„Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него данас; Никада мање Бога на земљи него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу. Да ли се ико сећа да је земља икада била рај? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име ако не ђаво? Но, шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никада није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али Га тамо распели нису. А ми смо Га распели. Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог.”
Беседа Аве Јустина на Велики петак, изговорена у карловачком патријаршијском храму 1924
Нажалост, ни до данас нисмо истерали тог ђавола. Делује да је он само променио и усавршио своја деловања. Таквим чињењем све више престајемо да будемо људи. Од када смо набавили часовнике, више нико нема времена. Од када имамо платне картице и своје банкаре, немамо довољно новца ни за живот. Од када смо се снабдели компјутерима и мобилним телефонима, немамо слободу. Од када смо купили телевизоре, изгубили смо своје мишљење. Уместо да се крећемо путем ка Богочовеку, све више смо на путу робочовека. Наставимо ли даље том странпутицом будућност човека је извесна, постаће робот у рукама западних шакала.
Морамо ипак некако схватити човека данашњице и зашто је постао такав. Морамо покушати да га схватимо али не и оправдамо. То је онај човек који живи затворен у зидовима стана неког небодера. Живи на некој непознатој висини једног од спратова његовог облакодера. Уместо на земљи где је Господ предвидео да човек живи. Тај простор у коме се налази нажалост чини му се нормалан. Разлог за то је да се навикао на њега, рођен је у њему и не познаје други. Сем простором, оивичили су га и на сваки други начин. Убеђују га у слободу а границе су свуда око њега. Учинили су све да га претворе у робочовека, али успели су само зато што он није покушао да крене путем Богочовека.
Од рођења су му ставили часовник, да би све радио по времену које му он показује. Да не би размишљао и нешто тражио посадили су га поред телевизора, уређаја који му сада намеће правце деловања и начине мишљења. Добио је платне картице да би га привикли и натерали да се навикне на зависност од других. Убедили су га да је нормално да не располаже ни са оним што је тешком муком и радом стекао и поштено зарадио.Компјутером и мобилним га додатно усмеравају, контролишу и одузимају евентуално настало слободно време. Јер слобода је опасност за запад. Слобода на западу је само део лепо упаковане пропаганде. Сви се позивају на њу, написана је на сваком папиру, али у стварном животу је нигде нема. Када се појави слободан човек, западу одмах звони узбуна. Стварно слободан човек брзо би уочио живо блато западног зла у које га гурају. Такав човек би брзо напустио пут робочовека на који га гурају и кренуо оним јединим исправним путем Богочовека.
Да је рођен као слободан на својој земљи, човек би одмах уочио проблем. Схватио би зашто људи живе у кућама поред свог огњишта а не као голубови у неким огромним голубарницама. Знао би да није нормално да људи седе једни другима на глави. Било би му јасно да се такав нехуман начин живота и становања не може спроводити као правило већ евентуално као нужно зло тамо где стварно нема других могућности. Схватио би да је за слободу потребан простор, неопходно је своје парче тла. Да би имао храну човеку је потребна земља. Да би живео, неопходан му је ваздух. Овако живећи у згради са непознатим бројем људи, ваздуха има онолико колико други не стигну да уграбе. Слобода му је онолика колико прописује кућни ред небодера у коме се налази. Стан који слободно може звати чардаком ни на небу ни на земљи не омогућава му да има своју земљу, па ће за храну морати да се сналази негде другде.
Онда када такав човек пожели да, погледавши кроз прозор, види живот око себе видеће само облаке. Некад ће они бити тмурни, некад ведри, али где је живот који је желео да види? Тек понекад ће и стварно видети бар нешто што ће га подсетити и уверити да је жив. Само онда када нека птица пролети и поред његовог прозора, видеће да негде постоји слобода, постоји живот.
Такав човек давно је изгубио контакт са стварношћу. То је и сасвим логично, па њега не окружује стварни живот – он је окружен празним облацима. Он живи у празном простору између земље и неба. То није природна средина човека нити његова нормална околина. Да је човек требало тамо да живи, сигурно је да би људима Бог доделио крила или бар по неки падобран. Овако људи губе контакт са стварношћу, прихватајући неке измишљене стандарде запада.
Непознато је таквом човеку како се сади дрво. Где је то уживо могао да види, како да дође у прилику да то можда и учини. У најбољем случају о томе је читао на свом лап-топу. За њега је стварност само виртуелни свет технике која га окружује. Зато не може да схвати важност у стварању природе која ће сутра нас да окружује. Није му до краја јасно зашто је то неопходно и чему то све служи. Затворен је у свом стану у небодеру и окренут само себи.
