Англосаклонски удар на европско јединство

Познате су речи Шалрла де Гола: „Цела Европа од Атлантика до Урала – одређује судбину света“. Са тим се слажу и англосаксонски стратези, само за њих европско јединство није нешто што има позитиван потенцијал, већ га схватају као велику претњу по своју глобалну хегемонију. Њој служи концепт „евроатлантског партнерства“, а неће је бити ако макар степенасто заживи идеја „Велике Европе“!

Када се то схвати, постају јаснија дешавања у вези са Украјином. Вашингтон, посредством својих верних клијената из редова „Нове Европе“ – новопечених чланица ЕУ и НАТО-а, лоцираних између Русије и Немачке, те настројених отворено антируски и прикривено антинемачки (Пољска и балтичке државице) – заговара идеју продора на постсовјетски исток („Источно партнерство“). Њен циљ је увлачење држава из руског окружења у НАТО и евентуално ЕУ, односно док се то не деси, тровање односа између Брисела и Москве.

Англосаксонски центри покушавају да изазову руску реакцију која би деловала агресивно, са пратећим ефектом које би то имало на европско јавно мнење и на захлађење односа на релацији Кремљ – битне престонице „Старе Европе“ (Берлин, Париз, Рим). Увиђајући то, Руси им такву прилику не дају, већ поступају промишљено и одмерено. Не покушавају да „прогутају“ Украјину – што би и против воље „Старе Европе“ и Русије довело до копања озбиљних „ровова“ у Европи– већ настоје да буду пронађена креативна решења која погодују правим европским интеграцијама (које треба схватити много шире од ЕУ интеграција). У том светлу треба гледати и на иницијативу Москве и Кијева да се питање економских и геополитичких интеграција Украјине – растрзане између ЕУ и евроазијске зоне повезивања –деполитизује и примири, а да се решења траже кроз трипартитни дијалог Русије, ЕУ и Украјине!

Када се ради о последњој земљи, то је за њу једино рационално решење. Она је етнички и верски дубински подељена на правослвни и проруски исток и унијатски те евроатлантистички запад. Отуда, потпуно окретање Украјине на једну страну значило би њен распад са свим ширим геополитичким импликацијама које би то имало. С друге стране, трипартитни модел разрешења „украјинског чвора“, тј. дефинисање те државе као моста између ЕУ и Евроазијске уније, асиметрично (са тежиштем на истоку) повезаном и са једном и са другом – пут је ка стварању вишеслојне, већ сада могуће, „Велике Европе“.

То добро схватају у Вашингтону, Лондону и Варшави, и због тога се тамошњим моћницима „диже коса на глави“. Тога су потпуно свесни и у Берлину, који тихо, из потаје, пружа подршку политици Москве. Берлин не прихвата да ЕУ финансира англосаксонско-новоевропску политику похода на исток. Да је тако видело се по томе што је одатле блокирано додељивање већих средстава за подршку украјинском ЕУ путу после победе наранџастих пучиста 2005. године. То је суштински допринело њиховом поразу после неколико година. На исти начин Немачка поступа и сада, када се Украјини нуди око 1 милијарде евра подршке у наредним годинама док јој за ЕУ прилагођавања треба преко 100 милијарди!

Немачка тако саботира вашингтонски источни пројекат, а САД нити хоће, нити могу да га саме финансирају. Берлин и политички делује у прилог концепта вишеслојне „Велике Европе“ (која не искључује али релативизује атлантско партнерство). Поставио се умирујуће када се ради и о најновијој ескалацији украјинске кризе. Док неки бриселски функционери (евроатлантски анационална ЕУ администрација) и политичари са ЕУ истока, распирују страсти и сукобе у Украјини и поводом ње са Русијом, Немачка делује избалансирано, усмерено ка смиривању лопте и потом отварању преговарачког процеса који би неминовно био по рецепту предложеном од стране Кијева и Москве. Немачка за сада то не каже јасно, али је недвосмислено да жели исто. Уосталом, само тако би и она постепено кренула ка ослобађању од прекомерног америчког присуства у Европи. У геополитичкој игри повезивања Русије и „Старе Европе“, односно њеног еманциповања од САД, Украјина је „златни чип“!

Извор: Новине Новосадске