Британија против Русије – историјске паралеле

Добро су познати упорност и жилавост британске елите у борби за сопствене интересе. Она почиње да активно делује чак и онда када противник (или онај, за кога Британија мисли да је то) још није ни помислио да јој прети. Примера има довољно, али ми ћемо се зауставити на питању  које се односи непосредно на нашу земљу и које ни до данас није изгубило на актуелности, мада се ради о догађајима из прве половине 19. века.

1829.године Русија је са Турском закључила Адрианопољски мировни уговор. Између осталог, ми смо успели да се изборимо за источну обалу Црног мора, укључујући тврђаве Анапа и Поти. Осим геополитичког значаја победа Русије је омогућила да се прекине трговина робовима којом су се бавиле наоружане групе адигејаца (тј черкеза). Они су јуришали на руска насеља како би хватали заробљенике и продавали их у Турској. Ма колико изгледало чудно, у Лондону је то оцењено као претња њиховим колонијалним поседима у… Индији! Рекло би се – потпуни апсурд: где је Анапа, а где Индија.  Међутим Енглези мисле стратешки, много година унапред. И они су закључили да ће  јачање  Русије на Кавказу  неминовно да доведе и до покушаја Петербурга да се учврсти у Персији. А затим се Руси, пошто се тамо учврсте, неће на томе зауставити већ ће да наставе према Авганистану, а то у ствари представља врата за Индију.

Енглези су се и раније мували по Кавказу али после мира, склопљеног у Адрианопољу,  њихова се активност нагло повећала. Лондон је одлучио да  типује на формирање черкеске   независне државе, без обзира што нико није ни намеравао да Черкезима одобри стварну  независност.  Према плановима Лондона, на Кавказу је  требало да се појави држава – турски вазал, а Турска  је већ била под политичким утицајем  Британије. Остајући по страни, макар то само изгледало тако, Енглеска би добила могућност да манипулише  новом „државом“  користећи је за антируске  циљеве. Пошто запали Кавказ, Британија би тако хушкала становништво јужне границе Русије, а руску  армију која се налази тамо потпуно спречавала да делује,  и тако појачавала главобољу  Петербурга.

Осим стратешке заштите Индије, Лондон је имао и тактички циљ. Почетком 19. века енглески комерцијалисти су већ били заузели трговински пут преко Трапезунда. Њиме је роба превожена у Турску и Персију. Кад је Русија припојила Поти Британци су се узнемирили, јер су претпоставили да „њихову“ нову комерцијалну артерију они могу и да пресеку. Какав је већ ред, уз буку пропаганде о слободном  тржишту, британска држава је у ствари бранила интересе својих комерцијалиста пружајући им не тржишну подршку, већ само протекционистичку. Тако да је и то био разлог што је Енглеска одлучила да се Русији супротстави баш на Кавказу.

Како се каже – још се није осушило мастило на папиру Адрианопољског уговора, а британски бродови, натоварени оружјем и барутом, кренули су према источној обали Црног мора. Истовремено, енглеска амбасада у Турској се претвара у центар  који координира хушкачким дејствима против Русије на Кавказу. Ни наша дипломатија није седела скрштених руку, и 1833.године је извојевала велику победу. Успела је да закључи – ни много, ни мало – прави одбрамбени савез са Турском. Тај споразум без преувеличавања може да се назове јединственим. Стари непријатељи који су се више пута  борили међу собом обавезали су се да ће један другом помоћи уколико трећа земља почне рат против Русије или Турске.

У Константинопољу су схватили да Запад за Османлијску империју представља много  већу претњу од Русије. И стварно, Француска је 1830.године од Турака одузела огромни Алжир, а када је независност објавио и египатски паша Мухамед Али, турска империја се нашла на корак од распада. Помоћ је стигла одакле је нису очекивали: цар Николај Први је у тренутку схватио ситуацију и схватио да ће „независни“ Египат постати играчка у рукама Енглеске и Француске. Шта више, већ је одрађиван план претварања Сирије у њихову колонију. Зато је Николај послао помоћ султану: руску флоту. Десант под командом генерала Муравјова је искрцан на Босфору.

Турска је спасена, а Русија је од Константинопоља добила цео низ крупних уступака. Отада су заливи Босфор и Дарданели на захтев Петербурга били затворени за све војне бродове, осим руских. Јасно је да су се Турци обратили Русима јер су се нашли у безнадежној ситуацији. Тада се у Константинопољу говорило да ће се човек који се дави ухватити и за змију. Како год било – посао је био урађен.

Када су у Лондону сазнали то, британска елита је побеснела и званично је објавила да не признаје права Русије на источну обалу Црног мора. Интересантно је да су у том тренутку Енглези одлучили да крену против Русије и са пољском картом. Министар иностраних послова Палмерстон је лично контролисао представништво пољских емиграната („Жонд народови“) у Европи. Преко те организације је вођена пропаганда, која је упућивана пољским официрима руске армије на Кавказу. Пољска мисија је постојала и у Константинопољу. Одатле су њени емисари слати у Јужну Русију и на Кавказ.

