БиХ као плен Обамине владе

Према Френсису Фукујами, крај хладног рата оставио је гомилу пропалих и ослабљених држава од Балкана до Кавказа, Блиског истока, Централне и Јужне Азије (Фукујама, 2007: 8). Слабе или пропадајуће државе крше људска права, изазивају хуманитарне катастрофе, проузрокују масовне имиграционе таласе, нападају своје суседе, скривају терористе. У такве државе Фукујама убраја: БиХ, Косово, Авганистан, Ирак (Фукујама, 2007: 106). Скривајући своје геополитичке интересе и циљеве иза приче о новом геополитичком и безбедносном поретку западне државе су, стварајући творевину под називом „држава Босна и Херцеговина”, по идентичној тек испробаној матрици, у целом свету покренуле ланац безакоња, кршења људских права, разарања и (у)кидања националних држава, уништавање монетарне и фискалне суверености, угрожавања животне средине… итд.

„Босански модел“ и матрица нужне интервенције због заштите измишљене жртве и кажњавања измишљеног кривца у јавности су оправдавали аргументе силе уздигнуте изнад аргумената права. Право је стављено у службу давања легитимитета сили, без обзира на врсту и циљ.

Лаж о демократском поступању Обамине администрације, која је управљала овим нељудским и антидржавним процесом у целом свету, скривала је фашисоидно лице Америке: лице злочиначке државе – Америке која системски крши људска права и својих грађана, укидајући приватност њима и свима, па чак и западним владама, својим наводним партнерима.

Обамина влада, као највећи масовни убица, убија муслимане на Блиском истоку, убијајући њихове стабилне државе и рушећи владе док прислушкује властите грађане, а на властитим улицама немилосрдно убија црнце, изазивајући гнев и расну подвојеност какве у Америци није било од Абрахама Линколна. Афере „Викиликс“, „Едвард Сноуден“, рушење Украјине и председника Јануковича са наоружаним бандитима на кијевском Мајдану, „војни удар у Турској“, убиства држављанина Саудијске Арабије Осаме бин Ладена у Пакистану, интензивирање мучења у Гуантанаму, гомилање војног потенцијала; тенкова, авиона, хеликоптера и професионалних убица на границама Русије… само су методолошки постулат дефиниције Америчког режима као злочиначког и америчког друштва као недемократског.

Пошто је овај модел „први пут“ испробан на Балкану, у процесу разбијања Југославије, у самој Босни и Херцеговини он је био најгори, најбруталнији и био је “код своје куће”.

Конкретно: на Балкану су разбијене две Југославије (СФРЈ и СРЈ), бомбардовани грађани, фабрике, медији – убијани цивили и деца; а настављено насилним разарањем државотворних институција Србије и Македоније, док је у Црној Гори инсталирана мафијашка организација Мила Ђукановића, а у самој БиХ, плански и на дуже стазе али стално, слабљене су институције Републике Српске и Херцег Босне и дарована подршка једној суштински бандитској а привидно исламистичкој структури у Сарајеву, која идентификује државу са организованом криминалном заједницом и верским радикализмом. Изграђено је антиуставно правосуђе; корумпирано, криминализовано и потпуно под контролом политичких пигмеја, трећеразредних западних дипломата. Као и безбедносне агенције, невладин сектор и СЗП, СДП, ДФ… полтронска, нашминкана, лажна опозиција. Тачније, цела Дејтонска БиХ, као најгори, одвратни протекторат у коме онај ко влада не одговара ни за што – и само компликује живот грађанима и отежава га. Истовремено, тај протектор (ОХР, ПИК, америчка или британска амбасада…) представља класичну обавештајну агентуру која се производњом нестабилности бави као средством властите, политичке репродукције. Њихова обавештајна исламистичка копилад усвојили су њихов манир бахатости.

Ових дана, највећи стручњак за дефиницију и анализу рада и деловања обавештајних и безбедносних служби Др. Предраг Ћеранић до краја је разобличио принципе срамне обавештајне операције „УШЋЕ“ која се изводи на тлу Србије и Републике Српске а која подразумева широка подручја активности. У начелу субверзивних али и насилних.

