Бесмисао избора и политичка мизерија

Парламентарни избори у Србији, па и наредни ванредни, су одавно обесмишљени не због апатије гласача, него због изборног закона, који је потпуно на другој страни од основних принципа представничке демократије. И ни једна власт не жели да мења изборни закон, него и даље гласачима нуди некакве листе кандидата који су само по вољи партијских лидера и не представљају ни једну конкретну средину или гласаче којима би били одговорни. Такав изборни закон је кључно извориште системске корупције у Србији, бахатости власти и елементарни демократски дефицит.

Парламентарни систем у једној држави се, требало би подсетити, заснива на представничкој демократији, на људима које су гласачи у конкретним срединама изабрали и који онда пре свега одговарају тим гласачима а у складу са политичким програмом странке којој припадају. То не подразумева само одговорност изабраних представника народа него и оних који су гласали за свог представника. У Србији, међутим, такав систем већ дуго не постоји. Последњи парламентарни избори који су одржани по принципу избора посланика у конкретним срединама десили су се 1990. године. Тада је тадашњи лидер Слободан Милошевић променио изборни закон, од Србије направио једну изборну јединицу и увео листе уместо конкретних представника гласача. Милошевић је то урадио због горког искуства те 1990. године, када су неке његове омиљене личности изгубиле изборе у својим срединама, на пример садашња министарка здравља Славица Ђукић Дејановић у свом Крагујевцу. И све касније наводно демократске власти су задржале тај (Милошевићев) изборни систем, што је после толико година политичку Србију довело до слуганског парламента, који никога не представља изузев воље партијских лидера, и оних на власти и оних у опозицији. Последњих неколико година, како се ширила европска религија, званичном Београду је из Европске уније неколико пута скренута пажња да је изборни закон накарадан и антидемократски, посебно у време власти Бориса Тадића, али ништа није учињено. Из Европе се наводно све „мора“ прихватити, па и издаја земље, али само не и изборни закон. Борис Тадић и његови су се „европским партнерима“ правдали да они желе промену изборног закона, али то наводно неће коалициони партнери и опозиција.

И ових дана се праве листе за превремене изборе, и главна политичка тема је ко је на тим листама, а не о којем политичком програму је реч, о којој политици, и чиме је неко уопште заслужио да буде кандидат за посланика. Партије углавном на те листе ставе и одређен број оних из унутрашњости Србије како би се одглумило представљање целе земље, али то је само још једна обмана. У прошлом сазиву Скупштине, на пример, чак 79 општина није имала никога у парламенту, ни једног посланика који је барем пореклом из тих крајева. Али, и када се неко из саме Србије нађе на изборним листама, за њега нико не гласа у њиховим срединама јер то није могуће. Гласачи гласају за листе на чијем челу је лидер странке, а не за конкретне људе. Другим речима, о томе да ли ће неко по имену и презимену ући на листу и можда бити посланик, не одлучују људи који гласају, него милост партијског лидера који, будући да је не само лидер него и на челу листе, сматра да сви они који су у Скупштини дугују њему, а не гласачима. Одатле потиче извориште корупције и свег политичког зла јер нема никакве одговорности, само слуганство партијским лидерима. Посланици не представљају никога, него су резултат наклоности партијског лидера и зато само њему и служе. За њих не постоји одговорност према гласачима, за њих као конкретне људе нико није гласао, него само забринутост и дневно гатање на коју ће ногу тог јутра да устане партијски лидер.

Лидери нису заинтересовани да промене постојећи изборни систем јер он је за њих кључно и готово безболно извориште њихове власти, њиховог приватног забрана у шта су се претвориле све политичке партије у Србији. У таквом амбијенту још је већи апсурд да су посланици власници својих мандата. Неко може бити власник посланичког мандата ако је његово име и презиме неко у конкретној средини у довољно великом броју заокружио а овако посланици изабрани на листи партијских лидера су само или слуге или трговци својим гласовима. Ту се донекле разликује лидер Јединствене Србије, често карикатурални и непријатни Драга Марковић Палма, који је из конкретне средине, и његови посланици су заиста изабрани од конкретног народа, упркос чињеници да су и они са листе, али, пошто је њихова партија локална, онда их људи стварно и познају.

А партијски лидери никада више као у последње време нису говорили о реформама. Чак се и ванредни избори у владајућој партији оправдавају потребом да се реформе брже спроводе. Које реформе? Кључна реформа изборног система се игнорише, а без те темељне промене избора оних који одлучују о судбини земље и њених грађана никакав искорак није могућ. Проблем је утолико озбиљнији јер је и у Србији, као и у целој Европи, формирана нова друштвена класа, политичка класа. То је група људи која се професионално, махом за велике паре, бави политиком и која само кружи са једне листе на другу, а без икакве јасне одговорности. Најважније је да су близу уха лидера политичких партија. То им омогућава изборни систем. И у свим другим земљама Европе формирана је политичка класа, али ипак свако од њих мора у конкретну средину на изборе. Политичка класа у Србији, ослобођена било какве одговорности и политичке обавезе и достојанства, већ дуго показује знаке не само отуђености од реалности него и хумане мизерије. У овом времену можда је типичан симбол тог дегенеративног процеса бивши председник Србије и некадашњи лидер Демократске странке Борис Тадић. Човек који је осам година био председник државе, од чега четири године њен апсолутни владар, сада тражи нову шансу и очекује да му неко верује да ће решити проблеме које је он са својом братијом инсталирао у Србији. Уз то, наљутио се и напустио партију којој дугује целу политичку каријеру и све што је био, па оснива нову странку. У цивилизованом свету није забележено да се један бивши председник државе тако понаша, да се тако и политички и људски мизерише. Бивши председници држава су институције. Без обзира што очигледно некоме у политичкој Србији то одговара, Тадићева најновија драма је пре свега упозорење на како ниске гране је спала политичка култура и куда води одсуство било какве одговорности према гласачима или, тачније, према људима о чијим судбинама политичари одлучују.

У светлу свега тога и скори, ванредни парламентарни избори немају никаквог смисла, потпуно су непотребни, јер се ништа не мења па су избори на неки начин и даље приватни посао, приватна вежба, партијских лидера и њихових партија које су се претвориле у њихове пропагандне машине. И ова политичка генерација је пропустила своју шансу.

Извор: Нови Стандард