БиХ и повратак сиријских ратника

Сиријски ратници се дефинитивно враћају у БиХ и друге земље из којих су се на ратиште упутили. То је први закључак из америчког позива да се прихвате повратници са тренутно најпознатијег светског фронта и процесуирају у земљама из којих потичу.

Званично образложење је да се америчке трупе повлаче из Сирије и да се ради о њиховим заробљеницима са којима не знају шта ће. Раније се заробљеници нису спомињали, није се знало ни да постоје нити да представљају безбедносни проблем.

Зашто их до сада нису враћали у земље порекла? Колико заробљеника има, а колико је међу њима држављана БиХ, односно који број можемо очекивати да нам америчком „брзом поштом“ буде достављен, поред оних педесет који су већ стигли?

И шта све то за БиХ може да значи?

Бити на страни најпознатијих терористичких организација, што Ал Каида и Исламска држава сигурно јесу, у БиХ се, судећи према изреченим пресудама, и није сматрало великим преступом. Вероватно ће према новајлијама пракса остати непромењена, а шта ће и како ће се други органи БиХ односити према за сада неутврђеном броју ратника-повратника, можемо само нагађати.

Да ли ће бити адекватно надзирани од агенција за спровођење закона и хоће ли ствари бити под контролом?

Случај Едина Гачића је велика опомена, па Џеваду Галијашевићу морамо дати за право када каже да „добијамо идеолошку браћу Едина Гачића, људе који су отишли седам хиљада километара далеко да би некажњено убијали народ у њиховој земљи, и верске фанатике које у Босни и Херцеговини има ко да дочека“.

У 94 параџемата, који се више не спомињу у јавном дискурсу у БиХ, вероватно су већ формирали одборе за прихват придошлица. Исламска верска заједница губи битку са параџематима из којих непрекидно добија претње.

Параџемати представљају добру инфраструктуру за прихват ратника Исламске државе, који користе мигрантски талас, али ће у БиХ убудуће долазити и по систему „кућне доставе“.

Поуздано се још не зна ни колико је БиХ грађана отишло у Сирију, па се не зна ни колико их можемо очекивати из супротног правца.

Селефизам, директно подстицан од Ердогана, симпатизера Муслиманског братства и заштитника Ел Кардавија, идеолога овог покрета, а индиректно подржаван и од Бакира Изетбеговића, прети да „прогута“ Исламску заједницу у БиХ. Последице у политичком и безбедносном смислу би у том случају биле несагледиве.

Мигранти, параџемати, повратници са ратишта – нимало охрабрујућа ситуација за безбедносне службе. Официри Исламске државе у наведеним околностима лако нестају са радара и најопремљенијим тајним службама.

Да ли су могући терористички напади на ИЗ БиХ и Републику Српску?

Прилике налажу крајњи опрез и мобилност. Немачки лист Шпигл перманентно указује да је Исламска држава пронашла плодно тло у БиХ, а за растући радикализам оптужује међународну заједницу, јер није предузела адекватне мере на сузбијању ширења вехабијско-селефијског покрета. Међутим, у добром делу бх медија од наведених и даље су важније теме типа: „колико их је било на Тргу Крајине“, „јавио се Давор“.

Помно се прати и протест „1 од 5 милиона“ у Србији.

Појава фантомске Исламске државе још није ни истражена ни објашњења. Њеног самопроглашеног калифа Абу Бакр ел Багдадија нико и не спомиње нити се било ко од званичника држава које чине америчку антитерористичку коалицију освртао на учестале медијске написе да је након рањавања Ел Багдади лечен у престижној израелској болници.

Крајем 2017. године турски лист Јени шафак је објавио, а низ руских медија су пренели вест да је Ел Багдади ухапшен и спроведен у америчку војну базу у Сирији. Међутим, убрзо је коалиција предвођена Сједињеним Америчким Државама ту вест демантовала. Такође, иако су се периодично спомињали извештаји о смрти Багдадија, ниједан од њих никада није потврђен.

Ретки су истраживачки подухвати попут књиге Тима Андерсона „Нечасни рат против Сирије“ (2016.) са Универзитета у Сиднеју  у Аустралији, који је устврдио да су оснивачи Исламске државе Израел, јастребови Хилари Клинтон, и Француска, док су финансије обезбедили Саудијска Арабија, Катар и Турска, те корпорације од којих су најагилније биле оне из енергетског сектора, тачније, снажне нафтне компаније.

Разарања у Сирији била су страшна, а цени се да је у сукобима погинуло око 100 000 сиријских војника. У контексту дискурса о Сирији све чешће се спомињу „два сиријска рата“, а за други се везује период од јула 2012. до октобра 2015. године. Иначе, сукоби у Сирији почели су у пролеће 2011. године.

Повлачење америчких снага из сиријског гротла неће значити крај сукоба јер су заговорници „трећег сиријског рата“ све гласнији. Израел жели да избаци Иран из Сирије и Либана и уништи проиранске војне покрете на Блиском истоку, Француска жели контролу блискоисточне нафте, Саудијци уклањање Асада и транспорт своје нафте према ЕУ, за што је неопходно потискивање Руса из Сирије. С друге стране, Русија и Саудијска Арабија настављају да раде на уговору о испорукама система противваздушне одбране С-400, а Москва је почела да испоручује аутомате АК-103 Ријаду.

Контраверзна политика краља Салмана, боље речено престолонаследника Мухамеда ибн Салмана, Краљевину води у непознатом правцу.

Оправдање за останак својих војних снага на сиријском тлу све стране присутне на сиријском ратишту налазе у „борби против Исламске државе“.

Сиријана, амерички геополитички трилер из 2005. још се игра на Блиском истоку. Франсоа Режи Легрије, командант француске артиљерије, која од октобра прошле године пружа подршку формацијама под вођством Курда у Сирији, суочава се са казном зато што је у ауторском тексту за амерички војни часопис изрекао тешке оптужбе на рачун метода које је коалиција на челу са САД користила како би поразила исламисте у Хаџину, преосталом сиријском упоришту ове квази-државе.

Пуковник Легрије,  у тексту за „Нешенел дифенс ривју“ написао је да су терористи могли бити потпуно поражени да су употребљене копнене трупе, али се због необјашњивих разлога то није учинило.

Одлазак ратника у Сирију у БиХ је са једне стране наилазио на осуду, а са друге стране се тај безбедносни проблем минимизирао, или потпуно прећуткивао све до почињених терористичких напада који су се везивали за повратнике. Идентична ситуација је и у погледу њиховог повратка кући.

Из Британије, али и Немачке, стижу врло негативне реакције на амерички став (налог) да се ратници-повратници приме и процесуирају у земљама из којих потичу. У Босни и Херцеговини, земљи бременитој бројним (нерешивим) проблемима из безбедносног миљеа, озбиљније анализе америчке иницијативе још нема.

---

Извор: Све о Српској