Антисрпство у „Ђуканистану“

Када се помене реч геноцид, који се од 1948. године одлуком Генералне скупштине Уједињених нација по Међународном праву сматра за злочин, најпре се помисли на немачке нацисте и њихове различите начине за уништавање припадника јеврејског народа, а затим и на друге примере дела предузетих ради истребљења у целини или деловима националних, етничких, расних и религијских група.

Има, међутим, и других успешних, иако не тако сурових начина да се постигне исти циљ, да се припадници једне нације претопе неку у другу, пошто забораве своје порекло, историју или веру.

У историји српског народа много је примера нестајања његових припадника насилним или и добровољним преласком у другу веру („вера за вечеру“), ислам или католичанство, после чега су заборавили своје претке, историју и сва обележја и постајали „Турци“ или Хрвати. Народ је говорио како је такав преобраћеник – „потурица гори од Турчина“, што је било и разумљиво, јер су се они који су променили веру, баш као и данашњи прелетачи из једне политичке странке у другу, увек осећали обавезни да се доказују мржњом према свом претходном јату.

Овај тихи, али и перфидно прикривен геноцид, српског народа дешава се у Црној Гори последњих година, а нарочито од њеног осамостаљења. Њен се властодржац озбиљно посветио раздвајању „два ока у глави“ и у чему има прилично успеха, при чему је велика погодност и то што му је власт неограничена, а и без много изгледа да ће се такво стање променити у скорије време.

Иако се бар 30% становништва Црне Горе изјашњава да је српске националности (а преко 50% да му је матерњи језик српски), они се налазе у подређеном положају не само у односу на ону већину која сматра да је црногорске националности, већ и Хрвате, Албанце, Бошњаке… иако је њих знатно мање него Срба.

Мило Ђукановић има пуне руке посла. Пошто је увео забрану уласка у Црну Гору оних страних држављана, иначе, грађана Србије, који говоре и пишу критички о Црној Гори, односно о његовој власти, он је одлучио и да уведе строгу контролу изговорених или написаних мисли грађана Црне Горе, што веома подсећа на Министарство истине из Орвеловог романа „1984“, које се бави ретуширањем фотографија и мењањем јавних архива како би се из њих избрисале „не-особе“, за које је партија одлучила да их одбаци и избаци их из историје.

У Миловој верзији Министарства истине признаваће се само историјске чињенице које пропише власт, док ће све оно што се изговори или напише, а не подудара са мишљењем власти бити санкционисано казнама од 2.500 до 15.000 евра.

И управо у циљу уређења подобног мишљења Влада је усвојила измене Закона о јавном реду и миру, како се убудуће не би смели истицати билборди који – кад власт то процени – „не поштују јасне историјске чињенице“.

Непосредни повод за ову допуну Закона било је постављање билборда уочи прославе стогодишњице ослобођења Црне Горе у Првом светском рату и народног уједињења, а што су највиши црногорски званичници осудили као „атак на државу Црну Гору и њен интегритет и суверенитет“. Ни мање ни више.

Влада је предложила нови члан Закона којим се прописује прекршај за онога „ко на јавном месту, путем рекламних паноа објављује непримерене и обмањујуће садржаје који изазивају узнемирење и негодовање грађана“. Што би се, несумљиво, догодило и на појаву паноа са натписом: „Мило, знамо како си зарадио први милион!“

Последице овог Закона биће, пре свега, да оних 30% становника Црне Горе српске националности убудуће неће моћи (сем ако не припреме новац за казне) да обележавају стогодишњицу уједињења са Србијом а ни друге догађаје (као, што је, рецимо, Мојковачка битка), који се не допадају Миловом режиму…

Засад је овај Закон усмерен на јавна места, огласне и рекламне објекте и паное, али ће се он вероватно примењивати и на ауторе непримерених и узнемиравајућих садржаја у електронским и штампаним средствима информисања.

Пратећи развој догађаја, или, што би се на новосрпском рекло, најновије трендове, Данило Николић, ректор Универзитета Црне Горе, похитао је да са гроба свога прадеде Станише, официра и носиоца Обилића медаље уклони плочу на коме је био епитаф са речима „за спас српских идеала“. Прадеда је добио медаљу за храброст, а праунук је свакако заслужио да је добије правоверност.

На крају али не и најмање важно, иако је Мило последњи комуниста на власти у Европи, то му нимало не смета да се меша и у црквена питања, тачније, да се залаже за црногорску аутокефалну православну цркву. Разуме се, није њему до цркве, важно је само да не буде српска!

---

Извор: Стање ствари