Суштински, Босна и Херцеговина, као држава, уставно је настала договором три народа, у америчкој војној бази Рајт-Петерсон у Дејтону. Формално је општи оквирни споразум за мир потписан у Паризу од стране Слободана Милошевића, Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића а све анексе тог споразума оверили су, као легитимне стране у поступку и субјекти међународног права: у име Републике БиХ, Мухамед Шаћирбеговић, док је Републику Српску представљао потпредседник, Никола Кољевић. Захваљујући Вашингтонском споразуму из 1994. године, муслиманско-хрватску федерацију је представљао Хрват, Крешимир Зубак.

Цела та сценографија и подељене улоге, имали су стварни циљ да три народа из ове земље буду укључени у процес договарања; да буду правни и политички субјекти по многочему посебног међународног уговора. Срби као народ, са својом Републиком Српском, изборили су у рату право на специјалне везе са матицом Србијом и зато је Милошевић био активни (најактивнији субјект) овог уговора, кога је у име Србије оверио у Паризу.

Улога Фрање Туђмана је слична – он је гарант и покровитељ најмањег уставотворног народа у БиХ, као и гарант ранијих споразума, пре свега Вашингтонског, који су у међусобним односима и територијалној подели муслиманско-хрватске федерације, постали саставни део и Дејтонског уређења земље. Ту је наглашена и могућност посебних веза „целе Федерације БиХ“ (51% БиХ) да уђе у конфедерални однос са Хрватском.

На крају шта је од тога остало и какав је данас резултат свих ових гарантованих права Србима и Хрватима?! Однос Босне и Херцеговине, њених дејтонских, заједничких, институција са Хрватском и Србијом, никада није био гори. Замрзнути су политички односи са владама и државама у комшилуку; из Сарајева је извршен атентат и покушај убиства премијера владе Србије у Сребреници, забрањен је долазак председника Србије Томислава Николића у Сарајево; постале су свакодневица, отворене, чаршијске, шибицарске, „недипломатске“ увреде и стреле које се одапињу према Београду.

На крају је дошла и објава рата Србији у виду Обавештајног продора „Ушће“, који представља агресивну операцију Обавештајно безбедносне агенције БиХ против владиних званичника, државних институција и уставног поретка Републике Србије. Ова операција, коју је предложио Екрем Пита са учесницима у операцији: ТУ-ТКИ, Одјел 04/4, 05 и 06 из Организационе јединице Горажде, са разлогом дефинисаним као „непријатељски напад“ шифра 50000. Што је најважније, само су муслимани одобрили ову акцију: и то тако што се у име шефа специјалних операција Милоша Шавије – Србина, потписао страни држављанин, вехабија Којам Амир. У име Главног инспектора ОБА-е Хрвата – Ивана Филиповића, потписао се Арапин са лажним идентитетом, „Горан Б.“, док се у име заменика Директора ОБА-е Трифка Бухе нико није потписао, иако је његово име на овом Тајном документу. Операција се изводи на тлу Србије и БиХ (у ствари Републике Српске) и подразумева широка подручја активности које проводе обавештајна и параобавештајна тела и организације (службе, агенције, невладине организације, неформалне радикалне и екстремне групе, појединци-сарадници са искуством…) како би свог политичког управитеља и корисника (СДА, Бакир Изетбеговић; формални и неформални заповедници, привидни координатори и доносиоци одлука у појединим амбасадама у Сарајеву) снабдели са тачним и правовременим обавештајним производима везаним за ситуацију и стање које се креира.

Планирано је 14 оперативно-техничких мјера у провођењу ове операције и оне су назване: „КРОВ“, „БОР“, „ШУМАР“, „ЛОВАЦ“, „БРОД“, „МОРЕ“, „СЛАЛОМ“, „ЕХО“, „ЗОРА“, „БАЈТ“, „СОВА“, „БЛИЦ“, „КАЊОН“ И „БУНАР“. Седам је категорија активности које ОБА стандардно проводи: планирање и усмеравање, прикупљање информација, обрада и кориштење, анализа и продукција, стављање на располагање, оцјена, корелација и наредба о дејству те подузимање агресивних акција и примјена насилних метода.

Шта конкретно, у контексту ових категорија, значе планиране мере, у односу на која лица из Србије се проводе, где – шта оперативци ОБА-е раде у тзв. Санџаку, и шта Србију очекује на пролеће – то је већ питање за обавештајно безбедносне структуре Србије јер у БиХ нема адекватног надзора над активностима ове муслиманске милиције.