Лидер пољске емиграције Чарторијски разрадио је план опсежног рата. Претпостављало се да ће се накупити широка коалиција у којој би били Јужни Словени, козаци и брђани. Кавказци је требало да иду дуж Волге према Москви, истим правцем је требало да се козаци крећу Доном, преко Вороњежа и Туле, а пољски корпус је требало да удари по Малорусији. Крајњи циљ је била обнова независне пољске државе у границама  из 1772.године, у чијем  саставу би били донски и црноморски козаци. На Кавказу је требало да се појаве три државе: Грузија, Јерменија и Федерација муслиманских народа под протекторатом Порте. То је могло да се сматра као фантазија емиграната који су били избачени из уобичајеног живота, али плансу одобрили Париз и Лондон. Значи, претња је била реална, а доцнији догађаји Кримског рата су то потпуно потврдили. Осим тога, пољски устанак 1830. – 1831. године је показао да су намере Пољака више него озбиљне.

А Русија? Николај Први, пошто је размотрио низ предлога, сложио се да изгради утврђења  на черкеској обали, и осим тога, Црноморска флота је започела патролирање моторним бродовима дуж обале. Треба да се каже да су се у руској политици тог времена борила два правца, условно говорећи: „јастребови“ и „голубови“. Први су инсистирали на оштрим мерама, све до прехрамбене блокаде. Други су сматрали да Кавказце треба навићи на комерцијалне и културне потребе. Између осталог, предлагало се да се брђани „смекшају“ тако што би могли да се навикну на раскош. Сматрали су да вишегодишња пракса јаких удара на Чеченију није завршена успешно и да је фина дипломатија много боље средство. Цар је користио оба прилаза и на Кавказ је послат пуковник Кан-Гиреј. Требало је да он преговара са черкеским вођама. Међутим, његова мисија није имала успеха и он није успео да се са адигејцима договори о примирју. И ту је руска дипломатија морала да се сукоби са бесним отпором британских емисара.

Лондон је послао у Черкезију младог, али већ искусног тајног агента Дауд-бега, односно Дејвида Уркварта (Уркарта). Пре него што је кренуо на Кавказ Уркварт се упознао са черкеским вођама у Константинопољу и упознао се са ким је требало. Брзо је задобио поверење брђана и толико их је збунио  својим речима да су они чак предложили Уркварту да их он поведе у борбу против Русије. Али, уместо ратних подвига Британац је одлучио да покрене идеолошки рат. Пошто се вратио у Енглеску он је штампу обасуо репортажама и чланцима са русофобском садржином, убеђујући јавно мњење  да Русија представља смртну опасност за Британију. Приказивао им је мрачну слику руског упадања не само у Турску и Персију, већ и у Индију. Уркварт је прогнозирао да ће Русија, пошто од Персије направи свој протекторат, ускоро  Персијанце да окрене против Индије, обећавајући им огромне трофеје.

Психолошка рачуница је била добра, комерцијалне користи од експлоатације индијских богатстава су енглеску елиту интересовале више од било чега другог. Страх од руског похода на Индију у Британији је добио карактер патологије и, уосталом, Урквартове речи су пале на тло које је припремио још Кинејр – британски саветник персијског шаха још из времена руско персијског рата 1804. – 1813.године.

Кинејр је био међу првима, ако не и први војни експерт, који је извршио пажљиво аналитичко истраживање које се односило на осетљивост Индије од спољног упада. Пошто је одлично знао географију Турске и Персије, он је закључио да ће за Русе поход на Индију представљати врло тежак задатак. Без обзира на то, у принципу је Русија за то способна, јер је њена армија јака и дисциплинована. Они који желе да освоје Индију на путу ће наићи на планине и широке реке. Посебну пажњу Кинејр је посветио суровој клими и леденом мразу који је у тим крајевима чест, али зар Руси могу да се боје зиме? Уосталом, и реке се могу прелазити. Кинејр сматра да ће армија Русије, уколико свој поход почне од кавкаских база или из Оренбурга, морати да пређе Авганистан. У првом случају противник ће користити Каспијско море,  и неће му требати да маршира преко Персије.

Било како да било, када је Уварт почео да плаши Енглезе „руском претњом“ они су се присетили и Кинејрових размишљања. А онда је Русија почела да повећава своју флоту, што је сумњичавост Лондона још више појачало. Шта више, Уркварт је припремио провокацију. Уз његову дозволу 1836.године енглески брод „Виксен“ је кренуо ка черкеској обали. Штампа је добила задатак да нашироко о томе обавештава становништво Британије. Ускоро је наш једрењак ухапсио брод, и то је изазвало буру негодовања енглеске јавности. Петербург је, са своје стране, оптужио Лондон да черкезима шаље агенте како би их убедио да дигну устанак.

Односи између две престонице су били усијани до крајности, а Енглези су одлучили да смире ситуацију тако што су у личности Уркварта нашли жртвеног јарца.  Њега су пензионисали и он је почео да се бави другим пословима, али то уопште није значило да је Британија одлучила да Кавказ остави на миру. Главне битке су тек биле  пред њима…

Извор: Фонд Стратешке Културе