом.

САД су редефинисале европску културу. Баш као што сам писао у тексту Настајање кризе у Европи – није крива кока-кола, већ рачунар, који је носилац америчке културе. Рачунар није имао никакве везе са метафизиком, истином или естетиком. Он има везе са најужим обликом инструменталног разлога – завршава посао и тиме оправдава своје постојање. Рачунар је доминирао светом, као и Европом, и тиме је дошао и нови начин размишљања, заједно са програмирањем, који се толико радикално разликовао од европске мисли да је деловало као да је са друге планете.

Наравно, Европљани су помогли култури, али су је завештали својим наследницима, Американцима. Парадокс је у томе да је Америка остала једна од земаља у којима је религија најприсутнија, уз присуство цркве које је кулминирало. Вера и инструментални разлози остали су у САД компатибилни, и то је тачка за размишљање.

Хитлер је поштовао Јосифа Стаљина. Разумео је радикалну идеологију, за коју се спремао да је убије. Имао је, међутим, мало поштовања за САД. Разумео је Стаљина, али није могао да проникне у Рузвелта. Међутим, седећи овде и гледајући ка Бердесгардену, морам се присетити да је 7. пешадијски пук Треће дивизије америчке војске држао ово место под окупацијом све до 1995, користећи га у војне сврхе.

То је најважнија ствар коју је Хитлер постигао и последња коју је могао да замисли. Довукао је Американце у срце Европе и Европљане оставио толико рањивим, притом им остављајући начин размишљања који може да створи само трговце. Осакатио је целу Европу, укључујући и СССР. Није могао да замисли сакаћење Американаца нити је могао да схвати потребу за тим. И сада гледам у Бердесгарден који су Американци обновили.

Хитлер неће бити запамћен само као велико зло већ – што је још битније – неко ко је узроковао потпуно неочекиване последица рата.

Превод – Андреј Цвијановић

Извор: Стратфор