Истина, операција „Ушће“ је свакако једна од многих Изетбеговићевих мјера вањске политике у односу на Србију као непријатеља, која се проводи упркос или у договору са добро позиционираним припадницима Савеза за промијене у дипломатији – Младен Иванић је предсједник Предсједништва а Игор Црнадак министар вањских послова БиХ?!

Али није само Србија мета: исти је случај и са Хрватском: безначајни пандури из Прњавора, полтрони Бакира Изетбеговића, производе дипломатске инциденте, вређају Хрватску као државу, њену председницу Колинду Китаровић и њеног премијера. Почињен је терористички акт у тунелу Салаковац, када је генерал Анто Јелеч, командант штаба заједничке команде ОС БиХ, нападнут кукавички од стране службеника Обавештајно безбедносне агенције тј. сина бившег директора Изетбеговићеве тајне полиције АИД, за Херцеговину. Ту је и избор хрватских представника у заједничким институцијама, углавном Жељка Комшића и браће Лијановић, терористички напади и убиства повратника у Средњој Босни, агресивни напади и политички конфликти у Стоцу, спречавање образовања на властитом хрватском језику, ускраћивање права на властити јавни сервис, што отвара питање: јесу ли Хрвати као народ уопште битни и јесу ли уставотворан народ у БиХ?

Ипак, кључно питање је: ко је толико моћан и разорно деструктиван, да упркос тежњи хрватских политичких странака и народа спречава БиХ да има уставом пројектоване односе са Републиком Хрватском и обезвређује статус уставотворног народа који је стварао Дејтонску БиХ? Али, и ко је тај ко квари и руши односе дејтонске БиХ са Србијом, која је као и Хрватска, гарант и уговорна страна Дејтонског споразума?!

Ко то може урадити када је интерес целокупног српског народа, свих његових институција и званичника на свим нивоима; невладиних организација, интелектуалних кругова и друштва у цјелини, да држава Босна и Херцеговина, која је и њихова држава, има разумне, дипломатске и политичке односе са њиховом националном матицом, Србијом. Ко може произвести такву врсту непријатељства према Србији и Хрватској, вређати и једне и друге, а односе учинити најгорим, икада запамћеним?!

ОДГОВОР ЈЕ: БАКИР ИЗЕТБЕГОВИЋ, његова Странка демократске акције и мржњом задојена, себична и радикална, сарајевска чаршија са својих миндерлука. Иста личност, иста политичка странка и средина која потпуно несметано и агресивно остварује сарадњу са најгорим, диктаторским режимима Саудијске Арабије, Турске, Катара и Пакистана – сарађује са свим земљама спонзорима тероризма, у име заједничке државе БиХ, има пуну сарадњу на свим пољима: а то подразумијева: војно-одбрамбену, безбедносну и обавештајну сарадњу, развој инвестиција и распродају земље Босне и Херцеговине, тако да ове милитантне и опасне државе данас контролишу и имају у власништву више површине ове земље него што га има једини дистрикт.

СДА и радикализовано Сарајево су једно те исто, разорни по заједнички живот и опстанак БиХ. Сарајево се, у начелу, понаша као да је једини град ове земље и као да су сви ту да Сарајево живи и влада. Да „СДА-Сарајево“ има – зато отимају и пљачкају Републику Српску и „Херцег Босну“. Када се овај град посматра из Берлина и Париза, свакако се осети јединствени осјећај културне и историјске нелагоде, због промјене идентитета и наглашеног, ружног вехабијског лица града који би требао личити на све народе. Ако се овај град посматра из Загреба и Београда, приметан је страх и зебња о томе шта овакав град може представљати у будућности: извор сукоба, нетрпељивости и мржње према свему што долази из суседних држава. Поглед из Западног Мостара и Бањалуке недвосмислено открива мржњу и одлучност, видљиву и у Тузли, Зеници, Бихаћу, Травнику…

Сарајево није град једног народа него једне мафијашке организације која свим народима крши вјерска и национална права, пљачкајући их немилосрдно. То је простор азијатске мржње и вехабијске нетрпељивости – самозадовољна енклава лишена разумијевања националне перспективе, опсједнута прошлошћу и мржњом према сваком политичком и културном обрасцу који негира право, „главног града“ да живи на рачун других људи, других народа и простора. На врху пирамиде, онога, што именујемо злочиначким „Сарајвом“ је „Принц исламизма“, насљедник и мач идеологије, Исламске државе и Ал каиде, Бакир Изетбеговић. Корумпирани насљедник халифата Алије Изетбеговића, особа повезана са крађом садаке и злата, заједно са мајком Халидом, која га је прикупљала по Турској у врећама – главни кривац за потпуни губитак перспективе бошњачког народа и потпуни, отворени бесмислени сукоб са комшијама. Његово право име је „Бакир безизлаз“ и „Бакир зло“.