Када му је потребно, он ће без размишљања убрати плодове са дрвета. Дрвета које је неко други посадио. Док то буде радио мислиће само о свом осећају глади. Сакриће се под крошњу дрвета ако му буде потребан хлад или ако га на то натера јака киша. Ако му буде недостајало ваздуха у згради, потражиће дрвеће. Пожуриће да нађе где га још има, да се тамо у сенци тог дрвећа надише кисеоника.
Док то буде радио неће се сетити оног најважнијег, да размисли откуд то дрво ту. Неће схватити да је то неко морао да посади много пре њега да би се он данас сакрио од сунца или кише. Морао је неко да размишља о томе да ће у будућности требати плодова са дрвећа и ваздуха за нека нова поколења. Тај неко, размишљајући о будућности, није уживао у благодетима тог дрвећа, он је био захвалан за дрвеће које су њему оставили његови преци па је садећи нове исказивао захвалност прецима и одговорност ка потомцима. Наши преци су се тако понашали, учећи из прошлости и мислећи на будућност, никад не губећи основни извор живота, контакт са природом. Били су слободни, ишли су путем Богочовека. Србине, не дозволи да те одвоје од Бога, да ти природу учине страном.
Песма Србима
Куд гођ Срби ходили
Па се Богу молили
Свуд су добро стизали
И с песмом се враћали.
Кад се нису молили
Са пута су сходили
И дуго су лутали
И с плачем се враћали.
Што гођ Срби творили
Па се Богу молили
Свуд су срећни бивали
И сложно су певали.
Кад се нису молили
Вратове су ломили
Па су горко плакали
Душмани се смејали.
Кад су Срби зборили
Па се Богу молили
Братски су се сложили
Браћом су се словили.
Кад се нису молили
Зле су речи зборили
Зборисали с лупњавом
Враћали се с кукњавом.
Помолимо се браћо и ми
Да се Срби сложе сви
Куд ходили ходили
Што творили творили
Што зборили зборили
Да би Бога молили
Да их Бог благослови
Својом децом ослови
Владика Николај Велимировић
Немамо више права сами себи врат да ломимо. Довољно смо лекција имали, време је да учимо из свог искуства. Време је да више не проверавамо оно што смо већ проверили и на својој кожи осетили. Прошлост нам је показала пут, пут Богочовека. Историја нам је показала ко су нам пријатељи, и немојмо то поново испитивати. Проверавајући то можемо само опет да страдамо, резултати ће увек остати исти. Нема више разлога да Срби верују онима који желе да им узму слободу намећући неке стране норме. Душмани желе да нам се опет смеју, али немојмо заборавити да то не зависи од њих већ од нас. Размислимо браћо, сложимо се, вратимо се себи и природи и зло ће бити побеђено. Кад год смо сложно и чврсто ходили путем светосавља били смо сведоци како зло нестаје.
„Зло не постоји. Или барем не постоји само за себе. Зло је једноставно – одсуство Бога. То је као тама и хладноћа – реч коју је човек створио да би описао одсуство Бога. Бог није створио зло. Зло није као вера, или као љубав које постоје као што постоје топлина и светлост; зло је оно што настаје кад човек нема Божије љубави у свом срцу. То је као хладноћа која наступа када нема топлине, или тама која настаје када нема светла.“
Алберт Ајнштајн
Зато светосавац неће дозволити да га напусти вера. Неће дозволити злу да му се усели у душу и заузме је. Злу ћемо се одупрети само истином и добром, у таквом срцу оно не може пустити корене. Неверницима ћемо се супроставити вером. Све неприродно одбацићемо држећи се природе. Могу западни шакали да нам прете, то је њихов покушај да нас уплаше својом грмљавином. Наше је да не заборавимо да, колико год да грмљавина делује снажна па чак и застрашујућа, све у природи буја захваљујући благодети кише. Благости кишне капи су те које мењају природу а не јачина грмљавине.
Трудиће се они да нас застраше својом снагом али ће тиме само скривати страх од наше праведности. Они се труде да буду гласнији али ће им мудрост а не надгласавање улити страх. Знамо ми да не можемо претити то и не желимо. Претње никога неће уплашити али вера, вера у пут Богочовека хоће. Зато наставимо да верујемо у себе, своје претке и светосавље. Том вером ћемо превазићи страхове и успети да остваримо све своје снове. Само искреном вером ћемо вратити осмех на лице и срећу у срце.