Коштао је државу и народ више него што би то Швајцарска и Немачка могле поднети а има образа да прети како ће „Бе-Ха патриоти“ урадити ово или оно – и неће дозволити сецесије, нове ентитете… само он зна да прети празном пушком. Онај ко би се одазвао оваквим позивима и други пут ратовао за Изетбеговиће – да они добију још милиона, злата, фабрика и некретнина, тај сигурно није патриота него будала. Бакир само такве и представља: оне који су учествовали са његовим оцем Алијом у разбијању Југославије и произвели преко 100.000 мртвих; који су пунили џепове и банковне рачуне, њему, његовој породици и „јаранима“. Питање: зар је могуће да те муслиманске милиције, ОБА, СИПА, ГП и Дирекција за координацију, те разни кантонални и федерални мупови – не могу, не знају или не желе, утврдити, богатство и имовину, коју је династија Изетбеговић створила у крви више од 100.000 људи? Зар је тако тешко погледати шта су имали – а нису имали ништа, баш ништа – а данас имају све… милионе, камионе, авионе, банке и вреће злата; штедњу, фабрике, шопинг центре, некретнине… 

Бакир Изетбеговић нема никакве везе са патриотизмом јер такав фанатизовани, радикални и корумпирани политичар признаје за државу само оно што може да експлоатише и поткрада. А у БиХ се више нема ништа украсти, зато Бакир нуди и фаворизује рат: рат „патриота“ против Срба и Хрвата.

Иронија је, да Бакир Изетбеговић – син припадника одреда Мухамеда Панџе и подмлатка Ханџар дивизије, критикује Хрватску председницу због усташизације Хрватске. Одвратна политичка биографија сина Алије Изетбеговића, пуна корупције, организованог криминала, политичких убистава и ратних злочина, сведочи о нама самима и времену у којем живимо, као и о нашем заједничком моралном паду. Јер Бакир Изетбеговић не води БиХ у Европу; он тамо не припада, већ константно, као и његов отац, упорно провоцира сукобе са добронамерним и одмереним комшијама, званичницима Републике Српске и Србије, али и са ратоборним, усташоидним Хрватима. А то му се ипак може обити о главу. Бакиров „Европски пут“ води БиХ, преко Ријада и Дохе до Истамбула и Анкаре. Преко вехабија, муџахедина и терориста до Сирије, Авганистана, Ирака и Либије.

Ко је у ствари, одлучно и храбро, пружао отпор овом концепту, избацивања Србије и Хрватске из Дејтонске БиХ? Нико осим Републике Српске.

Пред Републиком Српском као и пред БиХ је тешко време и сложене безбедносне прилике, које компликују криминализоване правосудне институције, девастиране безбедносне агенције на заједничком нивоу, неспособан и корумпиран министар безбедности; снажна радикално исламистичка мрежа подржана од сарајевске чаршије и владајуће СДА као и истакнути службеници америчке и енглеске амбасаде у Сарајеву. Баш зато су Обамина администрација и Бакир Изетбеговић највећи проблем БиХ, изградње њених институција, поштивања уставних права народа, ентитета и грађана, политичких и друштвених обавеза те, наравно и „Европског пута“. Јер, Босна и Херцеговина, мора престати да се са пијететом односи према најгорим исламистичким лидерима из Саудијске Арабије, Катара и Пакистана – да склапа посебне уговоре и специјалне споразуме са њима а да руши и блати једине комшије које има – Србију и Хрватску.

Од два зла, једном је већ одређен рок и тренутак када ће пасти у блато које заслужује у сваком смислу – фрустрирани полтрон и конвертит који је зајахао светску силу и на њој као на дивљем коњу галопирао по Медитерану, копитама газећи бившу верску браћу: Барак Хусеина Обама, бивши муслиман, постаје бивши председник и бивши Американац.

Извор: Фонд Стратешке Културе